Prvi zraci zore još se nisu pojavili na obzorju, a Kairhijenjani su već počeli da se muvaju oko kola, i što je Faila bila bliža, oni su bili življi. Kada je stigla do njih, izgledalo je kao da trčkaraju uokolo, dok su im se fenjeri ljuljali i poskakivali u polumraku. Ljudi iz Dve Reke, naviknuti na seoski život, već su spremali doručak, neki smejući se i zbijajući grube šale oko svojih vatri za kuvanje, drugi gunđajući, ali većina je završavala posao. Nekolicina je pokušala da ostane u svojim ćebadima i bezobzirno je bivala istresena iz njih. Grejdi i Niejld su isto tako bili ustali, kao i obično usamljeni, senke u crnom koje se naziru među drvećem. Perin nije mogao da se seti da ih je ikada video bez tih kaputića, uvek zakopčanih do grla, uvek čistih i nimalo izgužvanih u zoru, bez obzira na to kako su izgledali prethodne noći. Ujednačeno menjajući položaje, njih dvojica su vežbali s mačevima, kao i svakog jutra. To je bilo mnogo bolje od njihovog večernjeg vežbanja, kada su sedeli prekrštenih nogu, buljeći negde u daljinu, u prazno. Nikada nisu učinili ništa što bi iko mogao da vidi, međutim, niko u logoru nije imao pojma šta rade, pa su se držali podalje od njih. Čak im ni Device nisu tada ulazile u vidokrug.
Odjednom, Perin primeti kako nešto nedostaje. Faila je uvek slala nekog od ljudi da ga dočeka s činijom guste kaše koju su doručkovali, no izgleda da je ovog jutra bila isuviše zauzeta. Razvedrivši se, požurio je ka vatrama za kuvanje, nadajući se da će barem ovog puta uspeti da sam sebi pripremi kašu. Uzaludna nada.
Flan Bejrstir, suvonjavi dugajlija s rupicom na bradi, susreo ga je na pola puta i ugurao mu izdubljenu činiju u šake. Flan je bio odozgo, iz Stražarskog Brda, pa ga Perin nije baš najbolje poznavao, ali lovili su zajedno jednom ili dvaput, a jednom mu je Perin pomogao da izvuče očeve krave koje su se bile zaglibile u Vodenoj šumi. „Gospa Faila mi je naložila da ti ovo donesem, Perine“, uznemireno mu reče Flan. „Nemoj da joj kažeš da sam zaboravio, važi? Nećeš da joj kažeš? Našao sam i neki med, ubacio sam ti punu kutlaču.“ Perin se trudio da ne uzdahne. Pa, Flan mu se makar sećao imena.
Dobro, možda nije mogao da se izvuče i da sam uradi nešto jednostavno, ali još uvek je snosio odgovornost za ljude koji su jeli sedeći pod drvećem. Da nije bilo njega, oni bi bili sa svojim porodicama, pripremajući se za dnevne poslove na svojim imanjima, muzli bi krave i sekli drva za potpalu, umesto da se pitaju neće li biti ubijeni, ili će možda morati da ubijaju pre nego što sunce ponovo zađe. Gutajući kašu s medom što je brže mogao, rekao je Aramu da uzme voljno za vreme doručka, međutim, ovaj je delovao tako očajno da je morao to da povuče, pa ga je Aram pratio dok je obilazio logor. A to nije bilo razgledanje u kome bi Perin uživao.
Kada bi prišao, ljudi su spuštali činije, a neki su čak i ustajali dok bi prolazio. Škrgutao je zubima kad god bi neko s kime je odrastao, ili što je bilo još gore, neko ko ga je kao dečaka slao da mu pozavršava poslove, nazvao lordom Perinom. Nisu svi to radili, ali bilo ih je previše. Zaista previše. Posle nekog vremena, prestao je da ih opominje jer se, jednostavno, umorio; prečesto je dobijao odgovor: „O! Kako ti kažeš, lorde Perine!“ Prosto čoveku dođe da zavija!
I pored toga, naterao je sebe da progovori po koju reč sa svakim od tih ljudi. Međutim, uglavnom je držao širom otvorene oči. I nos. Svi su oni imali dovoljno znanja da svoje lukove drže u dobrom stanju i da obrate pažnju na repove i vrhove strela, ali nekima bi se đonovi na čizmama ili tur na čakširama potpuno izlizali a da to i ne primete, ili bi dobijali žuljeve jer nisu mogli da se bakću oko toga baš tada. Nekolicina je imala običaj da pokupi rakiju kad god može, a dvojica ili trojica od njih nimalo je nisu podnosila.
Prethodnog dana, baš pre nego što su stigli do Betala, prošli su kroz jedno seoce u kome su bile, ni manje ni više, nego tri krčme.
