13
Lebdeti poput pahulje
Na severu, linija vidika bila je ljubičasta od jake kiše koja je čitave noći šibala Istočni Ilijan. Nad glavama je jutarnje nebo bilo puno tamnih, uzavrelih oblaka koji su nagoveštavali oluju, a snažni vetrovi su cimali ogrtače i terali barjake da se lome i pucketaju poput šiblja na vrhu grebena beli Zmajev barjak i crveni barjak Svetlosti, i blistave stegove plemića iz Ilijana, Kairhijena i Tira. Plemići su se držali sebi sličnih, tri široko razdvojena čvora preplavljena pozlatom i posrebrenim čelikom, svilom, plišom i čipkama, no obični vojnici su se uznemireno osvrtali uokolo. Čak i najbolje obučeni njihovi konji zabacivali su glave i udarali kopitima o blatnjavo tlo. Vetar je bio hladan, a delovao je još hladnije prema toploti koju je tako iznenadno zamenio, kao što je i kiša bila veliko iznenađenje pošto je toliko nisu doživeli. Svi su se narodi, bez razlike, molili za prestanak užasne suše, ali niko od njih nije znao šta da misli o neprestanim olujama koje su se pojavile u odgovor na njihove molitve. Neki bi pogledali ka Randu onda kada bi pomislili kako on to neće primetiti. Možda su se pitali da li im je on tako odgovorio. Zbog te pomisli se nasmejao, tiho i ogorčeno.
Rukom u kožnoj rukavici pomilovao je svoga crnog škopca po vratu, srećan što Tai’daišar nije uznemiren. Ta krupna životinja se ukipila očekujući pritisak uzdi ili kolena da bi se pokrenuo. Bilo je dobro što je konj
Ponovorođenog Zmaja delovao hladno kao i on, kao da su zajedno plutali u Praznini. Čak i pored Jedne moći koja je besnela u njemu, vatre i leda i smrti, jedva da je bio svestan vetra, iako je izvijao njegov plašt ukrašen zlatovezom i sekao ga i kroz kaputić od zelene svile, gusto isprepletane zlatnim koncem, koja nije bila predviđena za ovakvo vreme. Rane u boku probadale su ga i damarale, stara i nova koja je prosecala preko nje te se rane nikada neće zatvoriti, ali i to je bilo udaljeno, meso drugog čoveka. Kruna mačeva kao da je bockala nečije tuđe slepoočnice oštrim vrhovima sitnih sečiva među zlatnim lovorovim lišćem. Čak je i prljavština utkana u saidin delovala manje nametljivo nego ranije; još uvek beše gadna, još uvek mrska, ali više nije bila vredna pažnje. Međutim, veoma dobro je osećao poglede plemića na svojim leđima.
Premestivši balčak mača, nagnuo se napred. Jasno je mogao da vidi zbijenu grupu niskih, šumovitih brda na pola milje ka istoku, kao da je koristio durbin. Ovde je zemljište bilo ravno, jedino što se isticalo bila su ta šumovita brda i ovaj dugi greben, koji se izdizao nad pustopoljinom. Sledeći gustiš dovoljno zbijen da zasluži to ime nalazio se na oko deset milja udaljenosti. Na brdima se moglo videti samo olujom očerupano, poluogoljeno drveće i isprepletano žbunje, ali on je znao šta se krilo u njima. Dve, možda tri hiljade ljudi koje je Samael sakupio kako bi pokušao da ga spreči u zauzimanju Ilijana.
Ta se vojska raspala kada su saznali da je čovek koji ih je sazvao mrtav, da je Matin Stepaneos nestao, možda takođe u grob, i da je novi kralj u Ilijanu. Mnogi su se odšunjali nazad svojim kućama, međutim, isto toliko ih se i dalje držalo zajedno. Obično ih nije bilo više od dvadesetak ovde, tridesetak onde, ali ako bi se ponovo udružili, postali bi velika vojska ili bi, u suprotnom, izrodili bezbrojne naoružane bande. Kako god bilo, nije im se moglo dopustiti da lutaju kroz unutrašnjost. Vreme mu je pritiskalo ramena poput olova. Nikada nije bilo dovoljno vremena, ali možda ovog puta... Vatra i led i smrt.
Šta bi ti uradio?, razmišljao je. Da li si tu? A onda, sumnjičavo, mrzeći što uopšte sumnja: Da li si ikada bio tu? Odgovarala mu je tišina, duboka i mrtva kao i praznina koja ga je okruživala. Ili je tu bilo ludačkog smeha, negde u dubinama njegovog uma? Da li je to umislio, kao i osećaj da mu neko gleda preko ramena, neko ko samo što mu nije dodirnuo leđa? Ili boje što su se kovitlale na ivici vidokruga, više od boja, a koje su potom nestale? Ludačke stvari. Palcem u rukavici prelazio je preko rezbarija koje su vijugale Zmajevim skiptrom. Dugačke zeleno-bele kićanke koje su visile ispod uglačanog vrha koplja zalepršaše na vetru. Vatra i led, a smrt će doći.
