Uz soptanje, Avijenda se skljokala na laktove, poskakujući u sedlu poput prazne vreće; svetlost saidara zatreperi oko nje i nestade. „Ne mogu“, dahtala je. „Ne mogu.“ To je bilo sve što je mogla da izbaci. Seanšanski vojnici počeli su da uskaču na livadu gotovo odmah; čim je mećava vatre prestala.
„U redu je“, uspela je da joj kaže Elejna. Grlo joj je bilo poput peska; sva vlaga koju je posedovala sada joj je oblagala kožu i natapala odeću. „Korišćenje angreala umara. Dobro si se pokazala i sada ne mogu da nas uhvate."
Kao da joj se ruga, jedna sul’dam se pojavila na livadi pod njima; čak i na pola milje dve su žene mogle jasno da se razaznaju. Sunce, koje je bilo nisko na zapadu, još uvek je odbleskivalo od a’dama koji ih je povezivao. Još jedan par im se pridružio, pa treći, pa četvrti. Peti.
„Vrh brda!“, veselo je povikala Birgita. „Uspele smo! Biće noćas dobrog vina i lepo građenih muškaraca!"
Na livadi, jedna sul’dam je pokazala rukom, a Elejni se učinilo kao da je vreme usporilo. Sjaj Jedne moći pojavi se oko damane te žene. Elejna je mogla da vidi tkanje koje se stvaralo. Znala je šta je to. I nije imala načina da to spreči. „Brže!“, vrisnula je. Štit jujepogodio. Trebalo je da bude suviše jaka za to trebalo je! ali kako je bila iscrpljena i jedva se držala za saidar, jednostavno je zasekao između nje i Izvora. Dole, na livadi, tkanje koje je bilo prolaz urušilo se samo u sebe. Iscrpljena, delujući kao da neće moći ni da se pomeri, Avijenda se bacila sa svog sedla na Elejnu, povlačeći je nadole. Elejna je uspela da vidi samo padinu brda pod sobom, pre nego što je pala.
Vazduh pobele, zamutivši joj vid. Bio je tu i neki zvuk znala je da je to bio zvuk, užasna rika samo što je bila iznad praga čujnosti. Nešto ju je udarilo, kao da je s krova pala na tvrde ploče, kao da je pala s vrha neke kule.
Otvorila je oči, piljeći u nebo. Nebo je delovalo nekako čudno, nejasno. Za trenutak nije ni mogla da se pomeri, a kada joj je to i pošlo za rukom, zastenjala je. O, Svetlosti, kako je bolelo! Polako je podigla ruku do lica; prsti joj se obojiše crveno. Krv. Ostale. Morala je da pomogne ostalima. Mogla je da oseti Birgitu, mogla je da oseti bolove jake koliko i ovi koji su pritiskali i nju samu, ali bar je Birgita bila živa. I odlučna, i, činilo se, ljuta; nije bila suviše gadno povređena. Avijenda.
Uz jecanje, Elejna se otkotrlja na drugu stranu, a onda se podiže na dlanove i kolena, dok joj se u glavi vrtelo, a bolovi su joj cepali bok. Prisećala se nečeg o tome koliko je opasno pomerati se ako je samo jedno rebro slomljeno, ali ta je misao bila nejasna koliko i padina onog brda. Razmišljanje je delovalo... teško. Međutim, činilo se kako joj žmirkanje pomaže da bolje vidi. Donekle. Bila je gotovo u samom podnožju brda! Visoko gore, oblak dima dizao se s livade na drugoj strani. Nebitno sada. Uopšte nije bilo važno.
Tridesetak koraka uz brdo, Avijenda je, isto tako, bila na dlanovima i kolenima, gotovo se prevrnuvši kada je podigla ruku da obriše krv koja joj se slivala niz lice, ali i pored toga je grozničavo nastavila nešto da traži. Pogled joj pade na Elejnu, i ona se zaledi piljeći. Elejna se zapitala koliko li loše izgleda? Sasvim sigurno nije bila mnogo gora od same Avijende; drugoj ženi nedostajalo je pola suknje, gornji deo haljine bio joj je gotovo strgnut, a svuda, gde god joj se videla koža, činilo se da ima krvi.
Elejna dopuza do nje. Uzimajući u obzir njenu glavu, to joj se činilo daleko lakše negoli da pokušava sa uspravljanjem i hodanjem. Kada joj se približila, Avijenda odahnu od olakšanja.
„Dobro si“, rekla je podigavši okrvavljene prste do Elejninog obraza. „Bila sam toliko uplašena. Toliko uplašena.“
Elejna je iznenađeno žmirkala. Koliko je mogla sebe da vidi, delovalo je da je u isto tako lošem stanju kao i Avijenda. Njena sopstvena suknja ostala je cela, ali joj je pola gornjeg dela haljine bilo potpuno strgnuto, a činilo se da krvari iz dvadesetak posekotina. Onda joj je sinulo. Nije progorela. Od te pomisli obuze je jeza. „Obe smo dobro“, meko je odgovorila.
