Šerijam se namršti kada je Sijuan izletela napolje, puštajući još hladnoće. „Ponekad pomišljam...“, započela je, ali šta god da je ponekad mislila, to nije iznela. „Zašto to radiš danas, majko?“, upitala je umesto toga. „Sve ovo, danas na jezeru, sazivanje Dvorane večeras. Zašto si nas juče poslala da ceo dan razgovaramo o Loganu sa svakim koga smo srele? Pomislila bih da ćeš to podeliti sa mnom. Ja jesam tvoja Čuvarka. Jesam se zaklela na vernost.“
„Govorim ti ono što moraš da znaš“, reče Egvena prebacujući ogrtač preko ramena. Nije bilo potrebe da kaže kako zakletvi na koju je neko nateran veruje samo donekle, čak i ako je od sestre. A Šerijam može naći razlog da pusti neku reč u pogrešno uvo i pored zakletve. Na kraju krajeva, Aes Sedai su bile znane po iznalaženju rupa za ono što su želele da kažu. Nije stvarno verovala da bi se to dogodilo, ali kao i sa lordom Brinom nije smela nimalo da se izloži opasnosti, osim ako ne bude na to primorana.”
„Moram da ti kažem“, ogorčeno reče Šerijam, „mislim da će ti od sutra Romanda ili Lelejna biti Čuvarka hronika, a ja ću da odslužujem pokoru jer nisam upozorila Dvoranu. I mislim da ćeš mi možda zavideti.“
Egvena kimnu glavom. To je sve bilo vrlo moguće. „Hoćemo li da krenemo?“
Sunce je stvaralo crvenu kupolu nad drvećem prema zapadu, a plamena se svetlost razlivala preko snega. Sluge su propratile Egvenin prolazak dubokim stazama tihim naklonima i kniksovima. Lica su im bila uznemirena ili bezizražajna; sluge su umele da poprime raspoloženje onih kojima su služile gotovo istom brzinom kao i Zaštitnici.
Isprva, na vidiku nije bilo nijedne sestre, a onda su tu bile sve, veliki skup od tri reda oko paviljona postavljenog na jedinoj čistini u logoru koja je bila dovoljno velika, mestu koje se koristilo da sestre Lelujaju do kaveza s golubovima u Salidaru i da Putuju nazad sa izveštajima svojih doušnika. Bilo je to veliko, mnogo puta krpljeno parče teškog šatorskog platna, ni nalik veličanstvenoj nadstrešnici na jezeru, mada je bilo utrošeno puno napora da bi se podiglo. U poslednja dva meseca Dvorana se, uglavnom, sastajala kao juče ujutro, ili bi se, možda, nagurala u neki veći šator. Ovaj paviljon se dizao samo dva puta otkada su napustile Salidar. Oba puta za suđenje.
Primetivši da se Egvena i Šerijam približavaju, sestre koje su bile pozadi promrmljaše nešto onima napred, i pojavi se procep kroz koji ih propustiše. Odmeravale su ih bezizražajnim očima, ničim ne odajući da li znaju, ili makar sumnjaju šta se događa. Ništa nije nagoveštavalo šta misle. Egvena oseti leptiriće u stomaku. Ružin pupoljak. Smireno.
Stupila je na slojeve ćilima, izatkane jarkim cvetovima i desetinama različitih šara, i nastavila kroz prsten mangala postavljenih po obodu paviljona, a Šerijam započe: „Ona dolazi, ona dolazi...“ Ako je zvučala malo manje svečano nego inače, malo napetije, to i nije bilo neko čudo.
Ponovo su se koristile uglancane klupe i platnom prekrivene kutije s jezera. S njima je skup bio mnogo zvaničniji nego s rasparenom gomilom stolica koja se ranije upotrebljavala: dva strma reda od po devet kutija u grupama po tri; Zelene, Sive i Žute na jednoj, Bele, Smeđe i Plave na drugoj strani. Na širokom kraju, najudaljenija od Egvene, stajala je prugasta kutija i na njoj klupa za Amirlin Tron. Kada sedne tamo, postaće središte svih pogleda, veoma svesna da se nalazi sama naspram njih osamnaest. Dobro je da se nije presvukla; svaka od Predstavnica bila je odevena u svoje najbolje ruho, s jezera, a tome su dodale i šalove. Ružin pupoljak. Smireno.
Jedna klupa bila je prazna, mada samo još trenutak. Delana ulete trčećim korakom baš kada je Šerijam završavala litaniju. Zajapurena i kao bez daha, Siva sestra uvuče se na svoje mesto, između Variline i Kvemse, bez svoje uobičajene skladnosti. Delovala je kao da joj je muka i napeto se poigravala plamkapima koje je nosila oko vrata. Svako bi pomislio da se ovde sudi njoj. Smireno. Nikome se ne sudi. Još.