„Idem da lično porazgovaram sa njima“, izjavio je. To je izazvalo metež.
Lord Gregorin, kome je zelena ešarpa Saveta devetorice padala koso preko umetnički pozlaćenog prsnika, izdvoji se između Ilijanaca na svom belom škopcu nežnih članaka, u stopu praćen Demetrom Markolinom, Prvim kapetanom Saboraca, na čvrstom doratu. Markolin je bio jedini među njima bez svile ili trunke čipke, jedini čovek u jednostavnom, ali blistavo uglačanom oklopu, mada je kupasti kalpak koji mu je stajao na visokoj jabuci sedla bio ukrašen trima tankim zlatnim perjanicama. Lord Marak podiže uzde, a onda ih, nesiguran, pusti da padnu kada je video da se niko drugi od Devetorice nije ni makao. Poširok čovek tromog držanja, ali nov u Savetu, često je više ličio na kovača nego na lorda, i pored bogate svile pod njegovim napadno ukrašenim oklopom i vodopada čipke koja ga je pokrivala. Visoki lordovi Vejramon i Tolmeran zajedno pohitaše iz tairenske grupe, prekriveni zlatom i srebrom kao svaki od Devetorice, i Rozejn, novopostavljena Visoka gospa u prsniku s izvezenim sokolom i zvezdama svoje Kuće. I među njima se druga polovina pokrenula kao da će ih pratiti, a onda se zadržala u pozadini, delujući zabrinuto. Kao vejka mršav Arakome i plavooki Marakon i ćelavi Guejam bili su mrtvi ljudi; oni to nisu znali, ali koliko god želeli da budu u središtu moći, plašili su se da će ih Rand ubiti. Samo se lord Semaradrid izdvojio između Kairhijenjana, na sivcu koji je video i bolje dane, ulubljenog oklopa s kojeg se ljuštila pozlata. Lice mu je bilo ispijeno ali čvrsto, prednji deo glave obrijan i napuderisan kao kod običnog vojnika, a crne oči su mu se presijavale od prezira prema višim Tairencima.
Bilo je i previše prezira na sve strane. Tairenci i Kairhijenjani su se mrzeli. Ilijanci i Tairenci su se prezirali. Samo su se Kairhijenjani i Ilijanci kako-tako slagali, a čak je i tu bilo malo bockanja. Njihova dva naroda možda nisu imala dugačku krvavu istoriju kao Tir i Ilijan, ali Kairhijenjani su i dalje bili stranci, naoružani oklopnici na ilijanskoj zemlji, dočekani bez stvarne dobrodošlice, u najboljem slučaju, i to samo zato što su pratili Randa. Ali i pored svog mrštenja i ljutnje i pokušaja da govore svi uglas dok su se muvali oko Randa u vrtlogu vetrom nošenih ogrtača, sada su imali zajednički cilj. Po navici.
„Veličanstvo", brzo reče Gregorin, klanjajući se u zlatom ukrašenom sedlu, „molim za dopuštenje da namesto tebe idem ja ili Prvi kapetan, Markolin.“ Ćetvrtasto opsečena brada ogoljene nausnice uokvirivala je okruglo lice, naborano od brige. „Ovi ljudi sigurno znaju da si ti kralj proglašenje se upravo čita u svakom selu, na svakom raskršću dok mi razgovaramo pa ipak dužno poštovanje prema tvojoj kruni možda ukazati neće.“ Markolin, kockaste vilice i glatko obrijan, posmatrao je Randa tamnim, duboko usađenim očima, ne dajući nikakvu naznaku o tome šta se krije iza tog bezizražajnog lica. Saborci su bili verni kruni Ilijana, i Markolin je bio dovoljno star da se seća kada je Tam al’Tor bio Drugi kapetan iznad njega, ali samo je on znao šta misli o Randu al’Toru kao kralju.
„Moj gospodaru Zmaju“, zvanično ga oslovi Vejramon dok se klanjao, ne čekajući da Gregorin završi. Čovek je uvek zvanično oslovljavao, a šepurio se čak i na konju. Ukrašeni pliš i prugasta svila i vodopadi čipke gotovo da su mu prekrivali oklop, a iz njegove zašiljene sede bradice širio se cvetni vonj mirišljavog ulja. „Ova je rulja previše sitna da bi se gospodar Zmaj lično starao o njoj. Ja kažem, pusti pse da uhvate pse. Pusti Ilijance da ih iskorene. Spalilo mi dušu, do sada nisu učinili ništa da ti služe osim što su blebetali.“ Na njega se moglo računati da će dogovor s Gregorinom pretvoriti u vređanje. Tolmeran je bio dovoljno mršav da pored njega Vejramon deluje glomazno, a toliko smrknut da pomrači sjaj sopstvene odeće; nije bio budala, a uz to je bio i Vejramonov suparnik, međutim, ipak je polako klimnuo glavom složivši se s njim. Ni tu nije bilo ljubavi koja bi se razbacivala na Ilijance.