12
Novi savezi
Grendal je poželela da se među stvarima koje je posle Samaelove smrti uklonila iz Ilijana nalazio makar i najjednostavniji prepisivač. Ovo Doba je najčešće bilo zastrašujuće, primitivno i neudobno. Ipak, nešto od toga joj je i odgovaralo. U velikom bambusovom kavezu, na udaljenom kraju prostorije, stotine ptica blistavog perja melodično su pevale, gotovo jednako lepe u svom višebojnom lepršanju koliko i njenih dvoje miljenika u prozirnoj odeći, koji su čekali sa obe strane vrata, pogleda prikovanih za nju, željni da služe njenom zadovoljstvu. Iako uljane lampe nisu osvetljavale kao svetlolopte, pojačane velikim ogledalima na zidovima proizvodile su određenu divlju blistavost pozlaćene tavanice koja je podsećala na riblju krljušt. Bilo bi zaista lepo da je trebalo samo izgovoriti reči, međutim, njihovo prenošenje na papir sopstvenom rukom pružalo je zadovoljstvo slično onom koje je osećala pri crtanju. Slova ovog Doba bila su baš jednostavna, a ništa teže nije bilo ni naučiti podražavanje tuđeg rukopisa.
Načinivši izuvijan potpis ne sopstvenim imenom, naravno peskom je posula stranicu sa zbijenim redovima i potom je savila i zapečatila jednim od pečatnih prstenova različitih veličina, poređanih u ukrasnu prugu preko pisaćeg stola. Ruka i mač Arad Domana utisnuti su u nepravilan krug plavozelenog voska.
„Odnesi ovo lordu Ituraldu najbrže što možeš“, rekla je, „i reci samo ono što sam ti rekla.“
„Najvećom brzinom kojom konj može da me nosi, moja gospo.“ Nazran se naklonio dok je uzimao pismo, jednim prstom gladeći tanane crne brćiće nad pobedničkim osmehom. Četvrtast i tamnosmeđ, u dobro krojenom plavom kaputiću, bio je zgodan; samo što nije bio dovoljno zgodan. „Primih ovo od gospe Tuve, što podleže ranama pošto mi ispriča da je Alsalamov glasnik i da ju je napao jedan Sivi čovek.“
„Postaraj se da na tome bude ljudske krvi“, napomenula je. Sumnjala je da iko u ovom vremenu može razlikovati ljudsku krv od neke druge, ali prečesto je doživela iznenađenje da bi dopustila nepotrebno izlaganje opasnosti. „Dovoljno da bi bilo uverljivo; nedovoljno da pokvari ono što sam napisala."
Crne oči toplo su je odmeravale dok se ponovo klanjao, ali čim se uspravio požurio je ka vratima, lupajući čizmama po bledožutom mermernom podu. Nije primećivao sluge vatrenih pogleda usredsređenih na nju, ili se makar trudio da ih ne primećuje, premda je nekada bio prijatelj mladog čoveka. Bio je potreban samo mali dodir Prinude da Nazran postane pohlepan za poslušnošću kao i oni, da ne kažemo ubeđen kako će ponovo moći da oseti njene čari. Meko se nasmejala. Dobro, verovao je da ih je osetio; da je samo malo lepši, možda bi to bilo tako. Jasno, tada bi bio potpuno beskoristan za išta drugo. Nagnaće konje do smrti kako bi dosegao Ituralda, a ako ta poruka koju dostavlja Alsalamov bliski rođak, a navodno potiče od samog kralja uz Sivog čoveka koji pokušava da je zaustavi, ne bude zadovoljavala zapovest Velikog gospodara da se poveća metež, onda ništa drugo i ne može to učiniti, osim kobne vatre. A uz to će vrlo dobro poslužiti njenim sopstvenim ciljevima. Njenim sopstvenim ciljevima.
Grendalina ruka posegnu ka jedinom prstenu na stplu koji nije bio pečatnjak, jednostavnom zlatnom prstenu premalom za bilo koji osim njenog malog prsta. To je bilo prijatno iznenađenje, pronaći među Samaelovim stvarima angreal namenjen ženama. Prijatno iznenađenje je što je uopšte imala vremena da išta korisno pronađe uz al’Tora i onu štenad koja sebe nazivaju Aša’manima, i njihovo neprestano ulaženje i izlaženje iz Samaelovih odaja u Velikoj dvorani Saveta. Pokupili su sve ono što ona nije uzela. Opasna štenad, svi do jednog, a naročito al’Tor. Nije želela opasnost da iko poveže nju i Samaela. Da, moraće da ubrza sopstvene namere, i da se što više udalji od Samaelove propasti.
