Uguravši bose noge u papučice, zaogrnula se svilenim ogrtačem, a onda je za trenutak oklevala, gledajući nadole, u Perina. Ako se bude probudio, moći će jasno da je vidi, no za nju on je bio samo gomila u senci. Poželela je da joj je majka prisutna, sada, kako bi joj dala savet. Ona je volela Perina, svakim delom svoga bića, ali on je zbunjivao svaki deo nje. Naravno, bilo je potpuno nemoguće stvarno razumeti muškarce, ali on je bio toliko drugačiji od onih s kojima je odrasla. Nikada se nije pravio važan, a umesto da se smeje sam sebi bio je... skroman. Nije mogla da poveruje kako jedan muškarac može da bude skroman! Uporno je tvrdio kako je sasvim slučajno postao vođa, ističući kako nema pojma o vođstvu, a ljudi koji bi ga upoznali bili su spremni da ga slede već posle sat vremena. Sopstveno razmišljanje je odbacivao kao sporo, ali te spore, sveobuhvatne misli prodirale su tako duboko da je ona morala debelo da se pomuči da bi sakrila ijednu tajnu. On je bio predivan čovek, njen vunoglavi vuk. Tako jak. I tako nežan. Uzdahnuvši, na prstima se išunjala iz šatora. Već je ranije imala nevolja zbog njegovog sluha.
Logor je ležao pod polumesecom koji je na nebu bez oblaka davao svetlosti koliko bi to obično činio pun, sijajući toliko da je prekrivao zvezde. Oglasila se nekakva noćna ptica, koja se smesta utišala kada je zahukala sova. Bilo je nešto malo povetarca i, začudo, delovalo je kao da je pomalo hladnije. Verovatno je umišljala. Noći su bile hladnije samo ako bi se poredile s danima.
Većina ljudi je spavala, tamne izbočine u senkama pod drvećem. Nekolicina je još uvek bila budna, razgovarajući oko šačice vatri koje su i dalje gorele. Nije pokušavala da se sakrije, ali izgledalo je kao da je niko ne primećuje. Neki su delovali kao da kunjaju tamo gde su sedeli, klimajući glavama. Da nije znala koliko su revnosni ljudi na straži, pomislila bi kako krdo podivljale stoke može da pregazi logor. Device su isto tako noću stražarile, mada nije bilo bitno ni ako bi je one primetile.
Kola visokih točkova stajala su u dugim, senovitim redovima, a sluge su već hrkale ušuškane pod njima. Većina slugu. Jedna vatra je i dalje pucketala u tami. Majgdin i njeni prijatelji sedeli su oko nje. Talanvor je govorio, grozničavo mašući rukama, ali činilo se da samo ostali muškarci obraćaju pažnju na njega, iako se on, činilo se, obraćao Majgdin. To što su u svojim zavežljajima imali bolju odeću od onih gotovo rita u kojima su ih sreli nije bilo iznenađujuće, ali njihova bivša gazdarica mora da je bila zaista velikodušna kada je svojim ljudima davala svilu, a Majgdin je bila odevena u stvarno dobro krojenu svilu, prigušeno plave boje. Niko drugi nije bio tako dobro odeven, tako da je Majgdin, verovatno, bila miljenica njihove gospe.
Grančica krcnu pod Failinim stopalom, a glave se smesta okrenuše, Talanvor je skočio na noge, upola izvukavši svoj mač pre nego što ju je, na mesečevoj svetlosti, ugledao kako prikuplja ogrtač. Bili su mnogo oprezniji od ljudi iz Dve Reke koji su bili iza nje. Na trenutak su svi do jednog piljili u nju, a onda se Majgdin skladno podiže i duboko nakloni, a ostali se smesta povedoše za njenim primerom, pokazujući pri tom različite stepene veštine. Samo su Majgdin i Balver delovali potpuno opušteno. Gilovo okruglo lice krasio je napet osmeh.
„Nastavite sa onim što radite“, ljubazno im reče Faila. „Ali nemojte da sedite predugo, sutra ćemo imati mnogo posla.“ Ona nastavi da hoda, međutim, kada je bacila pogled nazad, oni su i dalje stajali, i dalje piljili za njom. Njihovo putovanje mora da ih je pretvorilo u uznemirene zečeve koji neprekidno merkaju da se ne pojavi lisica. Pitala se kako li će se uklopiti. Narednih nekoliko nedelja biće zauzeta učeći ih svojim navikama, otkrivajući njihove. I jedno i drugo bilo je jednako bitno za domaćinstvo kojim se dobro upravlja. Moraće da pronađe vremena za to.