Daleko po strani, Birgita je obrisala svoj nož o grivu Avijendinog škopca, pa se uspravi udaljavajući se od nepomičnog konja. Desna ruka joj je visila, kaputić joj je nestao, kao i jedna čizma, a ostatak odeće bio joj je pocepan; koža i odeća bile su joj natopljene krvlju koliko i kod njih dve. Činilo se da je strela, koja joj je i dalje virila iz butine, najgora od njenih povreda, ali ostatak je, očito, samo pojačavao bol. „Kičma mu je bila slomljena“, rekla je, pokazujući ka konju koji je ležao na tlu. „Moj je dobro, mislim, mada je poslednji put kada sam ga videla trčao kao da će osvojiti venac Megejrila. Uvek sam mislila da u njemu postoji ta brzina. Lavica.“ Stresla se i žmirnula. „Elejna, kada sam je pronašla, Lavica je već bila mrtva. Žao mi je.“
„Mi smo žive“, odlučno reče Elejna, „a to je najvažnije.“ Kasnije će plakati za Lavicom. Dim nad vrhom brda nije bio gust, ali uzdizao se nad širokim pojasom. „Hoću da vidim šta sam to tačno uradila.“
Sve tri su se morale međusobno pridržavati da bi se uspravile, a naporno penjanje uzbrdo izazvalo je dahtanje i stenjanje, čak i kod Avijende. Zvučale su kao da su za dlaku ostale žive što je Elejna pretpostavljala da je istina a izgledale su kao da su se valjale po drobinama u klanici. Avijenda je i dalje čvrsto stiskala angreal, međutim, čak i da su ona ili Elejna imale nešto više od svog majušnog Talenta u Lečenju, nijedna od njih ne bi uspela ni da prigrli Izvor, a nekmoli da usmerava. Stajale su na vrhu brda, naslanjajući se jedna na drugu, i piljile u razaranje.
Livada je bila okružena plamenom, ali sredina joj je bila pocrnela, spržena i potpuno čista; na njoj nije ostao ni kamen. Polovina drveća na okolnim padinama bila je polomljena ili iskrivljena kao da beži od livade. Pojaviše se jastrebovi, lebdeći na vrelom vazduhu koji se dizao od vatre; jastrebovi su često tako lovili, tražeći sitne životinje koje bi plamen isterao na otvoreno.
Nije bilo ni traga od Seanšana. Elejna je poželela da su ostala tela, da može biti sigurna da su svi mrtvi. Pogotovo sve sul’dam. Međutim, dok je prelazila pogledom preko spaljenog tla koje se pušilo, odjednom joj je bilo drago što nema nikakvih tragova. Bila bi to užasna smrt. Neka se Svetlost smiluje njihovim dušama, pomislila je. Svim njihovim dušama.
„Pa“, dodala je naglas, „nisam bila dobra kao ti, Avijenda, međutim, možda je ovako ispalo i najbolje, kad se sve sabere. Pokušaću sledeći put da budem bolja.“
Avijenda je odmeri postrance. Jednu posekotinu imala je na obrazu, a drugu preko čela, kao i jednu dugačku, položenu tačno u korenu kose. „Za prvi pokušaj ti si uradila mnogo bolje nego ja. Meni su za prvi put bili dali jednostavan čvor vezan od tokova Vetra. Trebalo mi je pedeset pokušaja da bih čak i to rasparala, a da me u lice ne udari munja, ili da ne dobijem udarac od koga mi je zvonilo u ušima.“
„Pretpostavljam da je trebalo da počnem od nečeg jednostavnijeg", reče joj Elejna. „Imam taj običaj da skačem naglavačke.“ Naglavačke? Skočila je, a da pre toga nije ni pogledala gde je voda’. Prigušila je kikot, ali nedovoljno brzo da predupredi bol u boku. Tako je, umesto da se zakikoće, zastenjala kroz stisnute zube. Učinilo joj se da joj se neki od njih možda klate. „Bar smo pronašle novo oružje. Možda ne bi trebalo da budem srećna zbog toga, ali pošto su se Seanšani vratili, jesam.“
„Ti ne shvataš, Elejna.“ Avijenda je pokazivala ka središtu livade, tamo gde je stajao prolaz. „To je mogao da bude samo blesak svetla, pa čak i manje od toga. Ne možeš da znaš, sve dok se ne dogodi. Je li vredno zarad jednog bleska svetla izložiti se opasnosti da spališ sebe i svaku ženu koja je na stotinu ili više koraka udaljena od tebe?“
Elejna je blenula u nju. Ostala je, iako je to znala? Dovesti svoj život u opasnost bilo je jedno, ali dovesti u opasnost svoju sposobnost usmeravanja... „Želim da postanemo prvosestre, Avijenda. Čim budemo uspele da nađemo Mudre.“ Šta će uraditi u vezi s Random, nije mogla ni da zamisli. Sama pomisao da će se obe udati za njega a i Min, takođe! bila je više nego neverovatna. Međutim, u ovo je bila sigurna. „Nemam potrebe da saznajem išta više o tebi. Želim da budem tvoja sestra.“ Nežno je spustila Avijendi poljubac na krvlju umrljan obraz.