„Svetlosti!“, progunđa Perin. Faila je rekla isto to da se osećaju posramljeno, u svakom slučaju ali on je verovao kako je to samo prazna priča gospodske kćeri. Faila je odrasla okružena poslugom, pa kako bi jedna gospa mogla da poznaje misli čoveka koji mora da zaradi svoju koricu hleba? Namrštio se posmatrajući konje. Sada je već pet potkivača stajalo zajedno, posmatrajući ga. Posramljeni su jer je hteo da se pobrine za sopstvene konje uznemireni su jer nije želeo da se muče i natežu na svakom koraku. „Dai i ti misliš kako bi trebalo da se ponašam poput jedne od onih budala u svilenim gaćama?“, upitao je. Aram žmirnu, pa poče da proučava sopstvene čizme. „Svetlosti!“, zarežao je Perin.
Primetivši Bazela Gila kako žuri iz pravca kola, Perin krenu da ga susretne. Smatrao je kako prethodnog dana i nije baš uspeo da opusti Gila. Bucmasti čovek razgovarao je sam sa sobom i ponovo je brisao glavu maramicom, znojeći se u izgužvanom sivom kaputiću. Dnevna vrućina je već počinjala. Nije primetio Perina sve dok se ovaj gotovo nije sudario s njim, a tada je poskočio, gurajući maramicu u džep na kaputiću, pa se poklonio. Izgledao je uglancano i sređeno, kao da se spremio za neki praznik.
„Ah, moj lorde Perine. Tvoja mi je gospa naložila da odvezem kola u Betal. Rekla mi je da nađem malo duvana iz Dve Reke, ako mogu, ali nisam siguran da će to biti izvodljivo. List iz Dve Reke oduvek je bio na ceni, a trgovina nije više ono što je bila.“
„Šalje te po duvan?“, mršteći se, upita Perin. Pretpostavljao je da je tajanstvenost otišla niz vodu, ali ipak. „Pa kupio sam tri sanduka pre dva sela. Ima dovoljno za sve.“
Gil odlučno odmahnu glavom. „To nije list iz Dve Reke, a tvoja gospa kaže da taj voliš više od ijednog drugog. Geladanski list može da posluži, za tvoje ljude. Ja ću biti tvoj šambajan, tako ona to zove, pa da tebi i njoj nabavljam ono što vam treba. To u stvari i nije mnogo drugačije od onoga što sam morao da radim dok sam vodio Blagoslov.“ Činilo se da ga ta sličnost zabavlja; stomak mu je podrhtavao od bezglasnog kikotanja. „Imam popriličan spisak, mada ne mogu da tvrdim šta ću od toga uspeti da pronađem. Dobro vino, začini, voće, sveće i ulje za lampe, voštano platno i vosak, papir i mastilo, igle, pribadače, o, ima tu svega i svačega. Talanvor i Lemgvin i ja idemo, a poći će i neki drugi službenici vaše gospe.“
Drugi službenici njegove gospe. Talanvor i Lemgvin su upravo iznosili još jedan od kovčega koji će žene presložiti. Morali su da prođu pored gomile tih mladih budala koje su čučale i koje se ni za trenutak nisu ponudile da pomognu. U stvari, lezilebovići su se pravili kao da ih uopšte i ne primećuju.
„To društvance drži na oku“, upozorio ga je Perin. „Ako iko od njih počne da izaziva bilo kakve nevolje ako ti se samo učini da će ih izazvati reci Lemgvinu da mu razbije glavu.“ A šta ako to bude neka od žena? S njima je to isto tako bilo moguće. Možda čak i više. Perin zagunđa. Failini „službenici“ još će mu natovariti stomak koji je neprestano uvezan u čvor. Šteta što nije mogla da se zadovolji gazda Gilom, Majgdin i njima sličnim. „Nisi pomenuo Balvera. Zar je odlučio da produži dalje, sam?“ Upravo u tom trenutku, promena pravca vetra donese mu Balverov miris, miris nekoga ko vrlo živo posmatra, u potpunoj suprotnosti s gotovo sasušenim izgledom njegovog vlasnika.
Čak i za tako laganog čoveka, Balver se kretao iznenađujuće tiho po suvom lišću. U lastavičje tamnom kaputiću, brzo se poklonio, a njegova nakrivljena glava doprinosila je da još više liči na pticu. „Ja ostajem, gospodaru moj“, opušteno mu je saopštio. Ili je to samo bio način na koji se i inače izražavao. „Biću lični pisar tvoje predivne gospe. A i tvoj, ako ti je drago.“ Prišao je bliže, gotovo poskakujući. „Veoma sam vešt, gospodaru. Imam dobro pamćenje i pišem lepim rukopisom, a moj gospodar može biti siguran kako ono što mi poveri nikada neće preći preko mojih usana niti otići dalje. Sposobnost čuvanja tajni glavna je veština dobrog ličnog pisara. Nemaš li ti hitnog posla za novu gospodaricu, gazda Gile?“
Gil se namršti na Balvera, otvori usta, a onda ih čvrsto zatvori. Okrenuvši se na peti, požurio je prema šatoru.