Međutim, večeras joj oni nisu dugo zaokupljali misli. Ubrzo se našla iza kola, ne baš tamo gde su ljudi iz Dve Reke budno pazili među drvećem. Ništa veće od miša ne bi moglo da prođe pored njih a da ga ne vide čak su i neke od Devica povremeno primećivane ali su pazili na svakoga ko bi pokušao da se ušunja. Na maloj, mesečinom obasjanoj čistini, čekali su je njeni ljudi.
Neki od muškaraca su se poklonili, a Pejrilejn se gotovo spustio na jedno koleno pre nego što se zaustavio. Nekoliko žena je bez razmišljanja izvelo kniks, što je delovalo prilično čudno jer su bile u muškoj odeći, a onda su spustile pogled, ili su se posramljene povukle, shvativši šta su uradile. Dvorsko ponašanje bilo je nešto sa čime su odrastali, mada su se veoma trudili da prihvate aijelske običaje. U svakom slučaju, ono za šta su verovali da su aijelski običaji. Ponekad su užasavali Device svojim verovanjima. Perin ih je nazivao budalama, a to su i bili, na neki način, ali oni su se zakleli njoj na vernost, ovi Kairhijenjani i Tairenci vodenom zakletvom, tako su je zvali, oponašajući Aijele, pokušavajući da to učine a to ih je činilo njenima. Međusobno su svoje „društvo“ nazivali Ča Faile, Sokolova kandža, mada su bili uvideli zbog čega o tome treba da ćute. Nisu oni bili baš potpune budale. U stvari, makar spolja gledano, nisu se previše razlikovali od mladih muškaraca i žena s kojima je bila odrasla.
Oni koje je otposlala rano jutros upravo su se bili vratili, iako su se žene među njima još uvek presvlačile, skidajući haljine u kojima su išle jer je tako bilo neophodno. Čak i jedna žena odevena poput muškarca u Betalu bi bila vrlo primećena, a nekmoli njih pet. Na čistini je vladala velika uzburkanost, na sve strane je bilo sukanja i podsukanja, kaputića i košulja i čakšira. Žene su se pretvarale kao da ih nije briga što se skidaju pred ostalima, uključujući i muškarce, pošto Aijeli, izgleda, na to nisu obraćali pažnju, ali odavali su ih žurba i teško disanje. Svi muškarci su se premeštali s noge na nogu i okretali glave, rastrzani između toga da pristojno okrenu glavu na suprotnu stranu ili da gledaju, kao što su mislili da Aijeli čine, a da se pri tom pretvaraju kako ne gledaju u poluodevene žene. Faila čvršće pritegnu svoj ogrtač preko spavaćice; nije mogla bolje da se obuče a da pri tom ne probudi Perina, sasvim sigurno, ali nije želela ni da se pravi kako joj je svejedno. Nije ona bila nekakva Domanka, pa da prima svoje mušterije dok se izležava u kadi.
„Oprosti nam što smo zakasnili, moja gospo Faila", zadihano reče Selanda, navlačeći kaputić. Kairhijenski naglasak se oštro čuo u glasu niske žene. Ona nije bila visoka čak ni za jednu Kairhijenjanku. Međutim, polazilo joj je za rukom da se šepuri, bilo je nekog izazova u tome kako je držala glavu i ramena. „Vratili bismo se i ranije, međutim, stražari na kapiji pravili su pitanje oko našeg izlaska."
„Kakvo pitanje?“, oštro upita Faila. Da je samo mogla da sve vidi i sopstvenim očima, a ne samo preko njih; da je samo Perin pustio nju da ode a ne onu razvratnicu. Ne, neće da misli na Berelajn. Perin nije bio kriv zbog toga. To je sama sebi ponavljala po dvadeset puta na dan, kao molitvu. Ali zašto je taj čovek bio toliko slep? „Zašto su pravili pitanje?“, isprekidano je uvukla vazduh. Nevolje s mužem nikada ne smeju da utiču na odnos koji ima prema potčinjenima.
„Ništa bitno, moja gospo“, Selanda je zakopčala pojas za mač i namestila ga na bok. „Pustili su neke ljude ispred nas da prođu kolima a da ih nisu ni pogledali, ali su se brinuli da puste žene napolju po mraku.“ Neke od ostalih žena se nasmejahu. Petorica muškaraca koji su išli u Betal napeto se stresoše, očito jer je neko pomislio kako oni nisu dovoljna zaštita. Ostatak Ča Faile nagurao se u polukrug iza ovih desetoro, pažljivo posmatrajući Failu, pažijivo slušajući. Mesečina im je obasjavala lica.