„Не ризикујем. Ништа се неће догодити ни њој ни мени. Осим тога, према њој имам неко… очинско осећање. На крају, ти и ја се толико дуго знамо, и, ја сам увек имао… високо мишљење о теби.”
„Знам”, одврати Инсиња, осетивши се помало кривом. Увек је знала шта Џенар осећа према њој; он то никада није успевао да сакрије. То ју је испрва, пре но што је упознала Крајла, испуњавало невољношћу, а касније љутњом.
„Ако сам икада повредила твоја осећања, Сивере, искрено ми је жао”, рече она.
„Нема потребе за жаљењем”, одврати Џенар нежно. Уследила је дуга тишина док је спокој око њих узимао маха; Инсиња се надала да нико неће ући у осматрачницу и пореметити ову чудну чаролију ведрине која ју је тако потпуно обузела.
„Мислим да знам”, рече Џенар, „зашто људи избегавају да долазе овамо, на осматрачку платформу. Односно, зашто то не чине на Ротору. Јеси ли приметила да је осматрачка платформа на Ротору готово увек пуста?”
„Марлена воли да одлази тамо, с времена на време. Често је помињала како је тамо горе потпуно сама. Током последњих годину дана пуно пута ми је напоменула како ужива у посматрању Еритра. Требало је тада да јој посветим више пажње, да је пажљивије слушам…”
„Марлена је изузетак. Мислим да је оно тамо разлог што људи не воле ово место.”
„Шта то?” упита Инсиња.
„Оно.” Он упре прстом у једну тачку на небеском своду, али у мраку она не успе да разазна његову руку. „Она веома сјајна звезда, тамо; најсјајнија на небу.”
„Мислиш, Сунце? Наше Сунце, Сунце Соларног система?”
„Да, на њега мислим. Оно је уљез. Без њега, небо би одавде изгледало готово потпуно исто као и небо које видимо са Земље. Алфа Кентаура, додуше, није на свом месту, и Сиријус је нешто померенији, али то не бисмо ни приметили. Изоставиш ли тих неколико ствари, небо које видиш изгледа готово исто као и небо које су, пре пет хиљада година, посматрали Сумери. Осим Сунца, наравно.”
„Мислиш да је Сунце разлог што се људи клоне осматрачница?”
„Да. Можда не свесно, али мислим да их призор онеспокојава. Вероватно им се чини да је Сунце далеко, далеко, недостижно, део неке друге, сасвим другачије Васељене. А ипак је ту, на небу, сјајно, привлачи нашу пажњу, испуњава нас осећањем кривице што смо од њега побегли.”
„Али зашто онда на платформу не одлазе млади људи, или деца? Они не знају готово ништа о Сунцу или Сунчевом систему.”
„Ми остали дајемо им негативан пример. Када нас старијих више не буде било, кад никоме на Ротору Сунчев систем не буде значио ништа више осим пуке фразе, мислим да ће небо тада поново припасти Ротору. И ово место биће пуно људи — ако још буде постојало.”
„Мислиш да неће постојати?”
„Не можемо предсказивати будућност, Евгенија.”
„Чини ми се да ипак напредујемо.”
„Да, тачно. Али та сјајна звезда — тај уљез — она је оно што ме брине.”
„Наше старо Сунце. Шта нам може? Не може стићи овамо.”
„Ох, наравно да може.” Џенар је нетремице посматрао сјајну тачку на западној страни неба. „Људи које смо тамо оставили, на Земљи и на Насеобинама, једном ће открити Немезис. Можда већ и јесу. Можда су, као и ми, овладали хиперпогоном. Мислим, у ствари, да су то морали учинити убрзо по нашем одласку. Наш нестанак мора да их је веома подстакао да се дају на посао.”
„Отишли смо пре четрнаест година. Зашто већ нису пристигли?”
„Можда их одбија помисао на двогодишњи лет. Знају, да је Ротор то покушао, али не знају да ли је успео. Можда мисле да су парчићи олупине која је некада била Ротор расути целим путем од Сунца довде.”
„Нама није недостајало храбрости да покушамо.”
„И те како нам је недостајало. Мислиш ли да би се Ротор одлучио на тај корак да није било Пита? Пит је предводио нас остале, а сумњам да било где на Насеобинама, односно на Земљи постоји још један такав човек. Ти знаш да га ја не волим. Не одобравам његове поступке, његов морал, или недостатак морала, његову превртљивост, његову хладну решеност да девојчицу попут Марлене пошаље тамо где јој је уништење неизбежно. Но, ако је мерити по постигнутим резултатима, он ће вероватно ући у историју као велики човек.”
„Као велики вођа”, додаде Инсиња. „Ти си велики човек, Сивере. Разлика је јасна.”
Поново уследи тишина, све док Џенар не проговори, овог пута сасвим тихо: „Чекам их да дођу овамо, за нама. То је моје највеће страховање, које се само појачава кад посматрам уљеза како ме обасјава с неба. Четрнаест година је прошло од како смо отишли из Сунчевог система. Шта су учинили за ових четрнаест година? Јеси ли се икада упитала, Евгенија?”
„Нисам”, одврати Инсиња, тек напола будна. „Моје бриге су много ближе.”