Kada je Brin odjahao da se posavetuje sa Unom, ona iskoristi priliku pa upita dve žene šta su saznale o Aes Sedai i straži Kule u Andoru.
„Nismo mnogo“, ukočenim glasom odgovori Sijuan. Čupava Bela kao da nije imala nikakvih poteškoća s brzinom, ali Sijuan jeste, čvrsto stežuči uzde jednom, a jabuku svoga sedla drugom rukom. „Najbliže što sam uspela da doznam jeste da postoji pedesetak govorkanja, ali nijedna činjenica. To je priča za koju je bilo verovatno da će se pojaviti niotkuda, ali isto tako može biti i istinita.“ Bela se zanese, prednjim kopitima uletevši u nanos, a Sijuan zasopta. „Svetlost spalila sve konje!“ Šerijam nije saznala ništa više. Odmahnula je glavom i ljutito uzdahnula. „Meni sve to zvuči kao trice i kučine, majko. Uvek postoje govorkanja o sestrama koje se šunjaju uokolo. Jesi li ti ikada naučila da jašeš, Sijuan?“, dodala je, a glas joj je odjednom bio pun prezira. „Do večeri nećeš moći da hodaš!“ Šerijam je izgleda stvarno izgubila živce kada je tako otvoreno planula. Po tome kako se sama vrpoljila u sedlu, izgledalo je da se kod nje već ostvaruje proročanstvo koje je dala Sijuan.
Sijuanine oči se zacakliše, i već je upola pokazala zube, ne obazirući se na to ko je gleda iza stega.
„Smirite se, obe!“, odreza Egvena. Duboko je udahnula da se smiri. I sama je bila prilično napeta. Šta god da je Aratela verovala, svaka sila koju bi Elaida poslala da im se usprotivi bila bi prevelika za šunjanje. A to je ostavljalo Crnu kulu, začetak propasti. Bolje ćeš proći ako očerupaš pile koje je pred tobom nego ako počneš od onoga koje je gore, na drvetu. Pogotovo ako je to drvo bilo u drugoj zemlji, a na njemu možda nije ni bilo drugog pileta.
No, ipak je birala reči dok je davala Šerijam uputstva za kasnije, kada stignu do logora. Ona je bila Amirlin Tron, a to je značilo da su sve Aes Sedai njena odgovornost, čak i one koje su sledile Elaidu. Međutim, glas joj je bio čvrst poput stene. Prekasno je za strah kad se vuk već uhvati za uši.
Šerijamine iskošene oči raširiše se na te zapovedi. „Majko, smem li da upitam, zašto...?“ Nije dovršila jer je primetila Egvenin odlučan pogled, pa je progutala knedlu. „Biće kako kažeš, majko“, polako je rekla. „Čudno, sećam se dana kada ste ti i Ninaeva stigle u Kulu, dve devojke koje nisu mogle da odluče jesu li uzbuđene ili uplašene. Toliko se toga promenilo od tada. Sve.“
„Ništa ne ostaje zauvek isto“, reče joj Egvena. Ona značajno pogleda u Sijuan, ali Sijuan se pravila da je ne vidi. Činilo se da se duri. Šerijam je delovala kao da joj je muka.
Tada se vratio lord Brin, a on mora da je osetio njihovo raspoloženje. Osim što je napomenuo da dobro napreduju, držao je zatvorena usta. Mudar čovek.
Napredovali dobro ili ne, sunce se spustilo gotovo do vrhova drveća kada su konačno ujahali u raštrkani vojni logor. Kola i šatori bacali su duge senke preko snega, a mnogo je ljudi bilo zauzeto gradeći još niskih zaklona od granja. Nije bilo ni približno dovoljno šatora, čak ni među vojnicima, a u logoru je bilo gotovo isto toliko potkivača i pralja i sarača i njima sličnih, svih onih koji su neizbežno išli za vojskom. Zvonjava nakovanja ukazivala je da su potikvači i oružari i kovači još uvek u poslu. Na sve strane su gorele vatre za kuvanje, i konjica okrete ka njima, željna toplote i vruće hrane čim njihove životinje, iznurene od puta, budu zbrinute. Na njeno iznenađenje, Brin je nastavio da jaše pored Egvene čak i kada ga je otpustila.
„Ako mi dozvoliš, majko“, rekao je, „mislio sam da bih mogao još malo da te otpratim.“ Šerijam se i stvarno izvila u svom sedlu da se zapanjeno upilji u njega. I Sijuan je piljila, pravo preda se, kao da se ne usuđuje da iznenada razrogačene oči okrene ka njemu.
Šta je mislio da može učiniti? Izigravati njenog telohranitelja? Protiv sestara? Pa tako je mogao da pokuša i onaj momak kome je curio nos. Da pokaže kako je potpuno na njenoj strani? Sutra će biti dovoljno vremena za to, ako večeras sve prođe kako treba; takvo otkrovenje večeras bi moglo okrenuti Dvoranu u pravcu o kom nije smela ni da razmišlja.
