Činilo se da se Alisa jednostavno stvorila pored Riejne, s pesnicama na bokovima. Ovog puta se nije smešila. „Rekoh da će poslednjih deset koje se spreme, prati sudove", odlučno im je saopštila. Pa ih je prozvala: Džilijen, punačku zlatarku, Nizelu, bankarku hladnih očiju; i svih osam plemkinja. Stajale su i buljile u nju sve dok nije pljesnula rukama i rekla: „Nemojte me terati da uvodim nova pravila za one koje ne ispune svoje dužnosti.“
Malin, razrogačenih očiju i mrmljajući u neverici, bila je poslednja koja je odjurila i počela da sakuplja prljave činije, ali je sledećeg jutra razvezala svoj zavežljaj i ostavila čipkom obrubljene svilene haljine i košulje da ih pregaze dok su odlazili s tog brda. Elejna je i dalje očekivala eksploziju, ali Riejna ih je držala čvrstom rukom, a Alisa još čvršćom, a ako su se Malin i ostale durile i gunđale zbog masnih mrlja, kojih je na njihovoj odeći bilo svakog dana sve više, Riejna je samo morala da progovori nekoliko reči i da se vrate svome poslu. Alisi je bilo dovoljno da pljesne rukama.
Da je ostatak putovanja mogao da prođe tako glatko, Elejna bi bila spremna da se pridruži ovim ženama u tom masnom naporu. U to je bila potpuno sigurna mnogo pre nego što su stigle do Kaemlina.
Kada su stigli do prvog uzanog prašnjavog puta, malo većeg od kolskog prolaza, počeše da se pojavljuju imanja, kamene kuće slamnatih krovova i ambari prislonjeni na obronke brda ili ugneždeni u dolinicama. Odatle, bez obzira je li zemljište bilo brdovito ili zaravnjeno, pod šumom ili tek čistina, retko bi prošlo više sati a da na vidiku nije bilo neko imanje ili seoce. U svakom od njih, dok su meštani radoznalo posmatrali vrlo čudne strance, Elejna je pokušavala da sazna koliko podrške postoji za Kuću Trakand i šta najviše brine ove ljude. Osvrt na te brige biće vrlo bitan kada bude iznela svoje potraživanje prestola, ako želi da bude čvrsto, važan koliko i podrška drugih Kuća. Čula je mnogo toga, mada to nije uvek bilo ono što je ž’elela da čuje. Andorci su smatrali kako imaju pravo da otvoreno saspu ono što ih tišti i samoj kraljici; nisu bili nimalo stidljivi pred mladom plemkinjom„bez obzira na čudno društvo u kom je putovala.
U selu Damilin, gde su tri mlina stajala na rečici koja je toliko opala da su njihovi visoki mlinski točkovi stajali suvi, krčmar četvrtaste vilice u Zlatnim snopovima složio se da je Morgaza bila, po njegovom mišljenju, dobra kraljica, najbolja moguća, najbolja koja je ikada bila. „Njena bi ćerka mogla biti isto tako debra vladarka, pretpostavljam“, progunđao je palcem prelazeći preko brade. „Šteta što ih je Ponovorođeni Zmaj ubio. Pretpostavljam da je morao Proročanstva ili nešto takvo ali stvarno nije morao da nam isuši reke, je li? Koliko si ono rekla da ti treba zrnevlja za konje, moja gospo? Imaj na umu, draga, da je snabdevanje užasno.“
Žena tvrdog lica, u iznošenoj smeđoj haljini koja je visila na njoj kao da je smršala, posmatrala je polje ograđeno niskim kamenim zidom, preko koga je vruć vetar slao talase prašine prema šumi. Ostala imanja oko Barihila izgledala su isto ili još i gore. „Taj Ponovorođeni Zmaj nema nikakva prava da nam ovo radi, sad, ima li? Pitam te!“ Ona pljunu pa se namršti na Elejnu koja je bila u svom sedlu. „Presto? Dijelin jedobrakaoi Mo ko, sada, kada su Morgaza i njena devojčica mrtve.Neki ovde još uvek se glasaju za Naena ili Eleniju, ali ja sam za Dijelin. Kako god bilo, Kaemlin je podaleko. Ja moram da brinem o usevima. Ako mi ikada više izniknu usevi.“
„O, istinaje, moja gospo, tako je; Elejna je živa“, rekao joj je izborani stari drvodelja u Forel Marketu. Bio je ćelav kao kožno jaje, prstiju iskrivljenih od starosti, ali su rukotvorine među opiljcima i piljevinom što je prekrivala radionicu bile skoro najbolje koje je Egvena ikada videla. Ona je bila jedina u radnji, osim njega. Po tome kako je selo izgledalo, pola stanovnika je već bilo otišlo. „Ponovorođeni Zmaj ju je doveo u Kaemlin da bi joj lično mogao staviti na glavu Ružinu krunu“, slagao se. „Te su novosti svuda. To t’ nije pravo, ako mene pitaš. On je jedan od oni ’crnooki’ Aijela, kako čujem. Treba da odmarširamo u Kaemlin i oteramo njega i sve te Aijele tamo otkud su došli. Onda Elejna može sama za sebe da traži presto. Ako je Dijelin pusti da ga zadrži, u svakom slučaju.“
Elejna je čula mnogo o Randu; govorkanja su išla od toga da se zakleo na vernost Elaidi, do toga da je ’bio kralj Ilijana, ni manje ni više. U Andoru su ga krivili za sve loše što se dogodilo u poslednje dve ili tri godine, uključujući mrtvorodenčad i polomljene noge, najezde skakavaca, dvoglavu telad i tronoge piliće. A čak su i oni koji su smatrali da je njena majka uništila zemlju i da je dobro što su se otarasili Kuće Trakand, i dalje verovali da je Rand al’Tor osvajač. Ponovorođeni Zmaj trebalo bi da se bori s Mračnim u Šajol Gulu, i treba ga isterati iz Andora. Nije se nadala da će to čuti. Ni najmanje. Ali to je čula ponovo i ponovo. Nije to bilo nimalo prijatno putovanje. Bila je to jedna duga pouka Linine omiljene poslovice: Nije te kamen koji vidiš sapleo da padneš na nos.
