„Tišina!“, oštro se brecnu Terava. „Ne želim da slušam tvoje zavijanje!“ Galinine čeljusti smesta se sklopiše i gotovo da je sebi pregrizla jezik dok se trudila da proguta jecanje. Ništa drugo, osim poslušnosti, sada nije bilo moguće. Terava se namršti na nju. „Hajde da proverimo da li ovo stvarno radi“, promrmljala je saginjući se da joj se približi. „Da li si naumila da povrediš ijednu prisutnu Mudru? Odgovaraj istinito i zatraži svoju kaznu ako jesi. Kazna za povređivanje Mudre“, dobacila je kao da se toga tek dosetila, „može biti da te ubijemo poput životinje.“ Prevukla je prstom preko grla, a potom je istom rukom posegla za nožem o svom pojasu.
Štucajući od užasa, Galina se odmicala od te žene. Međutim, nije mogla da odvrati pogled od Terave niti je mogla da zaustavi reči koje je protiskivala kroz zube. „Ja j...jesam pro...o...otiv svih vas! M...molim v...vas k...kaznite me zbog t...toga!“ Hoće li je sada ubiti? Posle svega ovoga, treba li ovde da umre?
„Čini se da ovaj privezivač radi ono što je tvoj prijatelj i tvrdio, Sevana.“ Dočepavši štap iz Galininih malaksalih ruku, Terava ga ćušnu sebi za pojas dok se uspravljala. „Isto tako izgleda da ćeš, na kraju krajeva, ipak biti odevena u belo, Galina Kazban.“ Zbog nečega se na to zadovoljno nasmejala. Međutim, izdala je i dodatna naređenja. „Ponašaćeš se smerno, kao što priliči gai’šainu. Ako ti neko dete kaže da poskočiš, poskočićeš, osim ako ti jedna od nas nije drugačije naredila. I nećeš doticati saidar, niti ćeš usmeravati, sem ako ti neka od nas to ne bude naložila. Ukloni joj štit, Belinda."
Štit nestade, a Galina je samo klečala zureći u prazno. Izvor se sjajio nadomak vida, damarajući. Međutim, mogla je ga dotakne koliko je mogla i da razvije krila, i sa istom lakoćom.
Narukvice su zvečale dok je Sevana besno prebacivala svoj šal. „Preuzimaš previše toga na sebe, Terava. Ovo je moje; daj mi!“ Posegla je ka njoj, no Terava je samo lenjo prekrstila ruke.
„Mudre su imale sastanak“, oštrooka žena saopšti Sevani. „Došle smo do izvesnih zaključaka.“ Žene koje su je bile dopratile poređaše se iza nje, sve do jedne sučelice Sevani, a Belinda požuri da im se pridruži.
„Bez mene?“, odreza Sevana. „Je li se to ijedna od vas drznula da donese odluku bez mene?“ Njen je glas bio jak, kao i uvek, međutim, pogled joj je skretao prema štapu za Teravinim pojasom, a Galini se učini da u njemu ima i malo nesigurnosti. U nekoj drugoj prilici, bila bi oduševljena da to primeti.
„Jedna odluka morala se doneti bez tebe“, ravnim glasom saopšti joj Tion.
„Kao što stalno naglašavaš, ti govoriš za poglavara klana“, dodade Emeris dok su joj sive oči svetlucale, začikavajući. „Ponekad Mudre moraju da razgovaraju a da poglavar klana to ne sluša. Ili onaj ko govori za poglavara."
„Odlučile smo“, reče Terava, „da baš kao što poglavar klana mora imati jednu Mudru koja će ga savetovati, tako i ti imati moraš Mudru koja će ti davati savete. Ja ću biti tvoja savetnica."
Prikupivši šal oko sebe, Sevana je proučavala žene koje su joj se suprotstavljale. S lica joj se ništa nije moglo pročitati. Kako joj to polazi za rukom? Mogle su da je slome kao jaje pod čekičem. „A koji mi to savet ti nudiš, Terava?“, konačno je upitala ledenim glasom.