„Noćas je noć za poslove Aes Sedai“, odlučno mu je saopštila. Ali koliko god da je taj predlog bio blesav, on se ponudio da se izloži opasnosti zarad nje. Nije bilo načina da zna razloge ko je znao zašto neki muškarac išta radi? a opet, zbog ovoga je bila njegov dužnik. Pored ostalog. „Osim ako noćas pošaljem Sijuan do tebe, lorde Brine, trebalo bi da odeš pre jutra. Ako meni prikače krivicu za ovo danas, to bi moglo da se proširi i na tebe. Moglo bi biti opasno da ostaneš. Čak smrtonosno. Mislim da im ne bi trebalo mnogo izgovora.“ Nije bilo potrebe da se objašnjava ko su „oni“.
„Dao sam reč“, tiho joj je odgovorio, tapšući Putnikov vrat. „Do Tar Valona.“ Zastavši, bacio je pogled na Sijuan. Bilo je tu manje oklevanja negoli zabrinutosti. „Kakve god poslove da imaš večeras, ne zaboravi da iza tebe stoji trideset hiljada vojnika i Garet Brin. To mora da se uračuna, čak i među Aes Sedai. Do sutra, majko.“ Okrenuvši svog riđana krupne njuške, dobacio je preko ramena. „Očekujem da i tebe vidim sutra, Sijuan. Ništa se ne menja po tom pitanju.“ Dok je odlazio, Sijuan je buljila u njegova leđa. U očima joj se ogledao očaj.
Egvena nije mogla da se uzdrži da i sama ne bulji. Nikada ranije nije bio toliko otvoren, ni približno. Zašto baš sada?
Pošto su prešle četrdeset-pedeset koraka koji su razdvajali logor vojske od onog Aes Sedai, ona zaklima ka Šerijam, koja povuče uzde kod prvih šatora. Ona i Sijuan nastaviše da jašu. Iza njih zazvoni Šerijamin glas, iznenađujuće jasan i smiren. „Amirlin Tron poziva Dvoranu da se ovoga dana okupi na zvaničnom zasedanju. Neka pripreme budu obavljene što brže.“ Egvena se nije ni osvrnula.
Pred njenim šatorom, koščata konjušarka dotrčala je, šutirajući svoje slojeve sukanja, da prihvati Dašira i Belu. Lice joj je bilo zajapureno, a samo je nagla glavu pre nego što je krenula s konjima istom brzinom kojom je i došla. Toplota usijanih mangala unutra udari poput pesnice. Sve do tada Egvena nije ni primetila koliko je hladno bilo napolju. Kao ni koliko je sama promrzla.
Čeza uze njen ogrtač, pa uskliknu kada joj dotače ruke. „Au, pa ti si se smrzla do koske, majko.“ Neprekidno brbljajući, užurbala se slažući Egvenin i Sijuanin ogrtač, poravnavajući uredno nameštenu ćebad na Egveninom poljskom krevetu, dodirujući poslužavnikpostavljen na jednom odkovčega snesenih s kola. „Ja bih uskočila u krevet, s vrućim ciglama svuda oko sebe, da sam se toliko naledila. Odmah pošto bih jela, u svakom slučaju. Spoljna toplina ne pomaže mnogo ako nije toplo i iznutra. Skoknuću po nekoliko dodatnih cigala da ti ih podmetnem pod noge dok večeraš. I za Sijuan Sanče, razume se. Uf, da sam ja gladna kao što ti mora da si, znam da bih bila u iskušenju da slistim sve pred sobom, ali od brzog jela uvek me zaboli stomak.“ Zastajući pored poslužavnika, ispod oka je posmatrala Egvenu, i zadovoljno klimnula glavom kada joj je ova rekla da neće žuriti s jelom.
Nije bilo lako odgovoriti joj staloženo. Čeza je uvek bila osveženje, ali posle današnjeg dana Egvena je gotovo počela da se smeje od zadovoljstva. Čezi ništa nije bilo suviše zapetljano. Dve bele činije sočiva stajale su na poslužavniku, zajedno s visokim vrčem začinjenog vina, dva srebrna pehara i dve velike zemičke. Nekako je ta žena znala da će Sijuan jesti s njom. Iz zdela i vrča dizala se para. Koliko li je puta Čeza morala da promeni taj poslužavnik kako bi se postarala da Egvenu dočeka topla hrana? Jednostavna i nezapetljana. I brižna poput majke. Ili prijateljice.
„Za sada ću morati da zaboravim na krevet, Čeza. Noćas imam još posla. Možeš li da nas ostaviš?“
Sijuan je mahala glavom kada se šatorsko krilo spustilo za punačkom ženom. „Jesi li sigurna da ona nije u tvojoj službi još otkad si bila beba?“, promrmljala je.
Uzimajući jednu činiju, zemičku i kašiku, Egvena se s uzdahom spusti u stolicu. Uz to je prigrlila Izvor i zaštitila šator od prisluškivanja. Nažalost, saidar je činio da samo postane svesnija svojih polupromrzlih šaka i stopala. A ni ono između nije bilo mnogo toplije. Činija joj se činila gotovo i suviše vruća da bi je držala, kao i zemička. O, kako bi volela da ima one vruće cigle.