„Хиљаде километара у свим правцима, Марлена — а местимично и по десет километара у дубину.”
„Када би пао доле, претпостављам да би се утопио.”
„Нека те то не брине. Ова летелица неће пасти у воду.”
„Знам да неће”, узврати Марлена самоуверено.
Постоји још један призор, помисли Џенар, који ваља показати Марлени.
Марлена га прекиде у размишљању. „Поново постајеш нервозан, чика Сивере.”
Џенара је почела да забавља чињеница да се већ навикао да узима здраво за готово овакве Марленине опаске. „Још ниси видела Мегас”, рече он, „а управо сам се питао да ли би требало да ти га покажем. Видиш, Еритро је само једном страном окренут према Мегасу, а Купола је подигнута на оној супротној, тако да Мегас никада није на нашем небу. Ако бисмо, међутим, наставили да летимо у овом правцу, доспели бисмо до цисмеанске полулопте и видели бисмо га како се појављује поврх обзорја.
„Волела бих да то видим.”
„У реду, али припреми се. Огроман је. Уистину огроман. Готово двоструко шири од Немезис, а готово изгледа као да умало није пао на нас. Неки људи напросто не могу да издрже тај призор. Неће, међутим, пасти. Не може. Немој то изгубити из вида.”
Попели су се на већу висину и убрзали. Океан се пружао под њима у набораној једообразности, местимично затамњен облацима.
Коначно, Џенар рече: „Ако погледаш мало удесно напред, запазићеш како Мегас почиње да се помаља поврх обзорја. Скренућемо ка њему.”
У први мах личило је на мајушну мрљу светлости дуж обзорја, али онда је стало да лагано буја. Коначно, све шири лук загасито црвеног круга почео је да се подиже поврх обзорја. Био је упадљиво загаситији од Немезис, која се и даље могла видети десно од њих, иза авиона, и нешто ниже на небу.
Како се Мегас повећавао, убрзо је постало очигледно да оно што се помолило није био пун круг светлости, већ нешто мало више од полукруга.
Марлена рече са занимањем: „То, дакле, подразумевају под „фазама”, зар не?”
„Тачно. Видимо једино онај део који осветљава Немезис. Како Еритро кружи око Мегаса, Немезис изгледа да се приближава Мегасу и ми видимо све мањи и мањи осветљени део планете. А онда, када се Немезис нађе тик изнад или испод Мегаса, све што видимо јесте танушна крива светлости на граници Мегаса; то је, наиме, све што видимо од његове осветљене полулопте. Понекад, заправо, Немезис чак зађе иза Мегаса. Немезис је тада помрачена, што омогућује да се појаве све пригушеније звезде ноћи, а не само оне сјајне које се виде чак и када је Немезис на небу. За време помрачења можеш разабрати један велики круг таме у коме уопште нема звезда и који ти показује где је Мегас. Када се Немезис поново појави са друге стране, опет видиш танушну криву светлости.”
„Чудесно”, рече Марлена. „То је као представа на небу. А погледај само Мегас — са свим тим покретним пругама.”
Оне су се пружале преко осветљеног дела глобуса, дебеле и црвенкасто-смеђе, прошаране наранџастим; лагано су се окретале.
„Посреди су олујне траке”, рече Џенар. „Стварају их страховити ветрови који дувају у разним правцима. Ако се пажљивије загледаш, видећеш како се образују мрље које се шире, крећући се, да би се потом разудиле и ишчезле.”
„Уистину изгледа као холовизијска представа”, рече Марлена усхићено. „Како људи могу да то непрекидно не посматрају?”
„Астрономи то чине. Посматрају посредством компјутеризованих уређаја постављених на овој полулопти. Видео сам то лично у нашој опсерваторији. Знаш, имали смо једну планету сличну овој тамо, назад, у Сунчевом систему. Зове се Јупитер, а чак је већа од Мегаса.”
Планета се у међувремену сасвим подигла изнад обзорја, налик каквом надуваном балону који се, на неки начин, делимично удубио на својој левој половини.
Марлена рече: „Предивно је. Да је Купола подигнута с ове стране Еритра, сви би ово могли да осматрају.”
„У ствари, не, Марлена. Ствари ипак не стоје тако. Већини људи не допада се Мегас. Казао сам ти да неки имају утисак да Мегас пада, што их испуњава страхом.”
Марлена узврати нестрпљиво: „Само би неколицина била у таквој заблуди.”
„У почетку су увек само неколицина, али такве заблуде по правилу су заразне. Страхови се шире, тако да неки људи који се сами од себе не би уплашили постају жртве страха својих суседа. Зар то ниси никада запазила?”
„Јесам”, рече она уз призвук горчине. „Ако један младић закључи да је нека луткица згодна, онда и сви остали тако мисле. Почињу да се надмећу…” Она застаде, као да јој је нелагодно.
„Заразни страх један је од разлога што смо подигли Куполу на другој полулопти. Други је тај што кад је Мегас стално на небу астрономска осматрања постају отежана на овој полулопти. Али мислим да је време да се вратимо. Знаш каква ти је мајка. Ухватиће је паника.”