Ninaeva podiže glavu da pokaže zube ka nebu bez oblačka, a onda spusti pogled na Kajru. „Sve to, za šta? Jesmo li išta učinile ili nismo?“ Dašak vazduha zatreperi preko vrha brda, topao kao iz kuhinjskog ognjišta.
Vetrotragačica se ustetura na noge. „Misliš li ti da je Tkanje vetrova nalik bacanju kalpaka s palube streličara?“, prezrivo je pitala. „Upravo sam krmu na šunjaču okrenula gredom širokom kao svet! Trebaće mu vremena da se okrene, vremena da shvati kako treba da se okrene. Kako mora da se okrene.
Ali kada to bude učinio, ni sam Otac oluja neće moći da mu stane na put. Ja sam to učinila, Aes Sedai, i Zdela vetrova sada pripada nama!“
Rinejla uđe u krug, kleknuvši pored Zdele. Pažljivo je počela da je uvija u belu svilu. ,Ja ću ovo poneti gospi od brodovlja“, saopštila je Ninaevi. „Mi smo ispunile svoj deo pogodbe. Sada vi, Aes Sedai, morate da ispunite ostatak svog.“ Merilila je ispustila neki čudan zvuk iz grla, međutim, kada ju je Elejna pogledala, Siva je delovala kao oličenje pribranosti.
„Možda ste i odradile svoj deo“, reče Ninaeva, nesigurno se podižući. „Možda. Videćemo kada se taj... taj vaš šunjač okrene. Ako se okrene!“ Rinejla je piljila u nju preko Zdele, ali Ninaeva kao da je nije ni primećivala. „Čudno“, promrmljala je, trljajući slepoočnice. Narukvica s prstenjem uplete joj se u kosu, a ona iskrivi lice. „Gotovo da osećam odjek saidara. Mora da je to zbog ove stvarčice!"
„Nije“, lagano reče Elejna. „I ja ga osećam.“ Nije to bio samo prigušeni privid varničenja u vazduhu, a nije baš bio ni odjek. Više kao neka senka odjeka, tako slaba, kao da je neko koristio saidar u... Okrenula se. Negde tamo na jugu sevnu munja, čitave desetine jarkih, srebrnoplavih krakova naspram popodnevnog neba. Veoma blizu Ebou Dara.
„Oluje?“, čežnjivo upita Sarejta. „Izgleda da se vreme već ispravlja.“ Međutim, na nebu nije bilo oblaka, čak ni tamo gde se munja raspršila i gde je udarila. Sarejta nije imala dovoljno snage da oseti saidar koji je tkan tako daleko.
Elejna zadrhta. Ni ona nije bila dovoljno jaka. Osim ako je neko koristio istu količinu kao i one na vrhu ovog brda. Pedeset, ili možda stotinu Aes Sedai koje istovremeno usmeravaju. Ili... „Nije valjda neko od Izgubljenih", promumlala je. Neko iza nje zajeca.
„Ovo ne bi mogla da izvede jedna osoba“, tiho se složila Ninaeva. „Možda nas nisu osetili kao što mi osećamo njih, možda, no morali su da vide, osim ako su svi oslepeli. Svetlost spalila našu sreću!“ Tiha ili ne, bila je uznemirena; ona je često prozivala Elejnu što se tako izražava. „Povedi sve koji žele da pođu s tobom u Andor, Elejna. Ja ću... srešću te tamo. Met je u gradu. Moram da se vratim po njega. Spaljen bio taj dečak; on je došao po mene i ja trioram to da uradim.“
Elejna zagrli samu sebe, pa duboko udahnu. Kraljicu Tilin ostavila je na milost Svetlosti; Tilin će preživeti ako to bude moguće. Ali Met Kauton, njen veoma čudni, vrlo poučni podanik; njen najneočekivaniji spasilac. On je došao i po nju, a ponudio je i više. I Tom Merilin; dragi Tom, za koga je ponekad i dalje želela da joj je stvarno bio otac, a Svetlost spalila u šta bi to onda pretvorilo njenu majku. I onaj dečak, Olver i Ćel Vanin i... Morala je da razmišlja kao kraljica. Ružinaje kruna teža odplanine, govorila joj je majka, a zbog dužnosti ćešjecati, ali moraš da otrpiš ono što mora da se uradi.
