Инсиња подиже главу. Очи су јој буктале. „Говориш такве глупости, Сивере. Немаш права да се тако препушташ својим романтичним визијама када је у питању моје дете. Она је за тебе странац. Не значи ти ништа.”
„Она није странац и значи ми много. Штавише, ја је поштујем. Љубав према њој не би ми можда улила то поверење које имам у њу, али поштовање би. Размисли о томе.”
Наставили су да седе непомично, очију упртих једно у друго.
ДОКАЗ
42
Катиморо Танајама је, захваљујући својој пословичној истрајности, оџивео још ту једну годину коју су му дали и беше већ подобро ушао и у другу — пре но што је његова дуга битка била коначно завршена. Када је стигао и тај час, бојно поље је напустио без речи, или знакова — тако да се десило да су инструменти регистровали смрт пре но што је то приметио било ко од посматрача.
То је незнатно ускомешало збивања на Земљи, док су Насеобине остале сасвим спокојне, јер Старац је све чинио далеко од очију јавности, што га је само чинило још снажнијим. Његову моћ познавали су само они који су с њим, природом посла, били у најнепосреднијем додиру, док су они који су највише зависили од његове снаге и политичког умећа доживели Танајамин одлазак као силно олакшање.
Вести су врло брзо стигле и до Тесе Вендел, путем специјалног канала који је повезивао њене приватне одаје са светском престоницом. Без обзира на то што је догађај очекиван већ месецима, шок није изостао.
И шта ће се сада десити? Ко ће наследити Танајаму и какве ће промене уследити? Дуго је већ размишљала о томе, али као да је то питање тек сада постало смислено. Очигледно је било да, упркос свему, Венделова (па и остали који су радили на пројекту) у ствари нису веровали да Старац збиља може умрети.
Отишла је Фишеру да нађе утеху и савет. Било јој је, као разумној жени, јасно да њена, сада већ очито средовечна фигура (за мање од два месеца напуниће педесет) није оно што Фишера држи у близини. Њему су биле тек четрдесет три године, али ни он више није био у првом цвету младости; међутим, пошто је посреди био мушкарац, то није било баш толико очито. Ипак, још се држао уз њу и она је могла да и даље уверава саму себе како је она та која га, фигуративно, држи уза себе — нарочито у оним ситуацијама када је то дословно био случај.
„Шта ћемо сада?” упитала га је.
„Па, није то ништа неочекивано, Теса”, узврати он. „Очекивали смо да ће се то десити много раније.”
„Да, али, ево, сада се коначно десило. Управо је његова заслепљујућа одлучност покретала цео пројекат. Шта ће сада бити?”
„Док је био жив, једва си чекала да умре. Сада си забринута. Мислим да немаш разлога да будеш забринута. Пројекат ће се наставити. Нешто што је већ толико узнапредовало сада има свој сопствени живот и не може тек тако бити заустављено.”
„Јеси ли икада покушао, Крајле, да израчунаш колико је то све до сада коштало? На положај управника ће доћи нови човек и влада ће вероватно одабрати некога кога ће лако моћи да држи на узди. Неће бити неког новог Танајаме пред којим ће сви дрхтати — бар не у ближој будућности. Потом ће мало завирити у наш буџет, а пошто више нема Танајамине моћне шапе да га скрива, лако ће установити да смо дубоко у црвеном и одмах ће доћи до кресања.”
„Како могу то да учине? Већ су потрошили читаво богатство. Сада не могу да стану, јер не би имали чиме да правдају досадашњи утрошак. То би онда збиља био потпуни фијаско.”
„Па, кривицу увек могу да свале на мртвог човека. Рећи ће да је био лудак, егоманијак, роб своје опсесије — што је све сасвим тачно до одређеног степена — али они, који до сада нису били одговорни ни за шта од свега тога, могу да Земљи поврате разум и напусте пројекат који планета себи, једноставно, не може да приушти.”
Фишер се насмеши. „Теса, љубави моја, твоја способност увиђања тананих политичких међуодноса сасвим је добра за једног генијалног стручњака за хиперсвемир. Али Управник Уреда је — теоријски, али и у очима јавности — заправо само наименовани службеник ограничених овлашћења, потпуно под контролом Генералног Председника и Глобалне Владе. Ти наводно моћни званичници, који бивају изабрани за та места, не могу јавно признати да је њима владао Танајама и да их је сатеривао у мишје рупе, не дозвољавајући им ни да се накашљу без његовог одобрења. Показали би се као кукавице и неспособни слабићи и нашли би се у опасности да изгубе стечене положаје приликом наредних избора. Они, једноставно, морају да наставе са пројектом. Можда ће, једино, бити одређених 'козметичких' захвата.”