„Odlučno ti savetujem da se pokrenemo bez odugovlačenja“, odvrati Terava, hladno kao i Sevana. „Ovi Seanšani su suviše blizu, a ima ih previše. Trebalo bi da idemo na sever, u te Maglene planine, pa da se tamo utvrdimo. Odatle možemo slati tragače da nađu ostale septe. Možda će trebati mnogo vremena dok se Šaido ponovo ujedine, Sevana. Tvoj mokrozemni prijatelj rasuo nas je u devet kutaka sveta. Dok to ne obavimo, mi smo ranjivi.“
„Sutra se pokrećemo.“ Da Galina nije bila sigurna kako potpuno poznaje Sevanu, pomislila bi da zvuči razdraženo koliko i ljuto. Te zelene oči su sevale. „Ali na istok. I to je dalje od Seanšana, ali zemlje na istoku su u rasulu, zrele za pljačkanje.“
Nastade duga tišina, a potom Terava klimnu glavom. „Istok.“ Reč je izgovorila meko; bila je to mekoća svile položene preko čelika. „Samo, priseti se da su poglavari klanova doživljavali da zažale prečesto odbijanje saveta Mudrih. Moglo bi to i tebi da se dogodi.“ Pretnja na njenom licu je bila stvarna koliko i ona u njenom glasu, ali Sevana se samo nasmejala!
„Ti se priseti, Terava! Sve vi se prisetite! Budem li ja ostavljena lešinarima, i vi ćete biti! Postarala sam se za to.“
Ostale žene razmeniše zabrinute poglede, sve osim Terave, a Modara i Norela se namrštiše.
Oslonjena na kolena, jecajući i uzaludno pokušavajući da umiri kožu na rukama, Galina uhvati samu sebe kako se pita šta li ova pretnja znači. Bila je to mala pomisao, koja se probijala kroz gorčinu i samosažaljenje. Bilo je dobrodošlo sve što bi se moglo iskoristiti protiv ovih žena. Kad bi se usudila da to iskoristi. Gorka pomisao.
Iznenada je primetila da je nebo potamnelo. Natušteni oblaci kotrljali su se sa severa, tamnosivi, sakrivajući sunce. A ispod oblaka su se kovitlale pahulje snega, lepršajući u vazduhu. Nijedna nije stigla do tla nekoliko je palo na vrhove krošnji drveća ali Galina je razjapila usta. Sneg! Je li Veliki gospodar zbog nečega olabavio svoj stisak nad svetom?
Mudre su takođe zurile u nebo, otvorenih usta, kao da nikada nisu videle oblake, a još manje sneg.
„Šta je ovo, Galina Kazban?“, zahtevala je da zna Terava. „Govori ako znaš!“ Nije skidala pogled s neba sve dok joj Galina ne reče da je to sneg, a kada je konačno pogledala na drugu stranu, to je bilo da bi se nasmejala.
„Oduvek sam smatrala kako su ljudi koji su pregazili Lamana Drvoubicu lagali o snegu. Pa, ovo ne bi moglo omesti ni miša!“
Galina čvrsto zatvori usta da ne bi počela da objašnjava mečave; bila je napeta jer je imala potrebu da joj učini uslugu. Isto toliko beše napeta od malog udara zadovoljstva koji je to zadržavanje obaveštenja izazvalo. Ja sam najviša u Crvenom ađahu!, podsetila je samu sebe. Sedim u Visokom savetu Crnog ađaha! To je zvučalo kao laži. Ovo nije bilo pošteno!
„Ako smo završile ovde“, reče Sevana, „odvešću gai’šaina nazad, do velikog krova, i postaraću se da je obuku u belo. Vi možete da ostanete i da piljite u sneg ako tako želite.“ Njen ton je bio tako gladak, kao maslac u čabru, da niko ne bi ni pomislio kako je malopre bila gotovo pred vrhom bodeža. Prebacila je šal preko lakata i namestila neke od svojih ogrlica; ništa na svetu nije joj bilo bitnije.
„Mi ćemo se postarati za gai’šaina“, odvrati joj Terava jednako glatko. „Pošto ti govoriš za poglavara, pred sobom imaš dug dan i veći deo noći, ako ćemo se sutra pokretati.“ Za trenutak su Sevani oči ponovo sevnule, međutim, Terava samo pucnu prstima i načini oštar pokret ka Galini i pre nego što se okrenula da krene. „Pođi sa mnom“, reče. „I prestani da se pućiš.“
Pognute glave, Galina se ustetura na noge pa požuri za Teravom i ostalim ženama koje su mogle da usmeravaju. Pućenje? Možda se mrštila, ali nikada se nije pućila! Misli su joj jurcale poput pacova u kavezu koji ne vide ni najmanju nadu za bekstvo. Nešto je moralo postojati! Moralo je! Od jedne pomisli koja se vrzmala po tom rasulu gotovo je ponovo zaplakala. Je li odeća gai’šaina mekša od one bockave crne koju je dosada morala da nosi? Mora da postoji neki izlaz! Brz pogled unazad, ka drveću, otkrio joj je Sevanu koja je još uvek stajala tamo, smrknuto gledajući za njima. Nad glavom su joj se komešali oblaci, a sneg, koji je iz njih padao, topio se kao i Galinine nade.