Za trenutak, Balver ga je posmatrao kako odlazi, malo nakrivljene glave, zamišljeno pućeći usne. „Mogu da ti ponudim i neke druge usluge, gospodaru“, konačno je rekao. „Znanje. Načuo sam ponešto o čemu su razgovarali neki od gospodarevih ljudi, pa sam shvatio kako moj gospodar možda ima izvesne... poteškoće... sa Decom Svetla. Lični pisar poznaje mnoge stvari. Ja znam iznenađujuće mnogo baš o Deci.“
„Uz malo sreće, uspeće mi da izbegnem Bele plaštove“, reče mu Perin. „Bilo bi mi bolje kad bih znao gde se nalazi Prorok. Ili Seanšani.“ Naravno, nije očekivao odgovor ni na jedno od toga, međutim, Balver ga je iznenadio.
„Ne mogu da budem sasvim siguran, naravno, ali mislim da se Seanšani još uvek nisu proširili dalje od Amadora. Teško je odvojiti činjenice od glasina, gospodaru, ali moje su uši otvorene. Naravno, čini se da se kreću neočekivano, iznenadno. Opasni ljudi, s puno tarabonskih vojnika u svojim redovima. Verujem da je moj gospodar čuo o njima od gazda Gila, ali i ja sam ih pažljivo osmotrio u Amadoru, a sve što sam video stavljam na raspolaganje svome gospodaru. Što se tiče Proroka, o njemu, kao i o Seanšanima, postoje silne glasine, međutim, verujem da prilično pouzdano mogu da kažem kako je nedavno bio u Abili, osrednjem gradiću oko četrdesetak liga južno odavde.“ Balver se kratko osmehnu, brzim samozadovoljnim osmehom.
„Kako možeš da budeš siguran?“, polako ga je upitao Perin.
„Kao što rekoh, gospodaru, držim otvorene uši. Prorok je, navodno, pozatvarao veliki broj krčmi i gostionica, a sravnio je sa zemljom one koje je smatrao suviše ozloglašenim. Nekoliko je pomenuto po imenu, a sasvim slučajno znam kako su u Abili postojale gostionice s takvim imenima. Mislim da je malo verovatno da postoji još neki grad čije se gostionice zovu isto tako.“ Još jedan kratak osmeh. U svakom slučaju je mirisao veoma samozadovoljno.
Perin je zamišljeno češkao bradu. Taj se čovek, kao slučajno, sećao gde se nalaze neke gostionice koje je Masema, navodno, porušio. A ako se, na kraju, ispostavi kako Masema ipak nije tamo, pa, ovih se dana govorkanja šire kao pečurke posle kiše. Balver mu je zvučao kao čovek koji pokušava da poveća sopstvenu važnost. „Hvala ti, gazda Balvere. Imaću to na umu. Ako budeš čuo još nešto, molim te, obavezno mi prenesi.“ Kada se okrenuo da ode, čovečuljak ga je uhvatio za rukav.
Balverovi mršavi prsti smesta se odvojiše od Perina, kao da se opekao, a on načini jedan od onih ptičjih poklona, trljajući šake. „Oprosti mi gospodaru. Ne želim da vršim pritisak, ali ne uzimaj olako Bele plaštove. Mudro je izbegavati ih, no to možda neće biti moguće. Oni su mnogo bliže nego Seanšani. Emon Valda, novi kapetan zapovednik, poveo je većinu ka severnoj Amadiciji, baš pre nego što je Amador pao. On je isto lovio Proroka, gospodaru. Valda je opasan čovek, a naspram Radama Asunave, Visokog ispitivača, Valda deluje ljubazno. A bojim se kako nijedan od njih nema nimalo ljubavi za tvoga gospodara. Ako ćeš mi oprostiti.“ Ponovo se poklonio, oklevajući, a onda je glatko nastavio. „Ako smem da primetim, ovaj potez moga gospodara, izlaganje barjaka Maneterena, veoma je nadahnut. Moj će gospodar biti dostojan protivnik Valdi i Asunavi, ako samo malo bude pažljiv.“
Posmatrajući kako odlazi i dalje se klanjajući, Perin pomisli kako sada zna bar jedan deo Balverove priče. Očito, on je isto imao neke neraščišćene račune s Belim plaštovima. To je, naravno, moglo biti i samo njihovo prisustvo u istoj ulici s njim, mrštenje u pogrešnom trenutku, međutim, činilo se kako Balver ima neki razlog zbog koga je kivan na njih. Kao i da je oštrouman; odmah je prozreo Crvenog orla. A ima i oštar jezik za gazda Gila.