Na tren joj se učinilo da je Avijenda žestoko pocrvenela. Kod Aijela, čak se ni zaljubljeni nisu ljubili tamo gde je iko mogao da ih vidi. Vatreni zalazak sunca bio je bled u poređenju sa Avijendinim licem. „I ja želim da ti meni budeš sestra“, promrmljala je. Progutavši knedlu i merkajući Birgitu, koja se pravila kao da ih i ne primećuje ona se nagla i brzo prislonila usne na Elejnin obraz. Elejna ju je volela zbog tog postupka, koliko i zbog svega ostalog.
Birgita je osmatrala negde iza njih, preko njenog ramena, i možda se stvarno i nije pretvarala, jer je iznenada rekla. „Neko dolazi. Lan i Ninaeva, ako se ne varam.“
Pomalo nespretno, one se okrenuše, šepajući i saplićući se i ječeći. Sve je to delovalo potpuno blesavo, junakinje u pričama nikada nisu bivale povređene toliko da su jedva stajale. U daljini, prema severu, nakratko se među drvećem videlo dvoje jahača. Ne kratko, ali dovoljno dugo da se razazna visok muškarac na visokom konju, koji je galopirao punom snagom, i pored njega žena na nižoj životinji, koja je jurila jednako brzo. Njih tri se oprezno spustiše da ih sačekaju. To je još nešto što junakinje u pričama nikada ne rade, s uzdahom je pomislila Elejna. Nadala se da će biti kraljica na kakvu bi njena majka bila ponosna, međutim, bilo je vrlo jasno kako od nje nikada neće postati junakinja.
Čulejn malo pomeri uzde, a Segani se glatko nagnu, okrenuvši jedno od rebrastih krila. On je bio dobro obučen raken, brz i okretan, njen ljubimac, mada je na njemu morala da leti još s nekim. Uvek je bilo više morat’rakena negoli rakena; to je bila životna činjenica. Tamo dole, na imanju pod njima, vatrene lopte kao da su iskakale iz vazduha, rasipajući se na sve strane. Pokušavala je da ne obraća pažnju na to; njen posao je bio da pazi na nevolje koje bi se mogle pojaviti iz oblasti oko imanja. Bar je dim prestao da se diže s mesta u maslinjaku gde su Taun i Maku poginuli.
Na hiljadu koraka iznad tla, mogla je da vidi nadaleko. Svi ostali rakeni odleteli su da pretražuju okolinu; svaka žena koja bi pokušala da beži bila bi označena za proveru, da se vidi nije li jedna od onih koje su izazvale sve to komešanje, mada, ako ćemo pravo, u ovim zemljama bi svako ko vidi rakena najverovatnije pokušao da beži. Čulejn je morala da pazi samo na nevolje koje bi, možda, ovde naišle. Poželela je da ne oseća to peckanje među lopaticama; to je uvek značilo kako nevolja zaista nailazi. Vetar od Seganovog leta pri ovoj brzini nije bio loš, ali ona je pritegla pod bradom uzice svoje voskom prevučene lanene kapuljače, proverila sigurnosno kožno remenje koje ju je držalo u sedlu, namestila svoje kristalne naočare, bolje navukla oklopne rukavice.
Preko stotinu Nebeskih pesnica već se nalazilo na tlu, a što je bilo još važnije, i šest sul’dam s damanama i još desetina koja je nosila torbe pune rezervnih adama. Drugi let doći će s brda ka jugu, s pojačanjem. Bilo bi bolje a ih je više došlo u prvom udaru, ali Hailene su ionako imale jedva dovoljno to’rakena, a naveliko se govorkalo kako su mnogi od njih dobili zadatak da prenesu visoku gospu Surot i njenu pratnju odozdo, iz Amadicije. Nije dobro loše misliti o krvi, pa ipak, poželela je da je više to’rakena poslato u Ebou Dar. Niko od morat’rakena nije mogao da ima dobro mišljenje o ogromnim, glomaznim to’rakenima, koji su bili korisni samo za prevoz tereta, ali oni su mogli brže dovesti još Nebeskih pesnica, tamo na tlo, kao i još sul’dama.
„Govorka se da ima stotinak marat’damana tamo dole“, glasno iza njenih leđa progovori Elija. Kad ste na nebu, morate glasno da govorite da nadjačate hučanje vetra. „Znaš li šta ću uraditi sa svojim delom zlata za hvatanje? Kupiću gostionicu. Ovaj Ebou Dar čini mi se kao pravo mesto, bar po onome što sam videla. Možda ću čak naći i muža. Imaću decu. Šta misliš o tome?“
Čulejn se osmehnu iza šala koji ju je štitio od vetra. Svaki je letač pričao o kupovini gostionice ili krčme, ponekad imanja a opet, ko je mogao napustiti nebo? Ona potapša Seganov dugi, kožnati vrat. Svaka žena letač tri od četiri letača bile su žene pričala je o mužu i deci, ali deca su, isto tako, značila kraj letenja. Više je žena napuštalo Nebeske pesnice za jedan mesec nego što ih je napuštalo nebo za pola godine.
