Elejna podiže prekrivač od šatorskog platna da bi, što je bolje mogla, pregledala ter’angreale, a da pri tom ne mora ponovo da ih izvadi. Činilo se da je sve tu, pomalo nagurano u dva sepeta, nedovoljno da ih potpuno ispuni, ali ništa nije bilo polomljeno. Nije da bi bilo šta, osim Jedne moći, i moglo da polomi neki ter’angreal, pa ipak...
Avijenda je prekrštenih nogu sela na zemlju, brišući znoj s lica velikom, jednostavnom lanenom maramicom koja se nimalo nije slagala s njenom lepom svilenom jahaćom haljinom. Čak je i ona počela da pokazuje znake iscrpljenosti. „Šta to mrmljaš, Elejna? Počinješ da zvučiš kao Ninaeva. Ova Alisa samo nam je uštedela muke, pa ne moramo same ovo da pakujemo.“
Elejna blago porumene. Nije nameravala da govori naglas. „Samo ne želim da njima rukuje neko ko ne zna šta radi, Avijenda.“ Neke od ter’angreala mogao bi da pokrene čak i neko ko nije bio sposoban da usmerava, samo ako bi uradio šta ne treba, međutim, istina je bila da ona nije želela da ih iko pomera. Bili su njeni! Dvorana ove neće predati nekoj drugoj sestri samo zato što je starija i iskusnija, niti će ih sakriti jer je proučavanje ter’angreala bilo suviše opasno. Pošto je imala ovoliko primeraka koje je mogla da proučava, možda će, konačno, uspeti da otkrije kako da napravi ter’angreal koji će raditi svaki put; imala je i previše promašaja i poluuspeha. „Za njih je potreban neko ko zna šta radi“, rekla je, vraćajući kruto šatorsko platno nazad na mesto.
Brže nego što je Elejna očekivala, iako ne onako brzo kao što bi želela, u svem tom metežu počeo je da se nazire neki red. Naravno, morala je sa oklevanjem da prizna kako ništa što bi bilo sporije od trenutnog ne bi moglo udovoljiti njezinim željama. Pošto nije mogla da skine pogled s neba, poslala je Kejrejn da otrči nazad navrh brda i da motri na pravac ka Ebou Daru. Punačka Zelena pomalo je gunđala ispod glasa dok se spuštala u naklon, a čak se u jednom trenutku i namrštila na Srodnice koje su žurile na sve strane, gotovo spremna da predloži kako bi to možda mogla da uradi neka od njih, no Elejna je želela da to bude neko ko se neće onesvestiti kada vidi da im se približava Senkin nakot, a Kejrejn je imala najniži položaj među sestrama. Adeleas i Vandena su dovele Ispan, koja je išla između njih, pod jakim štitom i s kožnom vrećom preko glave. Hodala je sasvim lako i nije bilo ničeg očiglednog što bi nagoveštavalo da joj je išta urađeno, osim... Ispan je držala ruke presavijene u visini struka, i ne pokušavajući da makar malo podigne vreću i baci pogled uokolo, a kada je bila ubačena u sedlo, pružila je ruke da je vežu za jabuku, iako joj niko to nije rekao. Ako je bila toliko pokorna, možda su i uspele da saznaju nešto od nje. Elejna jednostavno nije želela da premišlja na koji je način to moglo da se postigne.
Postojale su... kvrge... naravno, određene vrste i pored onoga što je možda hitalo ka njima. Što je sasvim sigurno hitalo ka njima. To što je Ninaeva dobila svoj šešir s plavim peruškama nije zaista bila kvrga, mada je malo nedostajalo da se pretvori u jednu; Alisa ga je bila pronašla i vratila ga je Ninaevi objasnivši joj kako mora da zaštiti lice od sunca ako namerava da i dalje ima tako nežnu i glatku kožu. Ninaeva je širom razjapljenih usta posmatrala prosedu ženu kako žuri dalje da sredi neku od mnogobrojnih manjih nevolja, a onda je napadno gurnula šešir pod remen svojih bisaga.