Egvena polako krenu preko ćilima, između ta dva reda, Šerijam ju je pratila na maloj razdaljini, a Kvemsa ustade. Svetlost saidara odjednom zasija oko te tamnokose vitke žene, najmlađe od Predstavnica. Večeras neće biti preskakanja formalnosti. „Što je doneto pred Dvoranu Kule, samo Dvorana Kule može da raspravlja", najavi Kvemsa. „Svakog ko nas. nepozvan bude uznemirio, bila to žena ili muškarac, bio to posvećenik ili neznanac, prišao nam u miru ili u besu, ja ću vezati prema zakonu da bude izveden pred zakon. Znajte da je ono što besedim istina; to je volja i biće sprovedeno.“
Ta je izjava bila starija od zakletvi o neizgovaranju neistina, iz vremena kada je gotovo jednak broj Amirlin umirao od atentata koliko iz svih ostalih razloga zajedno. Egvena nastavi istom, odmerenom brzinom. Morala je da se trudi da ne dotiče svoju ešarpu zarad podsećanja. Pokuša da se usredsredi na klupu pred sobom.
Kvemsa se spusti nazad, na svoje mesto, i dalje sijajući od Moći, a među Belima ustade Aledrina, takođe okružena sjajem. S tamnozlatnom kosom i krupnim svetlosmeđim očima, bila je zaista privlačna kada se smešila, ali večeras bi i kamen pokazivao više osećanja od nje. „Postoje oni koji mogu da nas čuju a koji nisu od Dvorane“, progovorila je hladnim glasom s jakim tarabonskim naglaskom. „Ono što je rečeno u Dvorani Kule samo Dvorana Kule treba da čuje, sve dok i ako sama Dvorana drugačije ne odluči. Ja ću nam osigurati poverljivost. Zapečatiću reči da budu samo za naše uši.“ Izatkavši prepreku koja zakloni ceo paviljon, ona sede. Spolja među sestrama nastade malo komešanje: one su sad morale da posmatraju kako se Dvorana pomera u potpunoj tišini.
Čudno je da je toliko toga među Predstavnicama zavisilo od uzrasta, dok je raspravljanje o nečijoj starosti bilo gotovo zabranjeno među ostalim Aes Sedai. Je li Sijuan mogla da nađe neku zakonitost u godinama Predstavnica? Ne. Usredsredi se. Smireno, i usredsređeno.
Podigavši krajeve svoga ogrtača, Egvena stupi na kutiju s raznobojnim prugama, pa se okrenu. Lelejna je već bila na nogama, šal plavih resa visio joj je prebačen kroz pregibe ruku, a Romanda je ustajala, ne sačekavši ni da Egvena sedne. Nije smela da dopusti bilo kojoj od njih da dočepa kormilo. „Obznanjujem pitanje pred Dvoranom“, izgovorila je glasno i jasno. „Ko će ustati za objavu rata uzurpatorki Elaidi do Avrinji a’Roihan?“
A onda je sela, zbacivši ogrtač i pustivši ga da padne preko klupe. Stojeći na ćilimu pored nje, Šerijam je delovala potpuno hladno i smireno, ali je ipak ispustila tihi zvuk, gotovo zacvilela. Egveni se učinilo da je niko drugi nije čuo. Nadala se da nije.
Nastade kratak trenutak iznenađenja; žene, kao zaleđene na svojim mestima, zaprepašćeno su piljile u nju. Možda koliko zbog toga što je ona uopšte postavila neko pitanje, koliko i zbog onoga što je pitala. Niko nije postavljao pitanje pred Dvoranom pre nego što propita Predstavnice; to se jednostavno nije radilo, koliko zbog izvodljivosti, toliko i zbog tradicije.
Konačno, Lelejna progovori. „Mi ne objavljujemo rat pojedincima", sacpštila je suvo. „Čak ni izdajnicama kao što je Elaida. U svakom slučaju, predlažem da to pitanje odgurnemo u stranu dok se ne pozabavimo mnogo važnijim stvarima.“ Stigla je da se pribere od jahanja u povratku; sada joj je lice bilo samo čvrsto, ne i gromovito. Otresajuči svoje plavim prošarane suknje kao da stresa Elaidu ili, možda, Egvenu pažnju je posvetila ostalim Predstavnicama. „Ono što nas je večeras dovelo na zasedanje jeste... Nameravala sam da to kažem jednostavno, ali to nije tako. Otvaranje knjige polaznica? Babe će nam dolaziti da ih ispitamo. Ostati ovde mesec dana? Teško da moram nabrajati poteškoće, počev od toga što ćemo potrošiti pola našeg zlata a ni za stopu se nećemo približiti Tar Valonu. A što se tiče toga da ne uđemo u Andor..."
„Moja je sestra Lelejna zbog svog nestrpljenja zaboravila koja ima pravo da govori prva“, glatko je prekide Romanda. Naspram njenog osmeha Lelejna je delovala veselo. I pored toga, odvojila je vremena da namesti šal onako kako joj odgovara, žena koja je imala sve vreme ovog sveta. „Ja imam dva pitanja da iznesem pred Dvoranu, a u drugom ću se pozabaviti Lelejninim brigama. Nažalost po nju, prvo se tiče njene lične sposobnosti da uopšte sedi u Dvorani.“ Osmeh joj se proširi, iako nije bio ni trunku topliji. Lelejna polako sede, otvoreno se mršteći.