Podigavši poklopac da otvori svoju korpu za šivenje, izvadila je obruč za vezenje, preko kojeg je bila zategnuta dopola izvezena tkanina. U korpi su bili i džepovi, u kojima se nalazilo i ono što nije imalo nikakve veze sa šivenjem. Njeno ručno ogledalo, četka i češalj od slonovače, kutija s perom i čvrsto zatvorena bočica s mastilom, dosta toga što je otkrila da je zgodno imati pri ruci, uključujući i ponešto što bi predstavljalo iznenađenje za svakog ko bi se uopšte drznuo da pretura po njenoj korpi. Mada je nije često ni ostavljala van domašaja. Pažljivo postavivši na sto uglačanu srebrnu kutiju s koncima, izabrala je one koji su joj bili potrebni, pa je i sela okrenuvši leđa vratima. Najveći deo slike na njenom vezu bio je urađen, a predstavljao je mušku ruku koja steže drevni simbol Aes Sedai. Crno-beli disk imao je pukotina po sredini, i nije bilo moguće odrediti pokušava li ta ruka da ga održi spojenog ili da ga smrvi. Ona je znala koje su joj namere, ali samo će vreme pokazati šta je od toga istina.
Udenuvši konac, počela je da radi jednu od ivičnih sličica, svetlocrvenu ružu. Ruže i plamene zvezde i plamteća sunca smenjivala su se s belim radama i ružičastim srcima: i snežnim zevalicama, a razdvajale su ih nepomične koprive i glog dugog trna. Jednom, kada konačno bude završeno, biće to uznemiravajuće delo.
Pre nego što je završila i pola latice ruže, na ravnom poklopcu svoje kutije s koncima primetila je, krajem oka, odraz pokreta. Kutija je bila pažljivo postavljena da se u njoj ogleda dovratak. Nije podizala glavu s obruča. Alana je stajala tamo piljeći joj u leđa. Kecuejn je nastavila da veze, ali je krajem oka posmatrala taj odraz. Dva puta je Alana pravila poluokret kao da će otići, a onda se konačno sabrala, upadljivo se trudeći da ostane čvrsta.
„Uđi, Alana.“ Još uvek ne podižući glavu, Kecuejn je pokazala na mesto pred sobom. „Stani ovde.“ Obešenjački se osmehnula jer je Alana poskočila. Postojale su odredene prednosti za onoga ko je legenda; kada bi se našli pred nekom legendom, ljudi su retko primećivali i ono što je bilo najočiglednije.
Alana je brzo ušla u sobu, lepršajući svilenom suknjom, i zauzela mesto koje joj je Kecuejn pokazala, ali usne je i dalje nadureno pućila. „Zašto nastavljaš da me kinjiš?“, pitala je. „Nemam šta da dodam na ono što sam ti već kazala. A i da imam, nisam sigurna da li bih! On pripada...!“ Odjednom se prekinula, grickajući donju usnu, ali to je bilo isto kao i da je dovršila. Taj dečak, al’Tor, pripadao je njoj; bio je njen Zaštitnik. Usuđivala se da to pomisli!
„Nikome nisam rekla za tvoj zločin“, tiho progovori Kecuejn, „ali to je samo zato što nisam videla nijedan razlog da sve još više zapetljavam.“ Podižući pogled ka drugoj ženi, nastavila je nežnim glasom. „Ali ako misliš kako to znači da te neću izdubiti poput glavice kupusa, razmisli još jednom.“ Alana se ukoči. Odjednom je bila okružena svetlošću saidara.
