Неуронски детектор кадар је да открије веома сложено електромагнетско поље које би представљало знамење интелигенције, без обзира на њен облик или врсту хемије на којој се заснива. Што се неинтелигентног живота тиче, крајње је невероватно да би он био опасан по једну технолошку цивилизацију каква је наша — премда би било који туђински облик живота, чак и на нивоу вируса, био занимљив.”
„А зашто се то све мора држати у тајности?”
„Зато што подозревам — у ствари, знам — да ће Глобални Конгрес хтети да се што брже вратимо како би били сигурни да је пројекат успешно обављен и како би могли да отпочну са грађењем бољих модела надсветлосних летелица на основу нашег искуства са овим прототипом. Са друге стране, мени ће се, уколико све буде у реду, свакако више допасти да мало разгледам Васељену, без обзира на њихово нестрпљење. Не кажем да ћу тако засигурно поступити, али желим да та могућност буде отворена. Ако буду дознали да то планирам — чак и да само помишљам на то — претпостављам да би покушали да пронађу другу посаду за коју би сматрали да ће бити послушнија.”
Фишер се слабашно осмехну.
„Шта је било, Крајле?” упита Венделова. „Претпоставимо да не буде ни трага од Ротора и његових житеља. Да ли ћеш онда напросто пожелети да се разочарано вратиш на Земљу? Васељена ти се налази на дохват руке, а ти одустајеш.”
„Не. Само размишљам о томе колико ће бити потребно да се поставе детектори, као и остале стварчице које ти још могу пасти на памет. Кроз нешто мало више од две године биће ми већ педесета. А у тим годинама агенти који раде за Уред обично бивају повучени да раде канцеларијске послове на Земљи и више се не шаљу у свемирске мисије.”
„Па?”
„Још само две године и ја више нећу бити кандидат за тај лет. Казаће ми да сам престар, па ми тако ни Васељена више неће бити надохват руке.”
„Глупости! Допустиће мени да пођем, а ја сам управо превалила педесету.”
„Ти си посебан случај. Тај брод је твој.”
„И ти си посебан случај, будући да ћу ја инсистирати на теби. Осим тога, они неће лако наћи квалификоване људе да пођу на Надсветлосном. Све што будемо могли да учинимо око тога биће да тражимо добровољце. И то ће уистину морати бити добровољци; не смемо ризиковати да се брод нађе у рукама невољних и заплашених људи који су регрутовани за ову мисију.”
„Али зашто не би било добровољаца?”
„Зато што сте у питању ви, Земљани, добри мој Крајле, а готово сваком Земљанину свемир је оличење самог ужаса. Хиперсвемир је још већи ужас, тако да ће се због тога додатно устезати. Уз тебе и мене биће потребно још троје добровољаца и тврдим ти да ћемо имати потешкоћа да их пронађемо. Разговарала сам са многима и све што до сада имам јесу два кандидата са полуобећањем: Чао-Ли Ву и Хенри Јарлов. Још нема трећег. А чак ако би се, противно свим очекивања, напрасно појавило и свих десет кандидата, никако се неће догодити да тебе изоставе због неког од њих, будући да ћу ја инсистирати да ти пођеш са мном као мој амбасадор код Роторијанаца — ако се за тим укаже потреба. А ако ни то не буде довољно, обећавам ти да ће се брод отиснути пре но што напуниш педесету.
Фишер се коначно осмехну уз право олакшање и рече: „Тесо, волим те. Знаш, стварно те волим.”
„Не”, узврати она, „не знам да ме стварно волиш, нарочито не када то кажеш тим тоном, као да те је то признање и самог изненадило. Веома је чудно, Крајле, али током свих ових скоро осам година колико се познајемо, колико живимо заједно и колико водимо љубав, то ми још никада ниси казао.”
„Нисам?”
„Веруј ми, помно пазим шта говориш. А знаш ли шта је још чудно? Ни ја никада нисам рекла да волим тебе, али те волим. Ствари нису од почетка ишле у том правцу. Шта мислиш, шта се догодило са нама?”
А онда једно другом упутише стидљив осмех, као да се питају шта им тим поводом ваља чинити.
ПОВРШИНА
54
Евгенија Инсиња деловала је забринуто. И више од тога.
„Кажем ти, Сивере. Нисам имала ниједну мирну ноћ још од оног дана када си је извео у авиону.” Глас јој се расточио у нешто што би се код неке жене мање постојаног карактера могло описати готово као јецање. „Зар то летење кроз ваздух — све до океана и натраг, а и повратак пошто се спустила ноћ — зар јој то није било довољно? Зашто је не зауставиш?”
„Зашто је ја не зауставим?” упита Сивер лагано, као да му питање није било јасно. „Зашто ја њу не зауставим? Евгенија, одавно смо прошли ту фазу када смо били у стању да спречимо Марлену?”