Od početka je Ninaeva krenula da izravnava prave kvrge, međutim, Alisa je gotovo uvek bila prva, a gde se Alisa susrela s kvrgom, kvrga se sama od sebe ravnala. Nekoliko plemkinja zahtevalo je pomoć za pakovanje onoga što poseduju, samo da bi im, vrlo jasno, saopštila kako je i mislila ono što je ranije rekla i da će, ne budu li poskočile, morati da žive samo u onome što imaju na sebi. Poskočile su. Neke, a to nisu bile samo plemkinje, promenile su mišljenje o odlasku kada su čule da se ide u Andor, pa su i bukvalno oterane. Pešice, uz napomenu da trče što dalje mogu. Svaki konj je bio potreban, ali morale su da se udalje što više pre nego što se pojave Seanšani; ako ništa drugo, moglo se očekivati da će svakoga koga nađu blizu imanja podvrći ispitivanju. Kao što se i moglo očekivati, Ninaeva se upustila u glasnu raspravu sa Rinejlom zbog Zdele, kao i zbog kornjače koju je Talaan bila koristila, a koju je Rinejla, izgleda, zadenula pod svoju tkanicu. Međutim, jedva da su stigle do toga da se razmašu kada se pojavila Alisa i po kratkom postupku je Zdela ponovo poverena na brigu Sarejti, a kornjača Merilili. Posle toga je Elejna bila počašćena prizorom Alise koja maše prstom pred nosom zaprepašćene vetrotragačice gospe od brodovlja Ata’an Mijera, tako je ribajući po pitanju krađe da je Rinejla ostala uvređeno se pušeći. I Ninaeva se na kraju pušila, malo, dok je odlazila praznih ruku, no Elejni se učinilo da nikada nije videla nikoga ko bi delovao toliko beznadežno.
Sve u svemu, ipak nije trebalo mnogo vremena. Žene koje su preostaie na imanju okupile su se pod budnim pogledima Kružoka pletilja i, naravno, Alise koja je pažljivo zapamtila poslednjih deset koje su pristigle, a od kojih su sve, osim dve, bile u svilenim suknjama, ne mnogo drugačijim od Elejninih. Bilo je jasno da nijedna od njih nije bila Srodnica. Elejna je imala osećaj da će one i stvarno morati da se bave pranjem; Alisa ne bi dozvolila da se njenim namerama ispreči takva sitnica kao što je plemenito poreklo. Vetrotragačice su se postrojile pored svojih konja, iznenađujuće tihe, osim Rinejle koja je mrmljala nekakve psovke kad god bi ugledala Alisu. Kejrejn je bila pozvana da se vrati s brda. Zaštitnici su sestrama doveli konje. Gotovo sve su pazile na nebo, a saidar je pravio aure oko svih starijih Aes Sedai, kao oko većine vetrotragačica. Pa čak i oko nekih od Srodnica.
Vodeći svoju kobilu ka čelu kolone, blizu rezervoara, Ninaeva se poigravala angrealom koji joj je još uvek bio na ruci, kao da će upravo ona napraviti prolaz, koliko god da je takva ideja bila smešna. Prvo, iako se umila i nabila šešir na glavu, što je u najmanju ruku bilo čudno ako se sve uzme u obzir i dalje je posrtala kad god bi joj iskliznula vlast nad samom sobom. Lan joj je i bukvalno bio iznad ramena, okamenjenog lica, kao i uvek, ali ako je ikada postojao čovek spreman da uhvati ženu kada bude počela da pada, onda je to bio on. Čak i s narukvicom i prstenjem, Ninaeva možda ne bi uspela da prikupi dovoljno snage za otvaranje prolaza. Još bitnije je bilo da je ona jurcala na sve strane po imanju, još otkad su stigle; Elejna je provela poprilično vremena držeći saidar baš tu gde su sada stajale. Poznavala je to mesto. Ninaeva se natmureno durila kada je Elejna prigrlila Izvor, ali je makar imala dovoljno razuma da ništa ne kaže.
Već na početku Elejna je zažalila što nije zamolila Avijendu za ženu zaogrnutu sopstvenom kosom; i ona je bila iscrpljena, jedva da je mogla da povuče dovoljno saidara za pravljenje tkanja koje će moći da radi. Dok je držala tokove, oni su joj se koprcali, kao da pokušavaju da se oslobode, a onda bi tako iznenada legli na mesto da ju je to nateralo da poskoči; kada si umorna usmeravanje nije kao u drugim prilikama, ali ovo je bilo najgore koje je ikada iskusila. Barem se poznati uspravni prorez srebra pojavio kao što je i trebalo, pa se proširio u otvor odmah pored rezervoara. To nije bio ništa veći otvor od onoga koji je napravila Avijenda; u stvari, Elejna je bila zahvalna što je dovoljno veliki da kroz njega prođe konj. Na samom kraju nije bila sigurna hoće li biti. Tamo gde su bile Srodnice začuše se zapanjeni uzdasi kada su videle kako odjednom između njih i poznatog obrisa rezervoara stoji blaga padina.
„Trebalo je da me pustiš da pokušam“, meko je rekla Ninaeva. Bilo je meko, ali u toj je rečenici bila jedna oštra bodlja. „Gotovo da si potpuno uprskala.“
Avijenda je tako pogledala u Ninaevu da je Elejna gotovo posegnula da je uhvati za ruku. Što su duže bile skorosestre, činilo se kako ona sve više smatra da je odbrana Elejnine časti njena dužnost; ako postanu prvosestre, Elejna je već videla kako će morati da je drži podalje od Ninaeve, a i Birgite, neprestano!