„Ne“, rekla je, ovog puta odlučnije. „Ne. Pogledaj se, Ninaeva; jedva se držiš na nogama. Čak i kada bismo sve otišle, šta bismo mogle da uradimo? Koliko tamo ima Izgubljenih? Umrećemo, ili nešto još gore, a da ništa nećemo postići. Izgubljeni nemaju razloga da traže Meta i ostale. Oni jure nas.“ Ninaeva je piljila u nju razjapljenih usta, tvrdoglava Ninaeva kojoj se znoj slivao niz lice, a noge su joj podrhtavale. Predivna, nesebična, šašava Ninaeva. „Kažeš da ga ostavimo, Elejna? Avijenda, razgovaraj s njom. Reci joj o toj časti o kojoj stalno blebećeš!“
Avijenda je oklevala, aonda je odmahnula glavom. Bila je znojavaskoro kao i Ninaeva, a sudeći po njenim pokretima, i jednako umorna. „Postoje trenuci kada se kreće u beznadne bitke, Ninaeva, no Elejna je u pravu. Senodušni neće tražiti Meta Kautona; oni jure nas, i Zdelu. On je možda već i napustio grad. Ako odemo, izlažemo se opasnosti da im damo ono što može poništiti sve što smo učinile. Kuda god da bismo poslale Zdelu, oni bi uspeli da nas nateraju da im kažemo s kime smo je poslale i kuda.“
Ninaeva bolno iskrivi lice. Elejna posegnu da je obgrli.
„Nakot Senke!“, začu se vrisak, i odjednom su svuda po brdu žene grlile saidar. Vatrene lopte izletale su iz Merililinih šaka, kao i iz Karejninih i Sarejtinih, koliko god su brzo mogle da ih bacaju. Ogromna leteća prilika okružena plamenom stropošta se s neba ostavljajući samo trag crnoga dima, padajući baš iza litice.
„Eno još jednog!“, povika Kirstiejn, pokazujući prstom. Drugo krilato stvorenje obrušavalo se sklanjajući se od brda, tela veličine konjskog i s rebrastim krilima koja su se širila i preko trideset koraka, dok mu je dugi vrat bio ispružen spreda, a rep vijorio za njim. Dve su mu osobe bile zgurene na leđima. Vatrena oluja obruši se za njim, najbrže od Avijende i Morskog naroda, jer one nisu pravile pokret bacanja dok su tkale. Bila je to mećava vatre, tako gusta da je delovalo kao da se Vatra sama od sebe stvara u vazduhu, a stvor potonu iza brda s druge strane imanja i kao da je nestao.
„Jesmo li ga ubile?“ pitala je Sarejta. Oči su joj sijale, a od napetosti je teško disala.
„Jesmo li ga uopšte pogodile?“, s gađenjem procedi jedna od Ataan Mijera.
„Senkin nakot“, zaprepašćeno je promrmljala Merilila. „Ovde! To makar dokazuje da su Izgubljeni u Ebou Daru.“
„Nije to nakot Senke“, šupljim glasom reče Elejna. Ninaevino lice bilo je oličenje patnje; i ona je to znala. „Zovu se rakeni. To su Seanšani. Moramo da krenemo, Ninaeva, i da povedemo sve žene sa imanja sa sobom. Bilo da smo ubile to stvorenje ili da nismo, doći će ih još. Svaka koju ostavimo za sobom do sutra ujutro će nositi povodac damane.“ Ninaeva klimnu glavom, polako, bolno; F.lejni se učini da je promrmljala, „O, Mete.“
Rinejla ustade sa Zdelom u rukama, ponovo uvijenom u beli pokrov. „Neki od naših brodova susreli su se s tim Seanšanima. Ako su oni u Ebou Daru, onda se brodovi probijaju ka moru. Moj se brod bori za sopstveni život, a ja nisam na njegovoj palubi! Odlazimo, sada!“ I ona na licu mesta izatka prolaz.
Ono se beskorisno upetlja, naravno, za trenutak jako zasvetle, pa se izgubi u ništavilu, međutim, Elejna i pored svega zaskiča. Tu, posred svih njih! „Ne idete vi nikuda odavde, osim ako ne nameravate da ostanete dovoljno dugo kako biste naučile vrh ovog brda!“, brecnula se. Nadala se da nijedna od žena koje su bile u krugu neće pokušati da tka; držanje saidara bilo je najbrži način da se neko mesto nauči. Ona bi mogla da izvede to ovde, a verovatno bi mogle i one. „A na brod u pokretu ne ideš niotkuda; mislim da to i nije moguće!“ Merilila je klimala glavom, mada to nije mnogo značilo; Aes Sedai su za mnogo šta verovale da je istinito a nešto je takvo stvarno i bilo. U svakom slučaju, bilo je dobro što je Morski narod poverovao kako je to dokazano. Ninaeva, potresena i izgubljena, u ovom trenutku nije bila sposobna ni za kakvo vođstvo, pa je zato Elejna pritisla dalje. „Kao i zato što si se pogodila s mojim podanikom, Metom Kautonom. Dobrovoljno ideš tamo kuda ja želim da ideš, ili te vezujem za samar. To su izbori koje si prihvatila. Zato smesta kreći niz to brdo, Rinejla din Kalon Plava Zvezdo, pre nego što se Seanšani obruše na nas sa celom vojskom i nekoliko stotina žena sposobnih da usmeravaju. a koje ništa ne bi više volele nego da te vide među sobom, sa ogrlicom. Sad! Trči!“
Na njeno zaprepašćenje, one potrčaše.
6
