Borac između Gedvina i Rohajda baci nelagodan pogled ka Nerit dok su jahali kraj nje. Rand se nejasno sećao da ga je video u Crnoj kuli onog dana kada je prvi put predao srebrne mačeve i dao Taimu prvu oznaku Zmaja. Bio je to mlad čovek po imenu Varil Nesen, koji je još uvek nosio prozirni veo da prekrije svoje guste brkove. Mada, nije oklevao kada se suočio sa svojim zemljacima. Odanost je sada pripadala Crnoj kuli i Ponovorođenom Zmaju, tako je Taim uvek govorio. Drugi deo te izjave uvek je zvučao kao da kasni.
„Možeš imati tu čast da podneseš svoj izveštaj Ponovorođenom Zmaju, vojniče Nesen“, reče Gedvin. Suvo.
Nesen se ispravi u sedlu. „Moj gospodaru Zmaju!“, grmnu on, udarajuči pesnicom u grudi. „Ima ih još na oko trideset milja ka zapadu, moj gospodaru Zmaju.“ Trideset milja je bila udaljenost koju je Rand tražio od izviđača da pređu pre nego se vrate. Kakvog dobra u tome što je jedan borac pronašao Seanšane kada se ostali kreću dalje na zapad? „Možda upola od broja koji je bio ovde“, nastavio je Nesen. „I...“ Njegove tamne oči poleteše ponovo ka Nerit. Sada je bila vezana, a Saldejci su se trudili da je prebace preko konja. „I nisam video ni traga ženama, moj gospodaru Zmaju.“
Bašer žmirnu prema nebu. Tamni oblaci su pravili prekrivač od jednog do drugog planinskog vrha, ali je sunce još uvek trebalo da bude visoko. „Vreme je da se nahrane ljudi pre no se ostali vrate“, rekao je, klimajući zadovoljno. Nerit je uspela da zarije zube u Saldejčev zglob i držala ga je kao jazavac.
„Nahrani ih brzo“, reče Rand razdraženo. Da li će svaka uhvaćena sul’dam biti podjednako teška? Vrlo verovatno. Svetlosti, šta da su uhvatili damane? „Ne želim da provedem celu zimu u ovim planinama.“ Damane Džile. On više nije mogao obrisati ime kada se jednom našlo na toj listi.
Mrtvi nikad nisu nemi, šaputao je Lijus Terin. Mrtvi nikad ne spavaju.
Rand pojaha ka vatrama. Nije imao želju za jelom.
Sa osmatračnice na čvrstoj kamenoj izbočini, Furik Kejrid je pažljivo proučavao šumovite planine koje su se dizale svuda oko njega, vrhova oštrih poput tamnih očnjaka. Njegov konj, visoki šareni škopac, načuljio je uši kao da pokušava uhvatiti zvuk koji mu je promakao, ali osim toga životinja je bila mirna. Svaki čas Kejrid je morao da zastane i obriše sočiva svoga stakla za posmatranje. Lagana kiša rominjala je sa sivog jutarnjeg neba. Dve tamne peruške na njegovom kalpaku bile su presavijene umesto da stoje pravo, a niz leđa mu se slivala voda. Lagana kiša, makar kad se uporedi sa onom juče, i verovatno sa onom sutra. Ili ovog popodneva. Gromovi su zloslutno odjekivali na jugu. Mada Kejridova briga nije imala nikakve veze s tim.
Ispod njega, poslednji od dve hiljade i trista ljudi vijugali su kroz vetroviti prolaz, svi sakupljeni iz četiri predstraže. Dobri jahači, prilično dobro vođeni, pa ipak jedva dvesta ih je bilo Seanšanaca, i samo još dvojica osim njega su nosila crveno-zelene boje Straže. Većina preostalih bili su Tarabonci poznavao je njihovu narav a dobra trećina su bili Amadičani i Altarci, previše sveži sa zakletvama da bi iko mogao biti siguran kako će še postaviti. Neki Altarci i Amadičani su promenili službu već dva ili tri puta. Pokušali, u svakom slučaju. Ljudi sa ove strane Aritskog okeana nisu imali stida. Dvanaest sul’dam jahalo je blizu prednjeg dela kolone, i on je poželeo da svih dvanaest vode damane pored svojih konja, umesto samo dve.
Pedeset koraka dalje, deset kopljanika posmatralo je obronak pod njima, mada ne onoliko pažljivo koliko bi trebalo. Previše ljudi koji su jahali pod kopljima oslanjalo se na izviđačku prethodnicu da pronađe bilo kakvu opasnost. Kejrid zapamti da lično porazgovara s njima. Posle toga će propisno vršiti svoju dužnost, ili će ih poslati da se bave pronalaženjem novih vojnika.
