44
„Значи, мој лукави маневар није уопште био потребан”, рече Крајл Фишер уз призвук жаљења.
„Не. Били су решени да наставе с пројектом и без претње да ће их неко претећи у томе. Једино што их брине, а што, изгледа, никада није бринуло Танајаму, јесте могуће суочавање са јавношћу која сматра да је све то обмана. Ја мислим да је Танајама једноставно желео да уништи Ротор. Када би једном то било учињено, што се њега тиче, сви су до лудила могли да урлају 'превара, превара'.”
„Не би се то догодило. Он би тражио да се брод врати назад, с нечим што би њега уверило да је Ротор уништен. То би онда био доказ и за свет, зар не? Какав је тај тип, тај нови Управник?”
„Сушта супротност Танајами. Делује љубазно, скоро извињавајуће. Ипак, имам утисак да ће се Глобални Конгрес намучити с њим готово исто као и са Танајамом. Само треба да уђе у штос.”
„Из онога што си ми испричала увиђам да је много разложнији него Танајама.”
„Да. Али још ми то не излази из главе — та његова опаска у вези са обманом. Замисли само, правити обману од свемирских путовања. То је вероватно исход одсуства осећања за свемир код Земљана. Потпуног одсуства. Ствар је у томе што имате овај бескрајни свет који никада не напуштате, осим у микроскопски малом броју случајева.”
Фишер се насмеши. „Па, ја спадам у тај микроскопски мали број случајева. Штавише, често сам се отискивао са Земље. А ти си са Насеобине. Значи, ниједно од нас двоје није везано за планету.”
„Сасвим тачно”, одврати Венделова, упутивши му искошен поглед. „Понекад ми се учини да заборављаш да сам са Насеобине.”
„Веруј, никада то не заборављам. Додуше, не понављам у себи 'Теса је са Насеобине! Теса је са Насеобине!' али, добро знам да јеси.”
„А други, кад смо већ код тога?” Она описа руком неки неодређени круг. „Ево, ту је Хиперград, невероватно добро обезбеђен, а зашто? Због Насељеника. Цела ствар је у томе да се практично овлада надсветлосним летом пре но што Насељеници уопште почну да раде на томе. А ко је главни творац пројекта? Један Насељеник.”
„Је ли то први пут да о томе размишљаш за ових пет година?”
„Не, али прође ми кроз главу с времена на време. Не разумем. Зар се не плаше да ми сасвим верују?”
Фишер се насмеја. „Заправо, не. Па ти си научник.”
„Па шта онда?”
„Научници се сматрају плаћеницима који нису одани ниједном друштву. Дај научнику неки фасцинирајући проблем да решава и снабдевај га свиме што њему или њој треба — и он или она неће уопште марити ко је финансијер. Буди поштена па реци: брига тебе и за Земљу, и за Аделију, и за Насеобине — брига те за човечанство, у крајњу руку. Ти напросто желиш да надсветлосни лет преведеш у стварност. Ван тога те ништа друго не занима.”
Венделова жустро одврати: „То је стереотип. Али не уклапа се сваки научник у то. Ја се, на пример, не уклапам.”
„Сигуран сам да је то јасно и њима, и стога си, највероватније, под непрестаном присмотром. Неки од твојих најближих сарадника вероватно имају и задатак да те непрестано пажљиво посматрају и да стално извештавају владу.”
„Надам се да не мислиш ту и на себе.”
„Немој ми рећи да мислиш да сам ти близак само зато што сам 'ухода'.”
„Па, у ствари, јавила ми се та идеја — ту и тамо.”
„Али је се не бавим тиме. Претпостављам да сам ти сувише близак да би ми могли веровати. У ствари, мислим да и о мени подносе извештаје, као и да се помно одмерава све што радим. Докле год си уз мене срећна…”
„Хладнокрван си ти момак, Крајле. Како можеш да налазиш нешто смешно у овоме?”
„Није овде ништа смешно. Само сам рационалан. Ако ме се икада заситиш, изгубићу своју функцију. Једна незадовољна Теса може постати и бескорисна Теса — и ја ћу убрзо бити уклоњен из твоје близине, упразнивши место за свог наследника. Уосталом, твоје задовољство им знатно више значи од мога и ја увиђам да је то сасвим у реду. Увиђаш ли моју реалистичност?”
Благо га је ударила по образу.
„Не брини. Мислим да сам се сувише навикла на тебе да бих те се сада заситила. У врелини цвета младости, могла сам да се заситим многих мушкараца, али сада…”
„Сада је то приличан напор, а? А и превелик луксуз?”
„Ако хоћеш тако да гледаш на ствари. И ја могу да будем заљубљена — на свој начин.”
„Разумем шта хоћеш да кажеш. Хладнокрвна љубав може да буде спокојна. Но, мислим да сада није прави тренутак да се то докаже. Мораш најпре да мало прожваћеш овај разговор са Коропатским, као и да избациш то отровно осећање о обмани из свог система.”