Zvuci bitke su se dizali sa svih strana, ali u početku nije mogao da vidi nikakav pokret. Tada se tuce altarskih kopljanika pojavilo na pedeset stopa od njega, terajući svoje konje i pažljivo osmatrajući okolinu, mada je to kako su glasno pričali među sobom više nego opravdavalo crvene trake što su im se ukrštale na štitnicima za grudi. Varek prikupi uzde, nameravajući da ih reuzme. Pratnja čak i ovako neposlušne rulje mogla bi činiti razliku između dostavljanja i nedostavljanja hitne poruke koju je nosio general-barjaktaru Čajnmaju.
Crni mlazevi blesnuše ispod drveća, ispraznivši altarska sedla. Čim su im jahači popadali, konji se razbežaše na sve strane, a potom je ostalo samo desetak leševa prućenih po vlažnom tepihu mrtvog lišća, dok je barem po jedna strela iz samostrela štrčala iz svakog čoveka. Ništa se nije pomeralo. I pored sveg samoobuzdavanja, Varek se strese. Ti pešaci u plavim kaputima u početku su delovali kao lak plen, bez kopalja da ih štite, ali nijednog trenutka nisu izašli na otvoreno, krijući se iza drveća, u uvalama u zemlji. Oni nisu bili najgori. Bio je siguran, nakon grozničavog povlačenja u Falmeu, da je video najgore što će ikada videti, Večito pobedničku vojsku koja se povlači. Pre manje od pola sata, posmatrao je stotinu Tarabonaca kako se suočavaju s jednim usamljenim čovekom u crnom kaputu. Stotinu kopljanika protiv jednog, i Tarabonci su bili razneti u paramparčad. Bukvalno razneti u paramparčad, ljudi i konji su jednostavno pucali onoliko brzo koliko je on mogao da broji; pokolj se nastavio i pošto su se Tarabonci okrenuli i počeli da beže, i potrajao dok je ijednog bilo na vidiku. Možda to zaista nije bilo gore nego kada zemlja pod nogama eksplodira, ali damane su barem najčešće ostavljale dovoljno od čoveka da može biti sahranjen.
Posleđnji čovek s kojim je uspeo da porazgovara u ovim šumama, prosedi veteran iz domovine koji je vodio stotinu amadičanskih kopljanika, rekao mu je kako je Čajnmaj negde u ovom pravcu. Ispred sebe spazi konje bez jahača, privezane za drveće, i ljude koji su stajali. Možda su oni mogli da mu daju dalje smernice. A i dobro će im očitati zato što dokono stoje dok okolo besni bitka.
Kada je ujahao među njih, zaboravio je predavanje koje je nameravao da im održi. Našao je ono što je tražio, ali ni najmanje nije želeo da nađe ovo: desetak teško spaljenih leševa koji su ležali jedan kraj drugog. Jedan, čije je netaknuto lice bilo boje meda, nesumnjivo je bio Čajnmaj. Svi ljudi koji su stajali uokolo bili su Tarabonci, Amadičani, Altarci. Neki od njih su bili i povređeni. Jedina Seanšanka bila je sul’dam napetog lica koja je umirivala uplakanu damane.
„Šta se to ovde dogodilo?“, upitao je Varek. Nije mu se činilo da bi ovi Aša’mani ostavljali preživele. Možda je sul’dam uspela da ih odbije.
„Ludilo, moj lorde.“ Nezgrapni Tarabonac odgurnu čoveka koji mu je nanosio melem na sprženulevicu. Rukavmu je, izgleda, bio spaljen do samog štitnika za grudi, pa ipak, uprkos opekotinama, nije se mrštio. Njegov veo od čeličnih prstenova visio je jednim ćoškom pričvršćen na crveni kupasti kalpak ukrašen perjem, otkrivajući čvrsto lice s gustim sedim brkovima koji su mu gotovo skrivali usne, i oči koje su mu bile uvredljivo neposredne. „Družina Ilijanaca, napali su nas bez upozorenja. U početku sve je išlo dobro. Nisu imali sa sobom nijednog crnokaputaša. Lord Čajnmaj, on nas je hrabro vodio, a ta... ta žena... usmerila je munje. A onda, baš kada su se Ilijanci razbili, munje, one su pale i na nas.“ Prekinuo se značajno pogledavši sul’dam.
Ona je istog trena bila na nogama, mašući slobodnom pesnicom, i jurnula ka Taraboncu koliko je mogla od povoca koji joj je bio privezan za drugi zglob. Njena damane ležala je poput cvileće gomile. „Neću da slušam reči ovog pseta protiv moje Zakaj! Ona je dobra damane! Dobra damane!“ Varek umirujućim pokretom pokuša da primiri ženu. Viđao je sul’dam koje su svoje štićenice naterale da zavijaju zbog njihovih nedela, kao i nekolicinu koje su osakatile one što nisu htele da uče, ali većina bi se narogušila čak i na jednog od Krvi ako bi se usudio da ocrni njenog ljubimca. Ovaj Tarabonac nije bio od Krvi, a sudeći po izgledu uzdrhtale sul’dam, ova je bila spremna da ubije. Varek pomisli da bi ga ona mogla ubiti na mestu da je čovek glasno izrekao svoju smešnu, neizgovorenu optužbu.