Ona je očekivala da će još mnogo šta, pored plemkinja, možda izazvati nevolje, a nešto sigurno eksplozije, velike poput one kod prolaza. Vetrotragačice, ohole zbog pogodbe koju su napravile s Ninaevom i njom, ponašale su se užasno nadmeno prema Aes Sedai, pogotovo otkada je izašlo na videlo kako je Merilila sebi dopustila da se složi kako će biti jedna od prvih sestara što će otići na brodove. Međutim, iako se varničenje tamo nastavljalo kao šištanje iluminatorskog fitilja, nikada nije stvarno došlo do eksplozije. Vetrotragačice i Srodnice, a posebno Kružok pletilja, delovale su kao da će se sasvim sigurno potući. Jedne su druge sasecale namrtvo, kada se nisu otvoreno rugale, Srodnice „divljakušama Morskog naroda koje su se i suviše ponele", vetrotragačice „izboranim jedačicama peska koje ljube stope Aes Sedai.“ Ali to nikada nije otišlo dalje od pokazivanja zuba i poigravanja bodežima.
Ispan je sasvim sigurno predstavljala poteškoće za koje je Elejna bila sigurna da će se još uvećati, a ipak, posle nekoliko dana, Vandena i Adeleas dopustile su joj da jaše bez kapuljače, iako ne i bez štita, kao tihi obris s raznobojnim perlicama na tankim pletenicama, spuštenog bezvremenog lica i s rukama nepomičnim na uzdama. Rinejla je svakome ko je hteo da sluša pričala kako među Ata’an Mijerima Prijateljima Mraka oduzimaju ime čim se dokaže da su krivi, a onda se bace preko ograde broda obmotane vezama s kamenjem. Među Srodnicama, čak su i Riejna i Alisa bledele svaki put kada bi ugledale Tarabonku. Ali Ispan je postajala sve krotkija, nestrpljiva da udovolji i puna ulizičkih osmeha za dve sedokose sestre, bez obzira na to šta su joj radile kada bi je uveče odvele dalje od ostalih. S druge strane, Adeleas i Vandena su delovale sve očajnije. Adeleas je rekla Ninaevi, tako da ju je i Elejna čula, kako im je ta žena istrtljala gomile starih zavera Crnog ađaha, onih u koje sama nije bila upletena mnogo spremnije od onih u kojima je učestvovala, ali čak i kada su je oštro pritisle Elejna se nekako nije usuđivala da pita kako su je to pritisle i kada bi sebi dopustila da joj pobegnu imena nekih od Prijatelja Mraka, većina je bila gotovo sigurno mrtva, a među njima nije bilo nijedne sestre. Vandena reče kako se već plaše da je ona pod nekakvom Zakletvom lepo se čulo veliko slovo protiv izdaje svojih saučesnica. Nastavile su da odvajaju Ispan što je više bilo moguće i nastavile su sa svojim ispitivanjima, ali je bilo vrlo jasno da sada naslepo pipaju kuda idu, i vrlo pažljivo.
A tu su bili Ninaeva i Lan. Sasvim sigurno Ninaeva i Lan, pri čemu je ona gotovo pucala od napora da obuzda svoju narav u njegovoj blizini, sanjarila o njemu kada su morali da spavaju odvojeni što je bilo gotovo uvek, zbog toga kako se delio smeštaj i bivala rastrzana između želje i straha kada bi mogla da se išunja s njim do senika. Po Elejninoj proceni, sama je bila kriva što je izabrala venčanje Morskog naroda. Morski je narod verovao u hijerarhiju koliko i u more, a znali su da se supružnici mogu uzdizati jedno iznad drugog mnogo puta u životu. Zato su njihovi bračni zakoni to uzimali u obzir. Ko god da je imao pravo zapovedanja u javnosti, morao se potčiniti kada su nasamo. Lan to nikada nije zloupotrebio, ili je bar tako Ninaeva tvrdila „nije stvarno“, šta god da je to trebalo da znači! Uvekbi pocrvenela kada bi to izgovorila međutim, neprestano je iščekivala da on to učini, a njega kao da je to sve više zabavljalo. Ta je zabavljenost, očekivano, dovodila Ninaevinu narav do usijanja. Ninaeva jeste praskala, i bila jedina od svih eksplozija koje je Elejna očekivala. Brecala se na svakoga ko bi joj se našao na putu. Osim na Lana; s njim je bila samo med i mleko. A ni na Alisu. Gotovo da je to učinila jednom ili dva puta, ali čak ni Ninaeva kao da nije mogla sebe naterati da prasne na Alisu.