Očito je primećeno da kočija dolazi. U tamno odeveni poslužitelji, muškarci i žene, činili su uredan niz na tamnoplavom i zlatnom kamenu velikog predvorja sa četvrtasto zasvođenom, pet hvatova visokom tavanicom. Iskakali su, preuzimajući ogrtače, nudeći male, tople platnene krpe za slučaj da su nekome potrebne da osuši lice ili ruke, pružajući pehare od porcelana Morskog naroda pune zaslađenog vina koje je mirisalo na jake začine. Zimsko piće međutim, odgovarajuće prema tom iznenadnom padu temperature. Na kraju krajeva, bilaje zima. Konačno.
Tri Aes Sedai čekale su na jednoj strani, među ogromnim četvrtastim stubovima od tamnog mermera, ispred visokih bledih frizova koji su prikazivali borbe nesumnjivo važne za Kairhijen, ali Kecuejn u početku na njih nije obraćala pažnju. Jedan od mlađih slugu imao je na levoj strani grudi svoga kaputa izvezenu malu crveno-zlatnu priliku, koju su ljudi nazivali Zmaj. Korgejd, sedokosa žena ozbiljnog lica koja je zapovedala slugama u Sunčevoj palati, nije nosila nikakve oznake osim oko struka okačenog velikog prstena s teškim ključevima. Niko drugi nije imao oznake na odeći, pa i pored navodnog oduševljenja mladog čoveka, Korgejd, Čuvarka ključeva, beše ta koja je određivala raspoloženje među slugama. Ipak, dozvolila je mladiću njegov vez; to je trebalo zapamtiti. Kecuejn joj se tiho obratila, pitajući je za odaju u kojoj će moći neometano da veze, a na njen zahtev ta žena nije ni trepnula. A opet, nema sumnje da su joj upućivani i čudniji zahtevi otkada je služila u ovoj palati.
Dok su se sluge s poslužavnicima i kaputima klanjale i udaljavale, Kecuejn se konačno okrenula trima sestrama između stubova. Sve su gledale u nju, ne obraćajući pažnju ni na Kumiru ni na Dejđin. Korgejd je ostala podalje da bi Aes Sedai mogle ostati nasamo. „Nisam očekivala da ću vas videti kako se slobodno šetkate uokolo“, reče im Kecuejn. „Mislila sam da Aijeli teraju svoje učenice da teško rade.“
Fejldrin se jedva pomerila; samo je uvređeno trznula glavom, od čega su joj obojene perlice na tankim pletenicima nežno zazveckale, ali se Merana zacrvenela od postiđenosti dok su joj šake stezale suknje. Događaji su tako duboko potresli Meranu da Kecuejn nije bila sigurna hoće li se ova ikada oporaviti. Bera je, naravno, bila gotovo nepomična.
„Većina nas je oslobođena zbog kiše“, smireno je odgovorila Bera. Krupna žena u jednostavnoj vuni, lepo krojenoj, ali upadljivo jednostavnoj moglo bi se pomisliti da se bolje oseća na seoskom imanju nego u palati. Moglo bi, ako bi neko bio budala; Bera je imala oštar um i jaku volju, a Kecuejn nije verovala da je ta ikada dva puta ponovila istu grešku. lako kao ni većina sestara nije potpuno pregrmela susret s Kecuejn Melajdrin, živom i od krvi i mesa, ipak nije dozvoljavala da je strah nadvlada. Posle samo neznatno dubljeg uzdaha, nastavila je. „Ne mogu da shvatim zašto se stalno vraćaš, Kecuejn. Očigledno želiš nešto od nas, ali ako nam ne budeš rekla šta je to, mi ne možemo da ti pomognemo. Poznato nam je šta si učinila za gospodara Zmaja“ malo se spotakla pred tim zvanjem; još uvek nisu bile potpuno sigurne kako da nazivaju dečaka „vrlo je očigledno da si u Kairhijen došla zbog njega, ali ako nam ne kažeš zašto i šta nameravaš, moraš shvatiti kako od nas nećeš dobiti nikakvu pomoć.“ Fejldrin, još jedna Zelena, trgla se zbog Berinog drskog tona, ali je i pre nego što je Bera završila klimala glavom da se slaže.
„Isto tako moraš i ovo da razumeš", dodala je Merana, povrativši smirenost. „Ako odlučimo kako ti se moramo suprotstaviti, znaj da hoćemo.“ Berino lice se nije izmenilo, ali Fejldrin je nakratko stisnula usnice. Možda se nije slagala, a možda samo nije želela da se toliko toga otkrije.
