Surot jedva baci pogled ka njemu, pre nego što se okrenula da prouči mapu na stolu, a ako su se njene crne oči skupile zbog onoga što je videla, imala je razloga za to. Pod njom, Hailene su postigle daleko više nego što je iko sanjao, povrativši velike delove ukradene zemlje. Jedini razlog zbog kojeg su bile poslate bio je da izvide put, a nakon Falmea neki su smatrali kako je i to nemoguće. Razdraženo je dobovala prstima po stolu, kuckajući dugim noktima obojenim u plavo na dva prsta. Bude li nastavila sa uspesima, možda će joj biti dozvoljeno da u potpunosti obrije glavu i oboji i treći nokat na obema šakama. Ne bi bilo ništa novo da neko bude usvojen u carsku porodicu nakon tako velikih uspeha. Međutim, ako se suviše zaleti, ako napravi samo jedan pogrešan korak, moglo bi joj se desiti da joj svi nokti budu odsečeni, a njoj samoj da navuku prozirnu haljinu kako bi služila nekome od Krvi, ako ne bi bila prodata nekom zemljoradniku da mu pomaže u obrađivanju njiva, ili da se znoji u kakvom skladištu. U najgorem slučaju, Miradž bi samo mogao da sam sebi iseče vene.
Nastavio je da posmatra Surot u strpljivoj tišini, ali on je nekada bio izviđački poručnik, morat’raken, pre nego što je uzdignut u Krv, te zato nije mogao da se uzdrži i da ne primećuje oko sebe. Izviđač je živeo ili umirao zbog onoga što jeste ili nije video, a od njega su zavisili i ostali. Ljudi su ležali svud po šatoru s licima nadole; neki jedva da su disali. Trebalo je da ga Surot odvede na stranu, a njih da ostavi kako bi nastavili sa svojim poslom. Vojnici na ulazu upravo su oterali jednu kurirku. Koliko li je poruka bila hitna kada je ta žena pokušala da se probije pored Mrtve straže?
Da’kovejl s pisaćim stolom u rukama privuče mu pogled. Njeno lepo lutkasto lice grčilo se od mrštenja koje nikada nije trajalo duže od nekoliko trenutaka. Vlasništvo koje pokazuje ljutnju? A bilo je tu još nečega. Pogled mu na trenutak skrenu na damane, koja je stajala oborene glave, ali je ipak radoznalo posmatrala okolinu. Smeđooka da’kovejl i damane bledih očiju bile su različite koliko god su to dve žene mogle biti, pa ipak bilo je nečeg u vezi s njima. Nečeg na njihovim licima. Čudno. Nije mogao da odredi starost nijedne od njih dve.
Koliko god da mu je pogled bio brz, Alvin ga je primetila. Trznuvši srebrni povodac a’dama, ona polegnu damane da se pruži potrbuške na patos šatora. Pucnuvši prstima, ona rukom, na kojoj nije bilo narukvice a’dama, pokaza ka podu, a onda se namršti jer se da’kovejl s kosom boje meda nije ni pomerila. „Dole, Lijandrin!“, zašištala je gotovo ispod daha. Besno pogledavši Alvin besno! da’kovejl se spusti na kolena, dok joj je lice jasno pokazivalo da se duri.
Potpuno čudno. Ali teško da je bilo bitno. Nezainteresovanog lica, iako je inače sagorevao od nestrpljenja, čekao je. Bio je nestrpljiv i bilo mu je vrlo neudobno. On je uzdignut u Krv nakon što je u jednoj noći prejahao pedeset milja, s tri strele u telu, da bi doneo glas o pobunjeničkoj vojsci koja je marširala na sam Sendar; leđa su ga još uvek bolela.
Konačno, Surot se okrenu od stola s mapama. Nije mu dala dozvolu da ustane, niti se ponašala kao da je on jedan od Krvi. Mada, on to nije ni očekivao. Bio je daleko ispod nje. „Spreman za marš?“, kratko ga je pitala. Makar mu se nije obratila preko Glasa. Pred tolikim njemu potčinjenim zapovednicima od stida bi držao oboren pogled mesecima, ako ne i godinama.
„Biću, Surot“, odgovorio je mirno, susrevši njen pogled. Ipak je bio od Krvi, koliko kod nisko stajao. „Oni se ne mogu spojiti za manje od deset dana, i još najmanje deset pre no budu mogli da izađu iz planina. Mnogo pre toga ja...“
„Oni bi mogli biti ovde sutra“, brecnu se ona. „Danas! Ako dođu, Miradž, a velika je verovatnoća da će doći, doći će koristeći drevnu veštinu Putovanja.“
Čuo je ljude kako se vrte na stomacima pre no su uspeli da se uzdrže. Surot je izgubila vlast nad svojim osećanjima i brbljala je o legendama? „Da li si sigurna?“ Reči su mu skliznule preko usana pre no je stigao da ih zaustavi.