„Mislim kako bi trebalo da držiš oči otvorene“, rekla je. Ali malo priče nije bilo na odmet. Mogla je da primeti ako bi se neko dete pomerilo u maslinjacima tamo doie, a nekmoli išta što bi moglo zapretiti Nebeskim pesnicama. Najlakše naoružani od svih vojnika, bili su čvrsti koliko i Mrtva straža; neki su tvrdili, i čvršći od njih. „Iskoristiću svoj deo da kupim damane i unajmim sul’dam.“ Ako tamo dole ima upola onoliko marat’damana koliko su govorkanja tvrdila, njen će deo biti dovoljan da kupi i dve damane. Tri! „Jednu damane obučenu da pravi Nebeska svetla. Kada budem napustila nebo, biću bogata kao neki od Krvi.“ Ovde su imali nešto što su zvali „vatrometi“ bila je videla neke tipove koji su, uzaludno, pokušavali da zainteresuju Krv u Tančiku ali ko bi posmatrao tako jadne stvarčice ako je mogao da ima Nebeska svetla? Ti su tipovi bili spakovani i izbačeni na put van grada.
„Imanje!“, povika Elija, a nešto odjednom udari jako u Seganija, jače od najgoreg udara oluje koji je Čulejn ikada iskusila, i zakotrlja ga s krilom preko krila.
Raken je porinuo nadole ispuštajući svoj prodorni krik, okrećući se tako brzo da su se sigurnosni povezi oko Čulejn čvrsto zategli. Ona je ostavila ruke na bedrima, napete na uzdama, ali nepomične. Segani će morati sam da se izvuče; bilo kakvo povlačenje uzdi samo bi ga ometalo. Okrećući se poput točka za kockanje, padali su. Morat’raken su bili podučavani da ne gledaju u zemlju ako raken iz bilo kog razloga pada, ali nije mogla a da ne određuje visinu svaki put kada bi se, u šibajućem obrtanju, tlo našlo na vidiku. Osam stotina koraka. Šest stotina. Četiri. Dve. Svetlost im obasjala duše, a beskrajna milost Tvorca neka je zaštiti od...
Kratkim zamahom svojih širokih krila, koji ju je cimnuo u stranu toliko jako da su joj zubi zacvokotali, Segani je uspeo da se ispravi i vrhovima letnih pera oćešao vrhove drveća kada je zamahnuo. Sa smirenošću koja je proisticala iz dugotrajne obuke, proučavala je pomeranje njegovih krila ne bi li videla nekakvo naprezanje. Nije bilo ničega, ali ipak će dati da ga der’morat’raken pažljivo pregleda. Neka sitnica, koju ona možda ne bi ni primetila, sasvim sigurno neće promaći majstoru.
„Izgleda da smo još jednom izbegle Gospu od Senke, Elija.“ Okrenuvši se da pogleda preko ramena, pustila je da joj reči utihnu. Parče pokidanog sigurnosnog poveza visilo je s praznog sedišta iza nje. Svaki je letač znao kako Gospa čeka na dnu dugog pada, ali to što su znali nikada im nije olakšavalo da je i vide.
Kratko se pomolivši za mrtve, ona se odlučno vrati sopstvenim dužnostima i nagna Seganija da se penje. Bilo je to dugo, spiralno uspinjanje, za slučaj da je postojala neka skrivena opasnost, ali što je brže bilo moguće a da pri tom ostanu bezbedni. Možda i malo brže od toga. Već je počinjala da se mršti zbog dima koji se dizao iznad čvornovatog brda pred njom, ali ono što je videla kada je nadletela vrh potpuno joj je osušilo usta. Ruke joj se ukočiše na uzdama, a Segani je nastavio da se uspinje moćnim zamasima krila.
Imanje je bilo... nestalo. Temelji više nisu podupirali bele zgrade koje su nekada stajale na njima, a velike građevine, ukopane u strane brda, bile su smrvljene u prah. Nestale. Sve je bilo spaljeno i pocrnelo. Vatra je plamtela u rastinju na padinama, a s mesta među brdima lepezasto se širila preko stotinu stopa kroz maslinjake i šume. Iza nje, još jedno stotinu stopa, ležalo je polomljeno drveće, nakrivljeno na suprotnu stranu od imanja. Nikada nije videla ništa slično. To niko nije mogao da preživi. Šta god da je to bilo.