Марлена устукну. „Не.”
Нада прелете преко Инсињиног лица. „Зашто, Марлена?”
„Зато јер — када је то изговарао, чика Сивер је одједном постао још узнемиренији.”
„Не, то није…” заусти Џенар, али само беспомоћно подиже руке и пусти их да млитаво падну низ тело. „Чему толики труд? Марлена, душо, ако сам одједном изгледао забринут, то је стога што нам је потребан најдетаљнији могући снимак твог мозга, да би нам послужио као стандард менталне равнотеже. Онда, уколико на Еритру претрпиш и најтананију менталну промену, скенер ће то детектовати много пре но што било ко буде могао то да закључи тако што ће те посматрати или разговарати с тобом. Стога, чим поменем подробно скенирање мозга, одмах помислим на могућност откривања менталних промена које се на други начин не могу установити — и та помисао аутоматски изазива у мени забринутост. То је оно што си осетила код мене. Хајде, Марлена, реци, колико несигурности и забринутости можеш да осетиш? Дај ми неку вредност.”
„Не много, али, ту је”, одговори Марлена. „Невоља је што ја само могу да закључим да си забринут. Не могу знати зашто. Можда је то мождано скенирање опасно.”
„Како може бити? Извршено је толико пута — Марлена, ти знаш да ти Еритро неће нашкодити. Зар не можеш, онда, исто тако знати да ти скенер неће наудити?”
„Не.”
„А осећаш ли опасност при помисли на скенер?”
„Не”, рече Марлена одлучно, после краће станке.
„Али како можеш бити тако сигурна поводом Еритра, а да не знаш ништа када је скенер у питању?”
„Не знам. Знам да ми Еритро неће ништа, али не знам да ли ми скенер неће ништа. Или, хоће.”
Осмех пређе преко Џенаровог лица. Није било потребно владати посебним способностима па приметити израз његовог великог олакшања.”
„Шта те то толико радује, чика Сивере?” упита Марлена.
„Да се предомишљаш”, узврати Џенар, „око интуитивних осећања — из жеље да будеш важна, из опште романтичности твог карактера или из некаквог самообмањивања — то би чинила у свакој прилици. Али то није случај. Ти вршиш избор. Неке ствари знаш, а неке не знаш. То ме још више нагони да ти верујем када тврдиш да си сигурна да ти Еритро неће наудити и ја се више уопште не бојим да ће скенирање твог мозга открити било шта узнемирујуће.”
Марлена се окрену према мајци. „У праву је, мајко. Осећа се много боље, па се тако и ја осећам много боље. То је тако очигледно. Зар не видиш и сама?”
„Није битно шта видим”, одговори Инсиња. „Ја се не осећам нимало боље.”
„Ох, мајко…” промрмља Марлена, а онда, обраћајући се гласно Џенару, рече: „Идем на скенирање.”
46
„Ништа изненађујуће”, промрмља Сивер Џенар.
Посматрао је компјутерску графику, у замршеним, готово цветним шарама, како се помаља и нестаје у лажним бојама. Евгенија Инсиња стајала је поред њега, зурећи помно у екран, али не разумевајући ништа.
„Шта није изненађујуће, Сивере?” упита она.
„Не могу ти тачно рећи, јер још нисам проникао у њихов жаргон. Или, уколико би то објаснила Ранај Д'Обисон, која је наш локални гуру на овом пољу, онда ни ти ни ја не бисмо разумели. Но, скренула ми је пажњу на ово…”
„Изгледа као пужева кућица.”
„Истиче се по боји. Ранај каже да је то пре мера сложености него непосредан показатељ физичког облика. Овај део је атипичан. Углавном се не среће у мозговима.”
Инсињине усне задрхташе. „Мислиш ли да је већ…”
„Не, наравно да не. Рекао сам 'атипичан', не 'абнормалан'. То, надам се, не морам да објашњавам једном астроному. Мораш да прихватиш чињеницу да је Марленин мозак другачији. У сваком случају, драго ми је да је пужева кућица ту. Да јој је мозак сасвим уобичајен, морали бисмо се запитати зашто је она то што јесте. Одакле јој толики дар опажања. Односно, да ли она лукаво фолира, или смо ми будале.”
„Али откуд знаш да то није нешто… нешто…”
„Болесно? Како би могло бити? Имамо овде све њене скенерске снимке сакупљене кроз цео живот, од детињства. Та атипичност је свуда присутна.”