„Ко ће бити упућен на пробни лет?”
„Добровољци одабрани међу кандидатима за потоњу мисију.”
„А ти?”
„Једино ја нећу бити добровољац. Ја морам поћи. Не могу се поуздати ни у кога другог да доноси одлуке у случају опасности.”
„Онда ћу и ја поћи?” упита Крајл.
„Не, ти нећеш.”
Фишерово лице изненада се смрачи и на њему се појави сенка љутње. „Договор је био…”
„То не важи за пробне летове, Крајле.”
„Када ће се они окончати?”
„Тешко је рећи. Зависи од тога са каквим се потешкоћама суочимо. Ако све тече глатко, онда два или три лета могу бити довољна. У питању је неколико месеци.”
„Када је предвиђен први пробни лет?”
„Не знам то, Крајле. Још радимо на броду.”
„Казала си да је спреман.”
„Да, када је посреди хиперпоље. Али сада постављамо неуронске детекторе.”
„Шта је то? Нисам чуо да их раније помињеш.”
Венделова није одмах одговорила. Осврнула се око себе, утихло и замишљено, а онда рекла: „Привлачимо пажњу, Крајле, а чини ми се да овде има људи које твоје присусто чини нервозним. Хајдемо кући.”
Фишер се није мицао. „Мислим да одбијаш да разговара о томе са мном. Иако ми је то од животне важности.”
„Разговараћемо о томе — код куће.”
53
Крајл Фишер био је немиран, док је бес кључао у њему. Одбио је да седне, већ је стајао, наднет над Тесу Вендел, која је слегла раменима и села на бели модулирани кауч, загледавши се потом у њега, набраних веђа.
„Зашто си љут, Крајле?”
Фишерове усне су подрхтавале. Он их стисну и стаде да оклева пре но што ће одговорити, као да нагони себе да пуким мишићним напором остане миран.
„Када једном посада буде састављена без мене”, рече он најзад, „ствар ће бити готова. Ја више никада нећу ући у комбинацију. Од почетка мора бити јасно да сам ја на броду сваки пут све док не стигнемо до Суседне звезде — и до Ротора. Не желим да будем изостављен.”
„Зашто брзоплето закључујеш?” упита Венделова. „Нећеш бити изостављен у кључном тренутку. Брод још уопште није спреман да пође.”
„Казала си да је брод спреман”, рече Фишер. „Какви су то неуронски детектори о којима си изненада почела да говориш? То је направа која треба да ме ућутка, да ми одврати пажњу, а онда да брод одлети пре но што ја схватим да нисам на њему. То им је главна намена. А ти си та која стоји иза ње.”
„Крајле, сишао си с ума. Неуронски детектор је моја замисао, моја жеља, ја сам инсистирала на томе.” Она се упиљи у њега, нетремице, очекујући да види како ће на то реаговати.
„Твоја змисао!” прасну он. „Али…”
Она испружи руку да би га ућуткала. „Посреди је нешто на чему смо радили упоредо са радом на броду. Реч је о нечему што не спада у моју струку, али зато сам немилосрдно нагонила неурофизичаре да посао обаве на време. А разлог? Управо то што желим да будеш на оном броду када крене ка Суседној звезди. Зар не схваташ?”
Он одмахну главом.
„Размисли мало, Крајле. Све би ти већ било јасно да ниси обневидео од беса без икаквог разлога. Ствар је сасвим једноставна. У питању је 'неуронски детектор'. Он региструје нервне активности на даљину. Сложене нервне активности. Укратко, открива присуство интелигенције.”
Фишер се заблену у њу. „Мислиш на оно што лекари користе у болницама?”
„Свакако. То је рутински инструмент у медицини и психологији којим се рано откривају ментални поремећаји — али на раздаљини од једног метра. Мени је, међутим, то потребно на астрономским удаљеностима. Није у питању ништа ново. Реч је о старој направи која има значајно повећан домет. Крајле, ако је Марлена жива, она ће се налазити на Насеобини, на Ротору. Ротор ће бити тамо негде, кружећи око звезде. Рекла сам ти да га неће бити лако уочити. Ако га брзо не нађемо, зар можемо бити сигурни да уопште није тамо — а не да нам некако није промакао, као што би нам промакло острво у океану или астероид у свемиру? Треба ли да наставимо са трагањем током наредних месеци, или година, како бисмо се на крају уверили да нам није промакао, да ипак није тамо?”
„А неуронски детектор…”
„Он ће нам пронаћи Ротор.”
„Зар њиме неће бити подједнако тешко…”
„Не, неће. Васељена кипти од светлосних и радио-таласа, као и свих врста зрачења, тако да бисмо ту морали да разлучујемо један извор од хиљада других, или од милиона других. То је, додуше, могуће, али није лако и захтева времена. Но, сасвим је лако разабрати електромагнетско зрачење које стоји у вези са неуронима у сложеном међуодносу. Сасвим је невероватно да може постојати још један такав извор осим Ротора — односно, ако и постоји, онда би то значило да је Ротор саздао још једну Насеобину. Тако стоје ствари. Ја се, као што видиш, подједнако као и ти упирем да пронађем твоју кћер. А зашто бих све ово чинила да немам намеру да те поведем са нама напрви лет? Бићеш и ти на њему.”