„Како можеш бити тако сигуран?” прошапта Венделова.
„Само захваљујући дугом искуству у посматрању званичника који подлежу изборном поступку, Теса. Осим тога, ако обуставимо пројекат, онда тиме само позивамо све Насеобине да наставе где смо ми стали — и да се ускоро отисну у дубоки свемир и оставе нас, као што је то учинио и Ротор.”
„Ох! А како би оне то учиниле?”
„Будући да већ владају хиперпогоном, зар ти не изгледа да је напредак до надсветлосних брзина неизбежан?”
Венделова га саркастично погледа. „Крајле, љубави моја, твоје виђење хиперспецијалности сасвим је примерено једном првокласном уходи. Да ли збиља то мислиш, о мом раду? Да је он неизбежни наредни корак после хиперпогона? Није ли ти прошло кроз главу да је хиперпогон природна последица релативистичког начина размишљања? А оно никако не дозвољава кретање брже од светлости. Да би се прешло на надсветлосне брзине неопходан је истински скок напред како у начину размишљања, тако и у пракси. А такав скок се не догађа природно, што сам ја и објаснила разним људима из владе. Жалили су се на спорост напредовања и на трошкове, а ја сам морала да објашњавам тешкоће с којима се сусрећем. Они ће се сада тога сетити и неће се либити да пројекат зауставе у овој фази. Не могу их сада бичем терати да јуре напред и почети напрасно да им причам да нам прети опасност да будемо предухитрени.”
Фишер затресе главом. „Разуме се да им то можеш рећи. И повероваће ти, јер је то истина. Лако нас могу предухитрити.”
„Слушаш ли ти шта ти уопште говорим?”
„Наравно. Али прескачеш једну ствар: дозволи првокласној уходи мало здраворазумног размишљања.”
„О чему то говориш?”
„Огроман корак између хиперпогона и надсветлосног лета постоји искључиво ако почињеш из почетка, као што си ти учинила. Насеобине, међутим, не почињу из почетка. Ти озбиљно мислиш да оне немају представу о томе шта се дешава у Хиперграду? Мислиш да смо ја и моје колеге једине уходе у Сунчевом систему? Насеобине имају своје уходе које раде подједнако приљежно и делотворно као и ми. На пример, скоро истог тренутка када си крочила на Земљу Насеобине су то знале.”
„Па шта ако су знале?”
„Ево шта. Мислиш ли да они немају компјутере који ће им рећи да си писала и објављивала радове на овом пољу? Зар мислиш да их нису крајње помно прочитали и да нису открили да је твоје главно становиште то да су снадсветлосне брзине теоријски могуће?”
Венделова се угризе за усну. „Па…”
„Да, размисли мало о томе. Када си на папир стављала своје мисли о надсветлосној брзини, биле су то још само спекулације. Сем тебе нико више није сматрао да је то могуће. Штавише, нико то није узимао озбиљно. Али ти онда долазиш на Земљу и остајеш овде. Изненада нестајеш са видика и не враћаш се на Аделију. Они можда не знају све појединости онога што радиш, јер је тајност овог пројекта била онолика строга коликом ју је Танајамина параноја могла учинити. Ипак, пука чињеница да си ти нестала довољно је речита и с обзиром на оно што си објављивала, не може бити ни најмање сумње у погледу тога шта сада радиш.
„Хиперград”, настави он, „једноставно не може остати у потпуној тајности. Невероватне суме новца уложене у пројекат негде морају оставити траг. Свака Насеобина скупља за себе мрвице података које ће, евентуално, касније, употпунити у мозаик знања. Свака мрвица ће им давати нови замајац — и омогућити им да узнапредују много брже него што си ти била у стању. Ако престанемо да трчимо, можемо, и бићемо, претечени у трци. Та мисао ће нову гарнитуру одржати подједнако успаљеном у вези с пројектом као што је био и Танајама. Све што ти причам врло је вероватно.”
Венделова није одговарала и Фишер ју је пажљиво посматрао.
„У праву си, уходо драга”, рече она напокон. „Бојим се да је моја грешка у томе што сам те непромишљено сматрала пре за љубавника него за саветника.”
„Зашто би се те две ствари неопозиво искључивале?” упита Фишер.
„Додуше”, настави Венделова, „добро знам да и ти сам имаш своје побуде у свему овоме.”
„Какве то везе има”, упита Фишер, „чак и да је тако, уколико нам побуде иду руку под руку?”
43
Коначно је стигла делегација конгресмена, заједно са Игором Коропатским, новим Управником Земаљског Истражног Бироа. Он је већ годинама био на нешто нижим положајима у Уреду, те стога Теси Вендел није био потпуно непознат.
Био је то миран човек, са глатком седом косом која се проређивала, прилично бабурастим носом, пријатне, издељене браде. Човек је деловао пуначко и добродушно. Био је, очигледно, способан, но недостајала му је Танајамина готово болесна истрајност. Што се, прихватили то људи или не, могло видети из авиона.