„Molitve za mrtve moraće da sačekaju“, jednostavno reče Varek. Ono što je nameravao da uradi predaće u ruke Tragačima, ne bude li uspeo, ali ovde nije bio preostao nijedan Seanšanin, osim sul’dam. „Ja preuzimam zapovedništvo. Izvlačimo se iz borbe i krećemo na jug.“
„Izvlačimo se!“, riknu Tarabonac širokih ramena. „Trebaće nam dani da se izvučemo. Ovi Ilijanci bore se kao jazavci saterani u ćošak, Kairhijenjani kao lasice u kutiji. Tairenci nisu onoliko žestoki koliko sam ja čuo, ali ima možda desetak onih Aša’mana, je l’ da? Ja čak i ne znam gde se nalazi tri četvrtine mojih ljudi, u ovom vašaru!“ Ohrabreni njegovim primerom, i ostali isto tako počeše da izražavaju svoje neslaganje.
Varek nije obraćao pažnju na njih. I uzdržao se od pitanja šta je to ’vašar’; zagledan u zamršenu šumu svuda oko njih, slušajući zvuke bitke, praskanje eksplozija i grmljavine, mogao je to da zamisli. „Sakupićete svoje ljude i počećete da se povlačite", glasno je progovorio, presekavši njihovo brbljanje. „Ne previše brzo; morate da radite složno.“ Miradžova naređenja Čajnmaju glasila su „što je brže moguće“ zapamtio ih je za slučaj da se nešto dogodi s primerkom poruke u njegovim bisagama „što je brže moguće“, ali ako bi ovo bilo previše brzo, polovina ljudi ostala bi da bude iseckana na komadiće kad neprijatelju to bude odgovaralo. „Sada, pokret! Borite se za caricu, neka bi živela večno!“
Poslednja rečenica bila je nešto što se govorilo novim pitomcima, ali iz nekog razloga, oni koji su ga slušali skočiše, kao da ih je sve ošinuo bičem.
Klanjajući se brzo i duboko, s rukama na kolenima, oni se raspršiše ka svojim konjima. Čudno. Sad je na njemu bilo da pronađe seanšanske jedinice. Jednom od njih zapovedaće neko ko je po činu viši od njega i on će moći da preda odgovornost.
Sul’dam je bila na kolenima, milujući po kosi svoju damane koja je još uvek jecala, i nežno joj mrmljajući. „Smiri je“, naložio joj je. Što je brže moguće. A učinilo mu se da je video tračak strepnje u Miradžovim očima. Šta bi moglo navesti Kenara Miradža da strepi? „Mislim da ćemo zavisiti od tebe na našem putu ka jugu, sul’dam.“ E sad, zašto li ju je to nateralo da prebledi?
Bašer je stajao tačno na ivici šumarka, mršteći se kroz proreze na svom kalpaku zbog onog što je video. Dorat mu je njuškom dodirivao rame. Čvrsto se umotao u ogrtač da ga vetar ne bi vijorio. Više zbog toga da bi izbegao bilo kakav pokret koji bi privukao poglede, nego zbog hladnoće, mada mu se telo smrzavalo. To bi bio proletnji lahor u Saldeji, ali meseci u južnim krajevima su ga omekšali. Jarko sijajući između sivih oblaka koji su brzo plovili nebom, sunce je još uvek stajalo nadomak podneva. I pravo pred njim. To što biste počeli bitku okrenuti ka zapadu, nije nužno značilo i da ćete je završiti isto tako. Pred njim je ležao široki pašnjak gde su stada crno-belih koza brstila smeđu travu, potpuno nezainteresovano, kao da svuda oko njih nije besnela bitka. Mada ovde i nije bilo ikakvog znaka iste. Trenutno. Čovek je mogao da bude iseckan na rezance kada bi pokušao da pređe tu livadu. A među drvećem, bez obzira da li su u pitanju bili šumarci ili maslinjaci ili čestari, niste uvek mogli videti neprijatelja, pre no što ga susretnete, s izviđačima ili bez njih.
„Ako ćemo da prelazimo“, gunđao je Guejam, trljajući širokom šakom svoju ćelu, „trebalo bi da pređemo. Tako mi Svetlosti, gubimo vreme.“ Amondrid zatvori usta; najverovatnije je Kairhijenjanin s licem poput punog meseca zaustio da kaže isto to. Složiće se s Tairencem kad se konji budu penjali na drveće.