Kecuejn im pokloni majušan osmeh. Da im kaže zašto i šta? Ako one odluče? Do sada su uspele da se spakuju u bisage mladog al’Tora, vezanih ruku i nogu, pa čak i Bera. Mali ustupak bila je dozvola da same odlučuju šta će ujutru obući. „Nisam došla da se vidim s vama“, rekla je. „Međutim, pretpostavljam da će Kumira i Dejđin uživati u poseti, pošto ste slobodne. Izvinite me.“
Pokazavši Korgejd da vodi, pratila je ženu preko ulazne dvorane. Samo je jednom bacila brz pogled pozadi. Bera i ostale već su se bile okupile oko Kumire i Dejđin gurkajući ih, ali ne kao dobrodošle goste. Više kao jato gusaka. Kecuejn se nasmejala. Većina sestara je smatrala Dejđin divljakušom, a prema njoj su se ponašale malo bolje nego prema sluškinji. U toj grupi, Kumira je imala jedva malo bolji položaj. Ni najsumnjičavije ne bi mogle pomisliti kako su one ovde da bi pokušale da ubede nekoga u nešto. I tako, Dejđin će sipati čaj i tiho sedeti sem kada joj se obrate i upijati svojim odličnim mozgom sve što čuje. Kumira će dozvoliti svima, osim Dejđin, da govore pre nje raspoređujući i pamteći svaku reč, svaki pokret i svaku grimasu. Bera i ostale će održati svoj zavet dat dečaku, naravno to nije moralo da se naglašava ali koliko prilježno, bilo je drugo pitanje. Čak će i Merana možda biti nevoljna da se makne dalje od proste poslušnosti. To je bilo dovoljno loše, međutim, ostajalo je dovoljno prostora da one mogu na to da se izvlače. Ili da ih neko natera po svome.
Sluge u tamnim livrejama promicale su pored Kecuejn i Korgejd žureći za svojim poslom širokim, tapiserijama ukrašenim hodnicima, a njih dve su nastavljale između dubokih naklona i kniksova načinjenih nad korpama i poslužavnicima i naramcima ubrusa. Zbog toga kako su posmatrali Korgejd, Kecuejn je sumnjala da je poštovanje bilo više ukazivano Čuvarki ključeva nego Aes Sedai. Bilo je tu i nekoliko Aijela, krupnih muškaraca s hladnim očima lava, i žena, s hladnim očima leoparda. Neki od tih pogleda koji su je pratili bili su dovoljno ledeni da donesu sneg u koji je kiša napolju pretila da se pretvori, no ostali Aijeli su ozbiljno klimnuli glavom, a tu i tamo neka od vatrenookih žena bi se nasmešila. Nikada nije tvrdila da je odgovorna za spasavanje njihovog Kar’a’karna, ali priče su se menjale dok su se prepričavale, a to verovanje donosilo joj je više poštovanja nego ijednoj drugoj sestri, a svakako i više slobode kretanja po palati. Pitala se kako bi se osećali kad bi znali da bi se, da je u tom trenutku imala dečaka pred sobom, jedva uzdržala da ga živog ne odere! Tek što je prošlo malo više od nedelju dana otkada je umalo poginuo, a ne samo što je uspeo da je potpuno izbegava, nego joj je još više otežao zadatak, ako je i polovina onog što je čula bilo tačno. Šteta što nije odgajan u Far Madingu. A opet, možda bi to samo po sebi dovelo do propasti.
Soba u koju ju je Korgejd dovela bila je prijatno topla, s rasplamsanim kaminima na obe strane odaje, i osvetljena lampama. Očigledno je Korgejd bila unapred poslala naređenja da se pripremi dok ju je čekala u ulaznoj dvorani. Jedna sluškinja se pojavila skoro istovremeno s njima, noseći poslužavnik s vrućim čajem i začinjenim vinom, i malom posudom punom meda.
„Da li je potrebno još nešto’, Aes Sedai?“, pitala je Korgejd dokje Kecuejn postavljala svoju šivaću korpu iza poslužavnika, na sto pozlaćenih ivica i nogara, pravilno izrezbaren, kakav je bio i ukras na zidu, takođe pozlaćen. Kad god je posećivala Kairhijen, Kecuejn je uvek osećala kao da se nalazi u pozlaćenoj vrši za hvatanje ribe. Uprkos svetlu i toploti unutra, kiša i sivo nebo s druge strane uskih visokih prozora samo su pojačavali taj osećaj.
„Čaj će odlično poslužiti“, rekla je. „Ako ti je po volji, prenesi Alani Mosvani kako želim da je vidim. Reci joj, bez odlaganja.“
Ključevi zazvečaše dok se Korgejd klanjala, mrmljajući učtivo kako će ona lično potražiti „Alanu Aes Sedai“. Njen ozbiljan izraz se nije izmenio ni pošto je otišla. Najverovatnije je prepredeno ispitivala molbu. Kecuejn je više volela dabude otvorena, kada je to moguće. Prevarilaje veliki broj pametnih ljudi koji joj nisu poverovali da je mislila baš ono što je rekla.