Pre toga je samo mislio da je postala neobuzdana. Oči su joj sevale. Zgrabila je krajeve svoje haljine ukrašene cvećem, zglobovi su joj pobeleli, a ruke joj se tresle. „Da li ti to mene ispituješ?“, zarežala je s nevericom. „Neka ti je dovoljno što imam sopstvene izvore podataka.“ I bila je besna na njih, koliko i na njega, shvatio je. „Ako dođu, možda će biti i pedeset tih takozvanih Aša’mana, ali ne više od pet ili šest hiljada vojnika. Čini se da ih nema više od toga od početka, bez obzira na to šta letači izveštavaju.“
Miradž lagano klimnu glavom. Pet hiljada ljudi koju su se pomerali unaokolo pomoću Jedne moći objasnilo bi dosta toga. Koji su bili njeni izvori kada je tako tačno znala brojke? Nije bio tolika budala da to i pita. Sigurno je imala Slušače i Tragače u svojoj službi. A i nju su posmatrali. Pedeset Aša’mana. Sama pomisao na čoveka koji može da usmerava izazivala je u njemu poriv da pljune od gađenja. Glasine su tvrdile da ih iz svih naroda sakuplja Ponovorođeni Zmaj, taj Rand al’Tor, ali nikad nije očekivao da bi ih moglo biti tako puno. Rečeno je da Ponovorođeni Zmaj može da usmerava. To je moglo biti istina, ali on je bio Ponovorođeni Zmaj.
Zmajska proročanstva bila su poznata u Seanšanu i pre no što je Lutair Pendrag započeo Ujedinjavanje. U iskrivljenoj verziji, bilo je rečeno; mnogo drugačijoj od čiste verzije koju je Lutair Pendrag doneo. Miradž je video nekoliko tomova Karetonskog ciklusa odštampanog u ovim zemljama, i oni su takođe bili iskrivljeni nijedan nije pominjao da če on služiti Kristalnom prestolu ali su Proročanstva i dalje bila ukorenjena u umove i srca ljudi. Više od nekolicine nadalo se da će Povratak nastupiti uskoro, da će ove zemlje biti povraćene pre Tarmon Gai’dona, te da će Ponovorođeni Zmaj tako dobiti Poslednju bitku u slavu carice, neka bi živela večno. Carica bi svakako htela da joj al’Tor bude poslat, kako bi mogla da vidi kakav je taj čovek koji će joj služiti. Ne bi bilo više teškoća sa al’Torom kada bi jednom kleknuo pred nju. Malo je bilo onih koji su lako mogli da se otresu strahopoštovanja koje bi osetili klečeći pred Kristalnim prestolom, dok im je žeđ da ga poštuju sušila jezike. Ali delovalo je očigledno da će ukrcavanje momka na brod biti jednostavnije ako se reše Aša’mana svakako su ih se morali rešiti kada al’Tor bude uveliko plovio za Sendar preko Aritskog okeana.
Što ga je vratilo poteškoći koju je pokušavao da izbegne, shvatio je s prigušenim drhtajem. On nije bio čovek koji se krio od teškoća, još manje ih je slepo previđao, ali ovo je bilo drugačije bd ičega sa čim se susreo ranije. Borio se u više od dvadeset bitaka u kojima su damane korišćene na obe strane; znao je njihov način. To nije bio samo napad upotrebom Moći. Iskusna sul’dam je nekako mogla da vidi šta su damane ili marat’damane uradile i damane bi rekla ostalima, tako da su i one mogle da se brane. Da li je sul’dam mogla da vidi i ono što bi muškarac uradio? Još gore...
„Prepustićeš mi sul’dam i damane?“, rekao je. Udahnuvši duboko uprkos sebi dodao je: „Ako su i dalje bolesne, biće to kratka bitka, i krvava. Na našoj strani.“
To je izazvalo novo komešanje među ljudima koji su čekali licima prislonjeni uz tlo. Polovina glasina u kampu bila je o bolesti koja je savladavala sul’dam i damane u njihovim šatorima. Alvin je reagovala vrlo otvoreno i potpuno neprilično za so’đin, besno ga pogledavši. Damane ustuknu, i poče da se trese na mestu gde je ležala. Začudo, i da’kovejl s kosom boje meda takođe je ustuknula.