„Reci mi šta ste videli“, mirnijim glasom zapovedi Faila. Ovako je mnogo bolje.
Selanda podnese sažet izveštaj, i koliko god da je Faila žalila što nije mogla lično da ode, morala je da prizna kako su videli gotovo sve što je poželela. Ulice Betala bile su gotovo puste i usred najživljih sati. Ljudi su što je više bilo moguće ostajali kod svojih kuća. Bilo je nešto malo prolazaka unutra i napolje, ali retko koji trgovac je žalazio u taj deo Geldana, a iz unutrašnjosti jedva da je pristizalo dovoljno hrane da bi svi bili siti. Većina stanovnika grada delovala je smrtno uplašeno, bojeći se onoga što se nalazilo van zidova, tonući sve dublje u očaj i ravnodušnost. Zbog straha od Prorokovih uhoda, svi su držali usta zatvorena, a zbog straha da njih ne proglase uhodama, zatvarali su i oči. Prorok je imao mnogo uticaja. Na primer, bez obzira na onolike razbojnike koji su lutali brdima, secikese i lopovi gotovo da su nestali iz Betala. Pričalo se da Prorok za krađu seče šake. Mada, to kao da se nije odnosilo na njegove sopstvene ljude.
„Kraljica svakoga dana obilazi grad, pokazujući se da bi održala njihov duh“, rekla je Selanda, „ali ne čini mi se da joj to baš mnogo pomaže. Ovde, na jugu, napredovala je u tome da podseća ljude kako imaju kraljicu; međutim, negde drugde možda bi imala više uspeha. Čuvari su dodati straži na zidinama, kao i svi ostali, osim šačice vojnika. Možda to čini da se ljudi iz grada osećaju sigurnije. Dok ne bude krenula dalje. Za razliku od svih ostalih, izgleda da se sama Alijandra ne plaši kako bi Prorok mogao da se sjuri preko zidina. Šeta se sama po baštama palate lorda Tilejbajna, ujutro i uveče, i drži samo nekoliko vojnika, koji većinu vremena provode u kuhinjama. Izgleda da su svi u gradu jednako zabrinuti zbog hrane i toga koliko dugo će je biti, koliko i zbog Proroka. Uistinu, moja gospo, i pored sve straže na zidinama, čini mi se, ako bi se Masema pojavio sasvim sam na kapijama, da bi mu oni smesta predali grad.“
„Nego šta bi“, s prezirom dobaci Mirelda, nameštajući mač, „i još bi ga preklinjali za milost.“ Tamnoputa i četvrtasta, Mirelda je bila visoka gotovo koliko i Faila, ali kada se Selanda namrštila, Tairenka je pognula glavu i promrmljala izvinjenje. Nije bilo nedoumice oko toga ko, osim same Faile, predvodi Ča Faile.
Bilo joj je drago što neće morati da menja poredak koji su sami uspostavili. Selanda je bila najbistrija među njima, izuzimajući možda Pejrilejna, a samo su Arela i Kamaila bile brže od nje. Osim toga, Selanda je imala neku čvrstinu, kao da se već bila suočila sa svojim najvećim strahom u životu, pa posle toga ništa više nije moglo da bude tako loše. Naravno, želela je da ima ožiljak kao što je onaj koji je krasio mnoge među Devicama. Faila je i sama imala nekoliko manjih ožiljaka, većinom časno zarađenih, ali je smatrala da je idiotski zbilja pokušavati da zaradiš neki. Bar se ta žena nije previše trudila oko toga.
„Napravili smo kartu, kao što si i tražila, moja gospo“, konačno je završila ženica, bacajući upozoravajući pogled ka Mireldi. „Označili smo pozadinu palate lorda Tilejbajna, koliko god smo mogli, ali bojim se da tamo i nema ničega osim bašti i konjušnica.“
Faila nije ni pokušala da vidi crteže na papiru koji je razvila pri mesečevoj svetlosti. Šteta što sama nije mogla da ode; ona bi ucrtala i unutrašnjost. Ne. Šta je učinjeno, učinjeno je, kao što je Perin uvek govorio. A i to je bilo dovoljno. „Jeste li sigurni da niko ne pretresa kola koja napuštaju grad?“ Čak i na toj bledoj svetlosti, mogla je da vidi zbunjenost na mnogim licima koja su stajala pred njom. Niko od njih nije znao zbog čega ih je poslala u Betal.
Selanda nije delovala zbunjeno. „Jesmo, moja gospo", smireno je odgovorila. Vrlo bistra i više nego dovoljno brza.
