Марлена није гледала према Џенару, али била је довољна, како изгледа, и његова боја гласа. „По начину на који причаш, чика Сивере, чини ми се да би волео да се вратиш у близину Сунца.”
„Тамо сам рођен, тако да ме понекад обузме носталгија.”
„Али Сунце ја тако топло и сјајно. Мора да је опасно.”
„Ми нисмо гледали право у њега. А ни ти не би требало да предуго гледаш у Немезис. Скрени поглед, душо.”
Џенар баци још један брз поглед на Немезис, међутим. Почивала је на западном небу, црвена и огромна, са привидним пречником од четири лучна минута, односно осам пута већа него што је Сунце изгледало са некадашњег места Ротора. Био је то миран, црвени круг светлости, али Џенар је знао да би се на њему, у сразмерно ретким приликама, јавиле протуберанце, а онда би на том ведром прочељу по неколико минута заблистала бела мрља коју је било болно посматрати. Благе сунчеве пеге, загасито црвене, представљале су чешћу појаву, али оне нису биле тако упадљиве.
Он промрмља једно наређење авиону који је потом довољно скренуо да Немезис остане даље позади, вам непосредног видокруга.
Марлена баци последњи, замишљени поглед на Немезис, а затим управи очи ка призорима Еритра који су се простирали под њима.
„Човек се навикне на то да је све ружичасто”, рече она. „У ствари, после извесног времена и не изгледа тако ружичасто.”
Џенар је то и сам запазио. Успевао је да разабере разлике у нијансама и сенкама, тако да му је свет под њима све мање деловао монохроматски. Реке и мала језера деловали су руменије и тамније од копнених површина, док је небо било мрко. Еритрова атмосфера расипала је сасвим мало црвене светлости Немезис.
Најбезнадежнија ствар у вези са Еритром била је, међутим, огољеност његовог копна. Иако сасвим малих размера, Ротор је имао зелена поља, жуте житнице, разнобојне воћке, бучне животиње, као и сву силу звукова и боја људских насеобина и здања.
Овде су постојали једино тишина и беживотност.
Марлена се намргоди. „Постоји живот на Еритру, чика Сивере.”
Џенар није успео да разабере да ли је то Марлена изрекла као тврдњу, поставила питање или одговорила на његове мисли које су јој биле саопштене језиком његовог тела. Да ли је инсистирала на нечему или је тражила да буде успокојена?
„Свакако”, узврати он. „Обиље живота. Има га посвуда. Не само у води. Постоје и такве прокариоте које живе у воденим скрамама што оптачу честице тла.”
После извесног времена на обзорју пред њима стаде да се помаља океан, у почетку као једноставна тамна линија, а затим као све шира трака како му се ваздухоплов приближавао.
Џенар обазриво погледа Марлену постранце, мотрећи на њене реакције. Она је читала о океанима Земље, разуме се, и мора да је видела слике на холовизији, али нема те ствари која човека уистину може да припреми за непосредно искуство. Џенар који је био једном (једном!) на Земљи као туриста, видео је ивицу океана. Никада се, међутим, није нашао поврх неког океана, а да при том нема копно на видику, тако да није био сигуран ни у властите реакције.
Он се таласао под њима, а онда је копно стало да се смањује иза њих, да се тањи, све док га није нестало. Џенар погледа надоле уз осећање мучнине у дубини стомака. На ум му је пала једна реченица из неког древног епа: „тамновино море”. Океан испод њих уистину је наликовао на огромну, усталасану масу црвеног вина, са ружичастом пеном ту и тамо.
Никакви белези нису се могли уочити у том огромном телу воде, нити је постојало неко место где би се спустили. Ишчезла је и сама представа о „месту”. Но, знао је да је, чим би пожелео да се врати, довољно да једноставно нареди авиону да их пребаци до копна. Компјутер на летелици водио је рачуна о њиховом положају преко брзине и правца кретања и тачно је знао где се налази копно, па чак и где је Купола.
Прошли су испод једног дебелог облачног покрова и океан се затамнио. На једну Џенарову реч авион се дигао изнад облака. Немезис је поново засјала, а под њима се више није могао видети океан. Уместо њега, јавило се море ружичастих капљица, навирући и уздижући се ту и тамо, тако да су праменови магле стали да повремено промичу покрај прозора.
А онда облаци као да стадоше да се размичу, а између њихових ивица поново почеше да се указују летимични призори тамновиног мора.
Марлена је посматрала напола отворених уста, готово без даха. А онда прошапута: „То је све вода, зар не, чика Сивере?”