Perin samo što nije poskočio. Novosti su se stvarno brzo širile, pa makar i oko brda. „Učinilo mi se da je tako bolje“, polako je rekao. Berelajn će morati da zna istinu, a opet, ako je previše njih bude znalo, ta će se istina širiti dalje od sledećeg sela koje budu prošli, ma od sledećeg imanja. „Ovo je nekada bio deo Maneterena", dodao je, kao da Nurel nije to odlično znao i sam. Istina! Počeo je da krivi istinu kao neka Aes Sedai, i to pred ljudima koji su uz njega, na njegovoj strani. „Ovo nije prvi put da je taj barjak razvijen u ovim krajevima, upozorili su me, međutim, niko od tih ljudi nije imao Ponovorođenog Zmaja da ga podrži.“ Ako to nije posejalo potrebno semenje, onda on nije imao pojma o tome kako treba zaorati brazdu.
Odjednom je primetio kako ga gotovo svaki od Krilatih stražara posmatra, zajedno sa svojim zapovednicima. Nesumnjivo su se pitali o čemu li priča, pošto je gotovo dotrčao do tog mesta. Čak je i mršavi ćelavi stari vojnik, koga je Galen nazivao svojom starom koskom, izašao da bulji, pa i Berelajnine sobarice, dve punačke žene običnih lica, odevene u haljine koje su se slagale sa šatorom njihove gospodarice. Perin jedva da je išta primetio, ali je znao kako nekako mora da ih pohvali.
Dovoljno glasno da ga čuju, rekao je: „Krilati stražari doneće Majenu razloge za ponos, ako se ikada ponovo sudarimo s novim Dumajskim kladencima.“ To su bile prve reči koje su mu pale na pamet, ali se ipak trgao kada ih je izgovorio.
Na njegovo zaprepašćenje, među vojnicima se smesta začuše povici odobravanja: „Perin Zlatooki!“, i „Majen za Zlatookog!“, kao i „Zlatooki i Maneteren!“ Ljudi su skakutali i poigravali, a neki su dočepali koplja s gomila i mahali njima dok su se crvene rese vijorile na povetarcu. Sedokosi zastavnici posmatrali su ih prekrštenih ruku, odobravajuće klimajući glavom. Nurel se široko osmehivao, i ne samo on. Sedokosi zapovednici s licima punim ožiljaka kezili su se poput dečaka koji su pobegli sa časova. Svetlosti, on je stvarno bio poslednja preostala osoba zdravog razuma! On se molio da nikada više ne doživi nijednu bitku!
Pitajući se u sebi hoće li ovo izazvati nevolje s Berelajn, pozdravio se s Nurelom i ostalima, pa je krenuo uzbrdo, kroz mrtvo ili umiruće rastinje, koje nigde nije dopiralo ni do pojasa. Smeđi korov krckao mu je pod čizmama. Povici su i dalje ispunjavali logor Majenaca. Čak i pošto bude saznala istinu. Prva možda neće biti zadovoljna kada čuje da su mu njeni vojnici ovako klicali. Naravno, to je imalo i dobru stranu. Možda će se dovoljno naljutiti da bi prestala da ga proganja.
Nedaleko od vrha zaustavio se, osluškujući kako povici konačno jenjavaju. Ovde mu niko neće klicati. Na niskim sivosmeđim šatorima Mudrih sva su krila bila spuštena, zatvarajući ih. Sada je samo nekoliko Devica bilo na vidiku. Lako čučeći ispod kožolista na kome je još uvek bilo malo zelenila, radoznalo su ga merkale. Ruke su im se brzo pomerale kao i uvek kad su međusobno razgovarale znakovima. Trenutak kasnije, Sulin ustade, nameštajući svoj teški nož o pojasu, pa krenu ka njemu visoka, suva žena s ružičastim ožiljkom preko suncem opaljenih obraza. Ona baci pogled u pravcu odakle je došao, i činilo se kao da joj je laknulo što je sam, mada je sa Aijelima to često bilo teško proceniti.
„Ovo je dobro, Perine Ajbara“, tiho mu je rekla. „Mudrima nije bilo drago kada si izveo da one dođu kod tebe. Samo budala ide uz nos Mudrima, a ja tebe nikada nisam smatrala budalom."
Perin se počeša po bradi. On se držao podalje od Mudrih i Aes Sedai koliko god je bilo moguće, samo što to nije bilo zbog nekakve namere da ih navede na dolazakpred njega. Jednostavno mu nije bilo prijatno u njihovom društvu. Najblaže rečeno. „Pa, sada moram da vidim Eldaru", rekao joj je. „U vezi sa Aes Sedai.“
„Možda sam ipak pogrešila“, suvo reče Sulin. „Ali reći ću joj.“ Okrećući se, zastala je. „Reci mi jedno. Teril Vinter i Farn Alara bliski su sa Seonid Trajgan kao prvobraća s prvosestrom; ona ne mari za muškarce kao muškarce međutim, ipak su se ponudili da preuzmu njenu kaznu. Kako su mogli toliko da je posrame?"
