„Одлично. Танајама ми је то усмено обећао. Драго ми је што је оставио и писани траг о томе.”
„Да ли би ми рекао зашто ти је то обећао? Танајама ми је одувек изгледао као неко ко никада ништа неће дати бесплатно.”
„У праву си. Обећао је да ће ме послати на тај пут уколико те доведем на Земљу да радиш на надсветлосној брзини. Мислим да се сећаш да сам то обавио тријумфално.”
„Сумњам да је то једино што је потресло и дирнуло твоју владу”, фркну Венделова. „Коропатски је рекао да се најчешће не осећа обавезним у погледу Танајаминих обећања, али да има у виду да си ти живео на Ротору неколико година и да би твоја знања могла бити од користи. Ја лично сматрам да је твоја упућеност могла избледети после тринаест година, али то, наравно, нисам гласно рекла, будући да сам се баш добро осећала после успеле пробе, тако да сам за тренутак закључила да те волим.”
„Е, сад ми је баш лакше”, насмеши се Фишер. „Надам се да ћеш и ти бити на том првом лету. Јеси ли и то већ уредила?”
Венделова мало забаци главу уназад, као да хоће да га боље погледа. „То ће ићи мало теже, дечко мој. Сасвим су сагласни с тим да тебе изложе опасности, али што се мене тиче, рекоше да ме не могу тек тако ризиковати. 'Ко ће водити пројект ако вас изгубимо?' питали су, а ја сам рекла, 'Па, неко од двадесетак мојих асистената који су подједнако упућени у надсветлосни лет као и ја, а и чији су умови млађи и виспренији од мога.' Била је то, наравно, лаж, јер мени ипак нико није раван. Али импресионирала сам их.”
„Има нечега у томе што кажу. Зар би стварно требало да се изложиш ризику?”
„Да”, одврати Венделова. „Пре свега зато што желим да стекнем углед заповедника на првом надсветлосном лету. Друго, радознала сам да видим једну другу звезду и огорчена што су Роторијанци, ипак, до ње стигли први — ако су…” Ипак, успела је да се обузда. „А последње, и најважније, мислим, желим да одем са Земље.” Завршила је реченицу дословце зарежавши.
Касније, док су лежали у постељи, она рече: „И кад једном најзад стигнемо тамо, како ће то чудесно осећање бити?”
Фишер не одговори ништа. Мислио је на дете, са чудним, крупним очима, и на своју сестру — и та два лика се стопише у један док је лагано тонуо у сан.
ВАЗДУШНИ ЛЕТ
49
Дуга путовања кроз планетну атмосферу нису била прихваћена међу Насељивачима као део њиховог друштва. На Насеобинама су се сусретали само са сразмерно кратким удаљеностима, за чије су савлађивање били сасвим довољни лифтови, ноге или, ређе, електрична кола. Путовања између Насеобина обављала су се ракетама.
Многи Насељивачи — бар тамо натраг у Сунчевом систему — често су боравили у свемиру, тако да им је кретање кроз њега било у подједнакој мери обично као и ходање. Само су ретки Насељивачи, међутим, путовали до Земље, где је једино постојало кретање кроз атмосферу и где се користио ваздушни лет.
Насељивачи који су се у вакууму осећали као код куће наједном би искусили необуздан ужас када би се суочили са звиждуком ваздуха дуж летелице за коју су знали да не почива ни на каквом чврстом упоришту.
Но, путовање ваздухом повремено је представљало очигледну неопходност на Еритру. Био је то, као и Земља, велики свет, са такође прилично густом атмосфером (која се исто тако могла дисати). У библиотекама на Ротору налазиле су се књиге о ваздухопловству, а било је и неколико емиграната са Земље који су поседовали аеронаутичко искуство.
У Куполи су се, тако, налазила два мала ваздухоплова, помало незграпна и примитивна, неподесна за развијање великих брзина и за вратоломна маневрисања — али ипак употребљива.
У ствари, сама неупућеност Ротора у аеронаутички инжењеринг показала се од помоћи у једном погледу. Ваздухоплови из Куполе били су знатно компјутеризованији од било које одговарајуће летелице на Земљи. Штавише, Сивер Џенар је ова пловила углавном држао за сложене роботе који су случајно саграђени у облику авиона. Временске прилике на Еритру биле су знатно блаже него што су уопште могле бити на Земљи, будући да зрачење слабе снаге са Немезис није било довољно да покрене велике и снажне олује, што је смањивало изгледе да се робот-ваздухоплов нађе у опасности. И то значајно смањивало.
Происходило је да је дословце свако могао да управља сировим и неуглачаним летелицама из Куполе. Једноставно бисте казали авиону шта желите да учини и он би то учинио. Уколико би порука била нејасна или изгледала опасна роботском мозгу летелице, он би затражио разјашњење.
Џенар је посматрао како се Марлена пење у кабину авиона уз извесну природну опрезност, ако већ не уз грчевити ужас Евгеније Инсиње која се држала подаље од попришта догађаја. („Не појављуј се у близини”, наредио је он озбиљно Инсињи, „нарочито ако будеш изгледала као неко ко је уверен да присуствује предстојећој катастрофи. Успаничићеш само девојку.”)