„Ako zbilja želiš da ispadneš budala.“ Kecuejn se hladno osmehivala. Sama nije ni pokušala da prigrli Izvor. Jedan od ukrasa koji su joj visili u kosi, isprepletani zlatni mesec, bio je hladan dok joj je dodirivao potiljak. „Trenutno, koža ti je netaknuta, ali moja trpeljivost nije neograničena. U stvari, visi o koncu.“
Alana je vodila unutrašnju borbu, nesvesno poravnavajući plavu svilu. Iznenada sjaj Jedne moći izblede, a ona tako brzo okrenu glavu od Kecuejn da joj se duga crna kosa zatalasala. „Ne znam šta više da ti kažem.“ Progovorila je brzo, bez daha, mada smrknuto. „Bio je povređen, pa onda nije, samo što ne mislim da ga je neka sestra Izlečila. Rane koje niko ne može da Isceli još uvek su tu. Prebacuje se uokolo, Putuje, ali je još uvek negde na jugu. Negde u Ilijanu, mislim, ali sa ove udaljenosti, mogao bi biti i u Tiru, koliko ja znam. Pun je besa, i bola, i sumnjičavosti. Nema više ničeg, Kecuejn. Ničeg više!“ Pazeći na vrelinu srebrnog krčaga, Kecuejn nasu šolju čaja, proveravajući je li mala šolja od tankog zelenog porcelana topla. Kao što se moglo očekivati od srebra, čaj se brzo ohladio. Kratko usmeravajući, ponovo ga je zagrejala. U tamnom čaju bilo je i previše nane; Kairhijenjani su nanu i inače preterano koristili, bar što se nje ticalo. Nije ponudila šolju Alani. Putovanje. Kako je dečak uspeo da otkrije ono što je za Belu kulu bilo izgubljeno još od Slamanja? „Ti ćeš me obaveštavati, zar ne, Alana?“ To nije bilo pitanje. „Pogledaj me, ženo! Ako ga sanjaš, hoću da znam svaku pojedinost!“
Alanine oči su blistale od neisplakanih suza. „Ti bi učinila isto da si bila na mom mestu!“
Kecuejn se namršti na nju preko šolje. Možda i bi. Nema razlike u tome što je Alana uradila i muškarca koji silom primorava ženu da bude s njim, ali Svetlost joj pomogla, možda i bi, da je verovala kako joj to pomaže da ostvari svoj cilj. Sada čak nije ni razmatrala da primora Alanu da joj preda tu vezu. Alana je dokazala koliko je to beskorisno da bi se on nadgledao.
„Nemoj da čekam, Alana“, rekla je ledenim tonom. Nije imala nimalo saosećanja za tu drugu ženu. Alana je bila još jedna u nizu sestara, od Moiraine do Elaide, koja je pokvarila i pogoršala ono što je trebalo da popravi, dok je ona sama bila odsutna jureći prvo Logana Ablara, a zatim i Mazrima Taima. A to joj nimalo nije popravilo raspoloženje.
„Obaveštavaću te o svemu“, uzdahnu Alana, pućeći se kao neka devojčica. Kecuejn je žudela da je ošamari. Alana je nosila šal skoro četrdeset godina; trebalo bi da je zrelija. Naravno, ona je bila iz Arafela. U Far Madingu je bilo malo devojaka od dvadeset godina koje su mogle da se puće i dure koliko jedna matora Arafeljanka na samrtnoj postelji.
Iznenada, Alana uplašeno raširi oči, a Kecuejn ugleda drugo lice na poklopcu svoje kutije za konce. Spuštajući šolju na poslužavnik a obruč za vezenje na sto, Kecuejn ustade i okrenu se ka vratima. Nije žurila, ali nije ni odugovlačila, niti se poigravala kao sa Alanom.
„Jesi li završila s njom, Aes Sedai?“, stupivši u sobu, upitala je Sorilea. Izborana, sedokosa Mudra obraćala se Kecuejn, ali njene su oči počivale na Alani. Slonovača i zlato na njenim zglobovima nežno su zveckali kada se podbočila, a tamni šal joj je skliznuo sve do laktova.
Kada je Kecuejn rekla da zaista jeste, Sorilea je odsečno pokazala ka Alani, koja se brzo odšunja iz sobe. Tačnije rečeno, izjurila je, dureći se. Sorilea se namršti za njom. Kecuejn se susretala sa ženom i ranije, a to su bili zanimljivi, mada kratki susreti. Nije sretala mnogo ljudi koje bi smatrala veličanstvenim, međutim, Sorilea je bila jedna od njih. Možda je čak nekako mogla i da joj parira. Takođe je gajila sumnju da je ta žena stara koliko i ona, možda čak i starija, a to je bilo nešto što nikada nije očekivala da će pronaći.
Još pre nego što je Alana potpuno iščezla, u dovratku se pojavi Kiruna, šutirajući u žurbi svoje sive svilene suknje i piljeći niz hodnik kuda je Alana otišla. A nosila je umetnički izrađen zlatni poslužavnik, na kome je stajao još pažljivije ukrašen zlatni vrč dugog vrata, uz dve male, bele, uglačane glinene šoljice koje su potpuno odudarale od svega. „Zašto Alana trči?“, upitala je. „Bila bih i brža, Sorilea, ali...“ Onda je ugledela Kecuejn, a obrazi joj postadoše najtamnije crveni. Baš je bilo čudno videti tu ponosnu ženu postiđenu.
„Spusti poslužavnik na sto, devojko", reče Sorilea, „i idi kod Čejlin. Čeka te da ti održi predavanje."
Ukočena, Kiruna spusti svoj teret izbegavajući Kecuejnin pogled. Dok se okretala da krene, Sorilea ju je uhvatila za bradu svojim žilavim prstima. „Počela si iskreno da se trudiš, devojko“, odlučno joj reče Mudra. „Ako tako nastaviš, napredovaćeš vrlo dobro. Vrlo dobro. Sada idi. Čejlin nije tako strpljiva kao ja.“