On je otvorio usta, ali nije bilo nikakvog zvuka. Dvoje gai’šaina krenulo je ka padini iza njega, vodeći tovarne mule; prilike odevene u belo prošle su na nekoliko koraka od njih, žureći ka potoku. Nije mogao da bude siguran, ali pomislio je da su oboje Šaido. Oboje su pokorno držali oborene oči, jedva ih podižući koliko da vide kuda hodaju. Obavljajući takve poslove bez ikakvog nadzora, imali su sve mogućnosti da pobegnu. Čudni neki ljudi.
„Vidim da si i ti zaprepašćen“, rekla je Sulin. „A baš sam se nadala da ću od tebe dobiti objašnjenje. Reći ću Eldari.“ Dok je kretala prema šatorima, dobacila mu je preko ramena: „Vi mokrozemci ste veoma čudni, Perine Ajbara.“
Perin se mrštio za njom, a kada je nestala u jednom od šatora, okrenuo se da se namršti na dva gai’šaina koji su vodili konje na vodu. Mokrozemci su čudni? Svetlosti! Znači, Nurel je bio u pravu u vezi s onim što je čuo. Bilo je davno prošlo vreme da zabode nos u ono što se odvijalo između Mudrih i Aes Sedai. Trebalo je to i ranije da učini. Žarko je želeo da nema utisak kako bi to bilo isto kao i zabadanje nosa u gnezdo stršljenova.
Činilo se kako Sulin treba mnogo vremena da se ponovo pojavi, a kada se to konačno dogodilo, njegovo raspoloženje nije se nimalo popravilo. Pridržavajući jedno krilo da bi on ušao, napadno je dodirivala nož koji je nosila o pojasu, baš nekako kada se on savijao da prođe. „Trebalo je da se bolje naoružaš za ovaj ples, Perine Ajbara“, rekla mu je.
Iznenadio se kada je unutra ugledao svih šest Mudrih kako sede prekrštenih nogu na jastučićima s raznobojnim resama, sa šalovima vezanim oko struka, dok su im suknje bile pažljivo nameštene u polukrugove preko više slojeva ćilima. A on se ponadao da će naći samo Eldaru. Nijedna nije delovala kao da je starija od njega više od četiri ili pet godina, neke uopšte nisu delovale starije, međutim, nekako se uvek pred njima osećao kao da se suočava s najstarijim članicama Ženskog kruga, onima koje su provele godine učeći kako da iščeprkaju bilo šta što pokušavate da sakrijete. Bilo je gotovo nemoguće razlučiti pojedinačne mirise tih žena, ali to gotovo i da mu nije bilo potrebno. Šest pari očiju okrenulo se ka njemu, od bledih, nebeskoplavih očiju Dženine, do Merlajninog ljubičastog sumraka, da se ne pominju Niveranine oštre zelene. Svako je oko bilo jedno svrdlo. Edara mu odlučno pokaza rukom da i sam uzme jedno jastuče, što je rado i učinio, iako je to značilo da će se suočiti s polukrugom u kom su bile sve do jedne. Možda su Mudre i osmislile ove šatore da bi muškarci morali da stoje pognutih glava ako bi pokušali da stoje uspravno. Začudo, u ovom prigušenom okruženju bilo je hladnije, no on je i dalje morao da se znoji. Možda nije mogao da im razdvoji mirise, ali ove su žene vonjale na vukove koji proučavaju sputanu kozu. Gai’šain četvrtastog lica, upola veći i od njega, klekao je da mu ponudi zlatnu kupu tamnog vinskog punča s kitnjastog srebrnog poslužavnika. Mudre su držale svoje raznorazne srebrne kupe i pehare. Nesiguran znači li išta to što mu je ponuđena zlatna možda i ne znači ništa, ali kad su Aijeli u pitanju, ko bi to mogao da kaže? Perin je ipak pažljivo prihvati. Mirisalo je na šljive. Kad je Edara pljesnula rukama, taj se čova poklonio dovoljno krotko i tako savijen izašao iz šatora unatraške, ali upola zarastao usek na njegovom tvrdom licu odavao je da se tu nalazi od Dumajskih kladenaca.
„Sada kada si ovde“, započe Edara čim se krilo šatora ponovo spustilo iza gai’šaina, „ponovo ćemo ti objasniti zbog čega moraš da ubiješ čoveka po imenu Masema Dagar.“
„Ne bi trebalo da mu to objašnjavamo“, upade Delora. Ona je imala kosu i oči gotovo potpuno iste boje kao i Majgdin, međutim, niko na celom svetu ne bi to ušiljeno lice nazvao lepim. Njeno ponašanje bilo je potpuno ledeno. „Taj Masema Dagar opasan je za Kar’a’karna. Mora umreti.“