Za trenutak se podigao vetar, a na drveću je zašuštalo lišće, i ono opalo je zašuštalo na tlu, a Faila je poželela da ima Perinove uši. Kao i njegov nos i oči. Nije bilo bitno ako bi je neko ugledao ovde, s njenim potčinjenima, ali prisluškivanje bi bilo nešto sasvim drugo. „Vrlo dobro ste to uradili, Selanda. Svi vi.“ Perin je znao kakve opasnosti ovde prete, jednako stvarne kao i one dole, južnije; znao je za njih, međutim, kao i svaki muškarac, često je razmišljao srcem, a ne glavom. Zena mora da bude s obe noge na zemlji da bi muža držala podalje od nevolja. To je bio prvi savet koji joj je majka dala o bračnom životu. „S prvim svetlom vratićete se u Betal, a ako dobijete poruku od mene, evo šta ćete uraditi...“
Čak je i Selanda zapanjeno razrogačila oči kada je Faila nastavila, ali niko od njih nije se pobunio ni ispod glasa. Pa, bilo bi iznenađenje da jesu. Failina uputstva bila su vrlo jasna. Postojala je određena opasnost, ali uzimajući u obzir trenutne okolnosti, to nije bilo ništa naspram onoga što bi inače moglo da se dogodi.
„Ima li pitanja?“, konačno je rekla. „Jesu li svi razumeli?"
Ča Faile odvratiše uglas: „Živimo da služimo našoj gospi Faili.“ A to je značilo da služe i njenom voljenom vuku, hteo on to ili ne.
Majgdin se prevrtala u ćebadima na tvrdom tlu, a san joj je izmicao. To joj je sada bilo ime; novo ime za novi život. Majgdin, po njenoj majci, a Dorlejn po jednoj porodici s jednog od imanja koja su joj nekada pripadala. Za novi život i odlazak starog, ali veze srca nisu mogle tek tako da se prekinu. A sada... Sada...
Slabo krckanje palog lišća natera je da podigne glavu, posmatrajući nejasnu priliku kako promiće kroz drveće. Gospa Faila se vraćala u svoj šator, gde god da je bila. Prijatna mlada žena, dobrog srca i slatkorečiva. Šta god bio njen muž, ona je gotovo sigurno bila plemenitog porekla. Ali mlada. Neiskusna. To je možda moglo da pomogne.
Majgdin ponovo spusti glavu na ogrtač koji je ispresavijala da joj služi umesto jastuka. Svetlosti, šta je ona tražila ovde? Ušlaje u službu kao sobarica jedne gospe! Ne. Ako ništa drugo, držaće se sopstvenog samopouzdanja. Makar to je još uvek mogla da iščeprka. Ako bude kopala dovoljno duboko. Kada je u blizini začula korake, ostala je bez daha.
Talanvor skladno kleknu pored nje. Bio je bez košulje, a mesečina je odsijavala od glatkih mišića njegovih grudi i ramena, dok mu je lice ostalo u senci. Slabašni povetarac mrsio mu je kosu. „Kakvo je to ludilo?“, meko ju je upitao. „Primiti se službe? Šta si naumila? I nemoj da mi pričaš one budalaštine o otpočinjanju novog života; ne verujem ti. Niko u to ne veruje.“ Pokušala je da se okrene na drugu stranu, ali on joj je spustio ruku na raine. Nije je pritiskao, ali to ju je zaustavilo kao da joj je stavljen ular. Svetlosti, molim te, samo da ne zadrhti. Svetlost je nije slušala, ali makar joj je pošlo za rukom da obuzda glas. „Ako nisi primetio, sada moram nekako da se probijam kroz život. Bolje da budem sobarica neke gospe nego sluškinja u nekoj krčmi. Ti možeš slobodno da nastaviš svojim putem ako ti se ne dopada da se primiš službe."
„Nisi se valjda odrekla i razuma i ponosa kada si odbacila presto“, progunđao je. Spaljena bila, Lini, što si to otkrila! „Ako nameravaš da se pretvaraš da jesi, predlažem ti da izbegneš susret nasamo s Lini.“ Taj se čovek kikotao njoj u lice! Tako zadovoljno se kikotao! „Ona bi da nasamo proćaska s Majgdin, a nešto mi se čini kao da prema njoj neće biti ni upola nežna kao što je bila s Morgazom.“
Ona ljutito sede, odmakavši njegovu ruku. ,Jesi li ti i slep i gluv? Ponovorođeni Zmaj nešto namerava sa Elejnom! Svetlosti, ne bi mi se dopadala ni sama činjenica da joj jednostavno zna ime! Ovo je više od slučajnosti što sam naletela na jednog od njegovih štitonoša, Talanvore. Mora da je tako!“