Raken se pojavi na istoku, klizeći nisko nad krošnjama drveća, uvrćući se i okrećući se da bi pratio linije terena, poput čoveka čije ruke prate liniju ženskih leđa. Čudno. Morat’raken, trkač, uvek je voleo da se vine visoko, osim ako je nebo bilo puno munja. Kejrid otvori staklo za posmatranje i nastavi da gleda.
„Možda ćemo konačno dobiti još neki izveštaj izviđača“, reče Džedrenka. Reči su bile upućene zapovednicima iza Kejrid, ne njemu. Trojica od desetorice bili su jednaki po rangu s Kejridom, pa ipak svega nekolicina osim Krvi uznemiriše čoveka u uniformi Mrtve straže, krvavocrvenoj i toliko tamnozelenoj da je bila gotovo crna. Ni mnogi od Krvi to nisu uradili.
Prema priči koju je čuo kao dete, jedan od njegovih predaka, plemić, pratio je Lutera Pendraga u Seanšan po zapovesti Artura Hokvinga, ali dvesta godina kasnije, obezbedivši samo sever, jedan drugi predak je pokušao da ureže granice sopstvenog kraljevstva i žavršio je tako što je bio prodat u delovima. Možda je zaista bilo tako; mnogi da’kovejl tvrdili su kako imaju plemenite pretke. Makar među sobom; nekolicina od Krvi su nalazili da je takvo brbljanje zanimljivo. U svakom slučaju, Kejrid je osetio da ga sreća prati, kada su Odabirači izabrali njega, odlučnog dečaka koji još nije bio dovoljno star da bi dobijao dužnosti, i još uvek se ponosio gavranovima istetoviranim na ramenima. Mnogi iz Mrtve straže išli su bez kaputa ili košulje kad god je to bilo moguće, da bi ih pokazivali. Barem ljudi. Ogijerski baštovani nisu bili označavani niti posedovani, ali to je bilo između njih i carice.
Kejrid je bio da’kovejl i ponosan na to, kao i svaki čovek u Straži, koja je bila vlasništvo Kristalnog prestola, dušom i telom. Borio se tamo gde bi ga carica poslala, i bio spreman da umre onog dana kada ona tako kaže. Jedino carici je Stražabila odgovorna, i tamo gde su se pojavljivali, pojavljivali su se kao njena ruka, vidljivi podsetnik na nju. Nije ni bilo čudo da su se neki od Krvi osećali nelagodno gledajući kako prolazi odred Stražara. Mnogo bolji život nego čistiti baiegu u štali nekog lorda ili služiti kaf nekoj gospi. Ali je on proklinjao sreću koja ga je dovela u ove planine da proveri predstraže.
Raken se ustremi ka zapadu, dva letača se skupiše u svojim sedlima. Nije bilo izveštaja izvidnice, ni poruke za njega. Furik je znao da je to njegova mašta, ali dugački istureni vrat stvorenja delovao je nekako... nemirno. Da je on bio bilo ko drugi, možda bi takođe bio uznemiren. Bilo je nekoliko poruka za njega od kada je, pre tri dana, dobio naređenja da preuzme zapovedništvo i krene na istok. Svaka poruka je samo zgušnjavala maglu umesto da je raščisti.
Stanovništvo, ovi Altarci, delovali su kao da su se povukli u planine pod prisilom, ali kako? Putevi duž severne granice ove oblasti bili su izviđani, osmatrani gotovo do Ilijana, i uz pomoć letača i morat’torma, kao i uz pomoć grupa konjanika. Šta je moglo naterati Altarce da odluče da pokažu zube? Da stanu zajedno? Čovek se mogao naći u dvoboju samo zbog pogleda mada su počeli da shvataju da je izazivanje Stražara bilo samo sporiji način da se samom sebi prereže grlo ali je on video ove plemiće tih takozvanih nacija kako pokušavaju da prodaju jedni druge i svoje kraljice, na sam predlog da bi njihova imanja mogla biti zaštićena i možda da im se pridodaju susedna.
Nadok, krupan čovek varljivo blagog lika, okrenu se u sedlu da bi posmatrao rakena. „Ne volim da marširam naslepo“, promrmljao je. „Ne kada su Altarci uspeli da postave četrdeset hiljada ljudi ovde. Četrdeset najmanje."
Džedrenka frknu tako snažno da njegov visoki beli škopac poskoči. Džedrenka je bio stariji od tri kapetana iza Kejrida, a služio je koliko i sam Kejrid. Nizak, vitak čovek sa upadljivim nosom i takvim držanjem da ste ga mogli smatrati pripadnikom Krvi. Taj konj bi se istakao na milju. „Četrdeset hiljada, ili stotinu, Nadoče, oni su razbijeni odavde do kraja oblasti, predaleko da pruže uzajamnu podršku. Iskopaj mi oči ako polovina njih nije već mrtva. Mora da su se svuda sudarili s predstražama. Zato ne dobijamo izveštaje. Od nas se očekuje da satremo ostatke."