Sam Gil klečao je pored Majgdin, nešto joj brzo govoreći, i pored svih Lininih pokušaja da ga ućutka. Majgdin se okrenula i piljila je za Balverom, dok je ovaj žurno prolazio između drveća, ka kolima, međutim, pogled joj je s vremena na vreme skretao ka Perinu. Ostali su se okupili oko nje, čas pogledajući u Balvera, a čas u Perina. Ako je ikada video grupu ljudi zabrinutih zbog toga šta će neko reći, to su bili oni. Ali šta je to mogao da čuje što ih je toliko plašilo? Verovatno neko klevetanje. Priče o srdžbi i nedelima, stvarnim ili izmišljenim. Ljudi koji su bivali prisiljeni na zajedništvo često su se okretali jedni na druge. Ako je to u pitanju, možda će moći nešto da učini i pre nego što poteče krv. Talanvor se ponovo poigravao balčakom svoga mača! Šta li je Faila nameravala da učini s tim čovom?
„Arame, želim da odeš i porazgovaraš s Talanvorom i tim društvancem. Ispričaj im sve što mi je Balver upravo rekao. Jednostavno, ubaci to nekako u razgovor, ali nemoj ništa da izostaviš.“ To bi trebalo da smiri strahove od ogovaranja. Faila je rekla kako je posluzi potrebno da se oseća kao kod kuće. „Sprijatelji se s njima ako možeš, Arame. Međutim, ako ti pada na pamet da se muvaš oko žena, postaraj se da to bude Lini. Druge dve su zauzete.“
Mladić je imao birane reči za svaku lepuškastu ženu, no uspelo mu je da deluje i iznenađeno i uvređeno. „Kako ti želiš, lorde Perine“, natmureno je progundao. „Brzo ću te stići.“
„Biću preko, kod Aijela.“
Aram žmirnu. „A! Da. Pa, možda će mi trebati malo vremena oko ovoga, ako bi trebalo da se sprijateljim s njima. Meni baš ne deluju kao da su željni prijatelja.“ Ovo je izjavio čovekkoji je svakoga u Perinovoj blizini, osim Faile, sumnjičavo odmeravao i nije se osmehivao nikome ko ne nosi suknju.
Bez obzira na to, otišao je do njih i čučnuo da bi porazgovarao s Gilom i ostalima. Čak i izdaleka je njihova odbojnost bila očigledna. Nastavili su sa svojim poslom, tu i tamo obraćajući se i Aramu, a zgledali su se međusobno jednako često koliko su i bacali poglede k njemu. Bili su uznemireni kao prepelice u leto, kada lisice uče svoje mlade da love. Ali makar su razgovarali.
Perin se pitao šta li je Aram zabrljao kod Aijela činilo se da za to nije bilo vremena! ali to nije dugo trajalo. Svaka ozbiljna nevolja sa Aijelima obično je uključivala i nečiju smrt, a to ne bi bio Aijel. U stvari, ni sam baš nije čeznuo za susretom s Mudrima. On zaobiđe brdo, ali umesto da krene uz padinu, noge ga odneše sve do Majenaca. On se držao što je dalje moguće i od njihovog logora, a to nije bilo samo zbog Berelajn. Ponekad je bilo loše imati veoma osetljiv nos.
Na sreću, osvežavajući povetarac odnosio je smrad većinom na drugu stranu, iako nije mnogo pomagao s vrućinom. Stražarima u crvenim oklopima, na konjima, znoj je lio niz lica. Kada su ga ugledali, seli su još ukočenije u svojim sedlima, što je imalo određeno značenje. Dok su Dvorečani najčešće jahali kao da se upravo vraćaju s njiva, Majenci su ličili na kipove posađene na konje. Mada, umeli su da se bore. Svetlost im pomogla da više ne bude potrebe za tim.
Havijen Nurel dotrčao je, zakopčavajući kaput, pre nego što je Perin i prošao pored stražara. Desetak drugih zapovednika pratilo ga je u stopu, i svi su bili u kaputima, a nekolicina je zatezala veze svojih crvenih grudnih oklopa. Dvojica-trojica držala su kalpake, a crvene peruške bile su im pod rukom. Većina je bila starija od Nurela, ponekad i dvaput behu to sedokosi ljudi tvrdih lica punih ožiljaka međutim, Nurel je iz zahvalnosti na pomoći u spasavanju Randa bio naimenovan za Galenovog zamenika, njegovog prvog poručnika, kako su to nazivali.