Iznenada, uspravan procep srebra pojavi se na udaljenom kraju sobe, blistav u poređenju s tapiserijama okačenim između teških pozlaćenih ogledala, a jedan kristalno čist zvuk glasno odzvoni. Iznenađena, podiže obrve.
Neko se sećao pristojnog ponašanja jednog mnogo civilizovanijeg doba, čini se. Ustajući, navukla je jednostavni zlatni prsten pored prstena s rubinima na svom najmanjem prstu, pa je kroz njega prigrlila saidar pre nego što je usmerila da stvori mrežu koja će zazvoniti u odgovor onome ko želi da otvori prolaz. Taj angreal nije baš mnogo nudio, no ipak bi se iznenadio svako ko bi mislio da poznaje njenu snagu.
Prolaz se otvorio, a dve žene u gotovo istovetnim crveno-crnim svilenim haljinama oprezno iskoračiše. Bar se Mogedijen kretala obazrivo, dok su joj tamne oči tražile moguće zamke, a šake poravnavale široku suknju; nekoliko trenutaka kasnije prolaz je iščezao, međutim, ona zadrža saidar. Razumna opreznost, premda je Mogedijen uvek bila jedna od najopreznijih. Ni Grendal nije otpustila Izvor. Mogedijenina saputnica, niska žena duge srebrnaste kose i tamnoplavih očiju, hladno je piljila oko sebe, jedva i bacivši brz pogled na Grendal. Po držanju, ličila je na Vrhovnog savetnika, primoranog da istrpi društvo običnih radnika, koji pokušava da se pretvara kako oni i ne postoje. Budalasta devojka, oponaša Pauka. Crveno i crno nije pristajalo njenom tenu, trebalo bi da nađe bolju svrhu za tako izraženo poprsje.
„Grendal, ovo je Sindejn“, reče Mogedijen. „Mi smo... pa, radimo zajedno.“ Nije se nasmejala kada je predstavila nadmenu mladu ženu, ali Grendal jeste. Lepo ime za još lepšu devojku, samo, koja li je uvrnuta sudbina navela neku majku ovog vremena da kćer nazove „poslednja mogućnost“? Sindejnino lice ostalo je hladno i smireno, ali oči su joj blesnule. Prelepa lutka izrezbarena od leda, koja je u sebi imala skrivene vatre. Izgleda da je poznavala značenje, a ono joj se nije dopadalo.
„Šta je dovelo tebe i tvoju prijateljicu, Mogedijen?“, upita Grendal. Pauk beše poslednje što je očekivala da će izgmizati iz senki. „Ne boj se da govoriš pred mojim slugama.“ Načini pokret rukom, a ono dvoje kraj vrata srušiše se na kolena, pribijajući lica o pod. Nisu se baš srušili potpuno mrtvi od njene proste zapovesti, ali kao da jesu.
„Kakve koristi imaš od njih kada uništiš sve zbog čega su zanimljivi?“, želela je da zna Sindejn, drsko prilazeći preko poda. Držala se veoma pravo, žudeći za svakom dlakom visine. „Znaš li da je Samael mrtav“?
Uz malo napora, Grendal je uspela da zadrži blag izraz lica. Pretpostavljala je da je devojka nekakva Prijateljica Mraka koju je Mogedijen pokupila da joj bude potrčko, možda plemkinja koja je mislila da se njena zvanja računaju, ali sada kada se našla tako blizu... Ta devojka je bila jača u Jednoj moći od nje same! Čak i u njenom Dobu, to je bilo retko među muškarcima, a stvarno veoma retko među ženama. U trenutku je spontano promenila nameru da porekne svaku vezu sa Samaelom.
„Sumnjala sam“, odgovorila je, upućujući iznad glave mlade žene lažan osmeh ka Mogedijen. Koliko ova zna? Gde li je Pauk pronašla devojku toliko jaču od sebe, i zašto putuje s njom? Mogedijen je uvek bila ljubomorna na sve koji su bili jači. Ili u ovome ima nečeg većeg. „Posećivao me je, zahtevajući moju pomoć u jednom ili u drugom ludom naumu. Nikada ga nisam otvoreno odbila; ti znaš koliko je... koliko je bilo opasno odbiti Samaela. Pojavljivao se, bez izuzetka, svakih dan-dva, pa kada je prestao, pretpostavila sam da mu se nešto gadno dogodilo. Ko je ova devojka, Mogedijen? Izvanredan pronalazak.“
Mlada žena joj priđe bliže, piljeći u nju očima nalik plavoj vatri. „Rekla ti je moje ime, to je sve što treba da znaš.“ Devojka je znala da se obraća jednoj od Izabranih, međutim, glas joj je ostao leden. Čak i uzimajući u obzir njenu snagu, to nije obična Prijateljica Mraka. Osim ako nije bila luda. „Jesi obratila pažnju na vremenske prilike, Grendal?“