To je bilo čudno. Uvek mu je bilo neprijatno kada bi mu njegova majka ili gazda Luhan govorili kako treba da okrpi čizme ili čakšire, a i bio je sasvim siguran kako bi ga to, da je čuo od ikoga drugog, veoma razjarilo, ali od prosedog Džondina Barana pa nadalje, Dvorečani bi jednostavno odgovarali: „Vidi, stvarno, dobro mi reče, lorde Perine; odma’ ću to da sredim.“ Ili nešto tome slično. Dosta njih je uhvatio kako se jedan drugom ponosno osmehuju dok je on nastavljao dalje. A mirisali su zadovoljno! Kada je iskopao glineni vrč pun kruškovače iz bisaga Džorija Kongara mršuljavko koji je uvek jeo dva puta više od svih ostalih, a delovao kao da nedeljama nije ni zalogaj progutao, Džori je bio vrlo dobar strelac, ali ako bi mu se pružila prilika pio bi dok ne bi pao s nogu, a uz to je imao i pomalo lepljive prste Džori ga je samo nevino pogledao i raširio ruke kao da nema pojma otkud se taj vrč stvorio. Ali dok je Perin odlazio, prazneći vrč na zemlju, Džori se nasmejao. „Ništa ne može da promakne lordu Perinu!“ Zvučao je kao da je ponosan! Perinu se, ponekad, zaista činilo kako je on poslednji sa zdravim razumom.
Primetio je još nešto. Od prvog do poslednjeg, svi su bili zainteresovani za ono što nije izgovorio. Jedan za drugim, ljudi su pogledali ka dva stega koji bi, pod kratkim udarima vetra, povremeno zavijorili na motkama, Crvenom orlu i Crvenoj vučjoj glavi. Odmeravali su zastave i posmatrali ga, iščekujući naređenje koje je izdavao svaki put kada bi se to dvoje pojavilo, još otkad su ušli u Geladan. A dovoljno često i pre toga. Osim što juče on nije rekao ništa, a ništa nije rekao ni danas, i video im je po licima kako se preračunavaju. Ostavio je za sobom grupice ljudi koji su piljili ka barjacima, pa ka njemu, uzbuđeno se došaptavajući. Nije pokušavao da ih sluša. Šta li će reći ako je pogrešio, ako Beli plaštovi ili kralj Ailron odluče kako dovoljno dugo mogu da skrenu pogled s Proroka i Seanšana, kako bi ugasili navodnu pobunu? On je bio odgovoran za njih, a već ih je bilo previše koji su poginuli zbog njega.
Dok je završio, sunce se konačno promolilo nad obzorjem, rasipajući čisto jutarnje svetlo, a tamo, kod šatora, Talanvor i Lemgvin su pod Lininim nadzorom izvlačili kovčege, dok su Majgdin i Breana, izgleda, razvrstavale njihov sadržaj po osušenoj travi, uglavnom ćebad i posteljinu, kao i dugačko svetlo parče svilenog satena što je trebalo da prekriva onaj krevet koji je uspeo da zagubi. Faila mora da je bila unutra, jer se ono jato idiota klatilo na petama nedaleko odatle. Za njih nije bilo vučenja ni nošenja. Od njih je bilo koristi koliko i od pacova u ambaru.
Perinu pade na pamet da proveri Koraka i Stamenog, ali čim je bacio pogled ka drveću gde su konji bili vezani, primetili su ga. Čak trojica potkivača uznemireno krenuše napred, posmatrajući ga. To su bili krupni ljudi s kožnim keceljama, nalik jedan drugom kao jaje jajetu, mada je Feltron imao samo bele čuperke oko glave, Ejmin je bio prosed, a Džeresajd još nije bio zašao u srednje godine. Perin zareža kada ih ugleda. Oni će se nadnositi nad njim bude li samo spustio šaku na te konje, a izbečiće se bude li i podigao kopito. Onaj jedan jedini put kada je pokušao da Stamenom promeni izlizanu potkovicu, sva šestorica potkivača su doletela i dočepala se alata pre nego što je stigao i da ga pipne, gotovo oborivši riđana u žurbi da oni sami odrade taj posao.
„Plaše se da im ne veruješ“, odjednom progovori Aram. Perin ga iznenađeno pogleda, a Aram samo slegnu ramenima. „Razgovarao sam s njima, malčice. Misle kako lord koji se bavi sopstvenim konjima to čini jer nema poverenja u njih. Mogao si da ih oteraš, a da nemaju načina da se vrate kući.“ Njegov glas jasno je pokazivao kako ih zbog takvog razmišljanja smatra budalama, ali ipak je postrance pogledao u Perina i nervozno ponovo slegnuo ramenima. „Mislim i da se osećaju posramljeno. Ako se ti ne ponašaš onako kako očekuju od jednog lorda, to se nekako odražava i na njih, tako oni to vide.“