„Prva se još uvek nije vratila, lorde Perine“, rekao je Nurel poklonivši se, a ostali se povedoše za njim. Visok, vitak čovek, više nije delovao mlado kao pre Dumajskih kladenaca. Postojala je neka oštrina u njegovim očima koje su videle više krvi negoli neki veterani u dvadesetak bitaka. Mada, iako mu je lice delovalo tvrđe, želja da udovolji i dalje je postojala u njegovom mirisu. Za Havijena Nurela, Perin Ajbara je bio čovek koji je, ako bi to poželeo, mogao da leti ili da hoda po vodi. „Jutarnje izvidnice nisu ništa otkrile, bar one koje su se vratile. Inače bih ti već podneo izveštaj.“
„Naravno", rekao mu je Perin. „Ja sam... samo hteo malo da se prošetam."
Nameravao je da jednostavno hoda uokolo dok ne bude sakupio dovoljno snage da se suoči s Mudrima, međutim, mladi Majenac ga je pratio sa ostalim zapovednicima, napeto iščekujući da lord Perin pronađe neku slabost među Krilatim stražarima, mršteći se kad god bi naleteli na muškarce golih grudi koji su igrali kockice na ćebetu, ili na nekoga ko je uveliko hrkao iako se sunce već uspinjalo. Nije morao da se sekira; Perinu je delovalo kao da je taj logor postavljen pomoću viska i lenjira. Svaki čovek je imao svoju ćebad i svoje sedlo umesto jastuka, ne više od dva koraka od mesta gde mu je konj bio privezan za jedno od dugih užadi koja su se protezala od jednog do drugog stuba, visokog do grudi, koji su bili pobodeni na svakih dvadeset koraka, dok su između stajala koplja naslagana u čelične kupe. Sve je to pravilo neku vrstu kutije oko pet visokih šatora, od kojih je jedan bio s plavim i zlatnim prugama i veći od ostala četiri zajedno. To se sve skupa veoma razlikovalo od logora ljudi iz Dve Reke rasutog u svim pravcima.
Perin je hodao krupnim koracima, pokušavajući da ne liči baš previše na budalu. Nije bio sasvim siguran koliko mu je to polazilo za rukom. Kopkalo ga je da zastane i pregleda nekog konja samo kako bi mogao da podigne kopito a da niko zbog toga ne padne u nesvest međutim, držeći na umu ono što mu je Aram rekao, držao je ruke podalje od njih. Svi su, kao i Nurel, delovali uzbuđeno zbog brzine njegovog prolaska. Zastavnici hladnih očiju terali su ljude da ustanu, samo da bi Perin prošao pored njih, klimajući glavom, pre nego što bi i uspeli da se potpuno usprave. Začuđeno mrmljanje ispunjavalo je vazduh njegovim tragom, a uši su mu uhvatile nekoliko opaski zapovednicima, a posebno lordovima, za koje mu je bilo veoma drago da su promakle Nurelu i ostalima. Konačno se našao na ivici logora kako pilji u žbunjem obraslu padinu koja se uzdizala ka šatorima Mudrih. Samo je nekoliko Devica bilo vidljivo u retkom drveću, tamo gore, kao i neki gai’šaini.
„Lorde Perine", sa oklevanjem mu se obratio Nurel. „Aes Sedai...“ On priđe bliže i spusti glas do potpunog šapata. „Ja znam da su se zaklele gospodaru Zmaju, ali... viđao sam neke stvari, lorde Perine. Onepomažu u logoru! Aes Sedai! Jutros su Masuri i Seonid silazile da uzmu vodu! A juče, posle vašeg povratka... Juče mi se učinilo da sam čuo kako neko tamo gore... glasno plače. Naravno, to nije mogla biti jedna od sestara", brzo je dodao, nasmejavši se da bi pokazao koliko je takva ideja nemoguća. Bio je to veoma nategnut smeh. „Ti... Ti ćeš se postarati da sve bude... u redu... s njima?“ On je ujahao među četrdeset hiljada Šaidoa, vodeći samo dve stotine kopalja, međutim, ovaj razgovor je činio da se pogrbi i premešta s noge na nogu. Naravno, on je ujahao među četrdeset hiljada Šaidoa zato što su Aes Sedai to zahtevale.
„Učiniću sve što mogu“, promrmljao je Perin. Možda su stvari stajale i gore nego što je mislio. A sada će morati da spreči da se još više pogoršaju. Ako bude mogao. Mnogo radije bi se ponovo suprotstavio Šaidoima.
Nurel klimnu glavom kao da mu je Perin obećao da će mu ispuniti sve zahteve, pa i više od toga. „To je onda sređeno“, rekao je, a zvučao je kao da mu je laknulo. Bacivši pogled postrance ka Perinu, skupljao je snagu da kaže još nešto, mada se činilo da to nije tako osetljiva tema kao Aes Sedai: „Čujem da si dopustio da Crveni orao ostane.“