„Не остављаш ми ниједну другу могућност, Евгенија.”
„А зашто не бисмо предузели оно што је очигледно? Затворимо је, а онда вратимо првом ракетом на Ротор.”
„Потпуно свезану, претпостављам. На страну то што сматрам да то не бисмо могли да учинимо; Марленина визија почела је да делује на мене. Почињем и сам да размишљам о колонизовању Еритра — цео један свет који нам стоји на располагању.”
„А удисаћемо њихове туђинске бактерије, уносићемо их са храном и водом.” Инсињино лице изобличи се у гримасу.
„Па шта? И овде их већ удишемо, пијемо и једемо — у извесној мери. Не можемо их потпуно држати изван Куполе. А ако ћемо право, и на Ротору има бактерија које удишемо, пијемо и једемо.”
„Да, али прилагођени смо на живот на Ротору. Ово су, међутим, туђински облици живота.”
„Тим боље. Ако ми нисмо прилагођени на њих, нису ни они на нас. Ништа не указује на то да би могли да постану наши паразити. Неће бити ништа опаснији по нас од мноштва нешкодљивих честица прашине.”
„А куга?”
„То јесте стварна потешкоћа, разуме се, чак и када је посреди нешто тако једноставно као што је пуштање Марлене изван Куполе. Разуме се, предузећемо све мере предострожности.”
„Какве мере?”
„Носиће заштитно одело, пре свега. Затим, ја ћу поћи са њом. Имаћу улогу канаринца.”
„Шта је то 'канаринац'?”
„То је коришћено на Земљи пре много столећа. Рудари су носили са собом у руднике канаринце — знаш, жуте птичице. Уколико би се ваздух погоршао, канаринац би угинуо пре но што би за људе постало опасно, али би људи, знајући по томе да их чекају неприлике, хитро напустили рудник. Другим речима, ако ја почнем да се необично понашам, сместа ће нас обоје вратити натраг.”
„Али шта ако на њу почне да делује пре него на тебе?”
„Мислим да неће. Марлена се осећа имуном. То је поновила толико пута да сам почео да јој верујем.”
55
Никада раније Евгенија Инсиња није посматрала приближавање нове године уз тако болну усредсређеност на календар. За тако нешто никада раније није било разлога. Штавише, и сам календар представљао је тек далеки архаизам.
На Земљи, година је почела обележавањем појединих доба, као и празника који су стајали с њима у вези — почетак лета, почетак зиме, сетва, жетва — или како су већ називани.
Крајл јој је (присетила се Инсиња) објаснио све замршености календара, уживајући у томе на свој мрачан и свечан начин, као што је чинио и са свим осталим што га је подсећало на Земљу. Слушала га је уз мешавину заноса и зебње; заноса — зато што је желела да подели његово интересовање, а то је могло још више да их зближи; зебње — зато што се побојала да би његово занимање за Земљу могло да га одвоји од ње, као што се на крају и догодило.
Необично је што је и даље осећала тај бол — али је ли сада мало минуо? Изгледало јој је да се заправо не може присетити Крајловог лица, да се сада једино присећа сећања. Је ли то био спомен на спомен што је сада стајало између ње и Сивера Џенара?
Но, исто такво сећање на сећања нагонило је Ротор да се и даље држи земаљског календара. На Ротору није било годишњих доба. Имао је годину, разуме се, зато што је (баш као и све остале Насеобине из система Земља-Месец, уз једини изузетак оних неколико које су кружиле око Марса или које су се градиле у астероидном појасу) пратио Земљу на њеном путовању око Сунца. Но, без годишњих доба, сама година постајала је бесмислена. Али она се ипак рачунала, баш као и месеци и недеље.
Ротор је такође имао дан, вештачки подешен да траје двадесет четири часа; током половине овог раздобља унутра је пуштана Сунчева светлост, да би потом, за време друге половине, бивала заклањана. Могло се исто тако подесити да Роторов дан буде било које друге дужине, али је ипак задржано трајање Земљиног дана и такође је био подељен у двадесет четири шездесетоминутна часа, а сваки минут имао је по шездесет секунди. (Бар се постигло да дани и ноћи буду једнаког трајања од по дванаест часова.)
Повремено су се јављали предлози међу насеобинама да се прихвати систем по коме би дани били означени напросто бројевима, а онда груписани у десетине и унмношке десетина; у декадане, хектодане, килодане, односно, у супротном смеру, у децидане, центидане, милидане; али то је, заправо, било немогуће.
Било је неизводљиво да свака Насеобина уведе властити систем, зато што би то довело до хаоса у трговини и комуникацијама. Такође, није био могућ ниједан други обједињујући систем изузев система који се користио на Земљи, где је и даље обитавало деведесет девет одсто људске популације и за коју је спонама традиције још био повезан онај преостали један постотак. Сећање је нагонило Ротор и све остале Насеобине да се држе календара који је за њих био прекомерно замршен и лишен смисла.