„Čak i da to što kažeš jeste istina...“, otpoče uskoliki.
„Jeste!“, preseče ga Rand. „Imate da se odlučite do podneva.“ Čovek se nesigurno mrštio; ako se uzavreli oblaci ne raščiste, biće teško razaznati kada je podne. Rand mu nimalo nije olakšao. „Odlučite mudro!“, rekao je. Okrenuo je Tai’daišara, mamuznuo ga, pa galopom krenuo prema grebenu, ne čekajući ostale.
Nerado je otpustio Moć, primoravajući sebe da se ne drži za nju poput čoveka koji se noktima drži za spasenje, a život i prljavština otekoše iz njega. Za trenutak je sve video dvostruko; činilo se kao da se svet vrtoglavo nagnuo. To je bila teškoća odnedavno, a njega je brinulo nije li to možda bio deo bolesti što je ubijala muškarce koji mogu da usmeravaju, ali vrtoglavica nikada nije trajala duže od nekoliko trenutaka. Žalio je zbog otpuštanja onog drugog. Činilo se da je svet otupeo. Ne, jeste bio otupeo, i postao je nekako ništavniji. Boje su bile ispranije, nebo manje u poređenju sa onim kako je izgledalo pre toga. Imao je očajničku potrebu da ponovo prihvati Izvor i iscedi Jednu moć iz njega. Uvek je bilo tako kada bi ga napustila Jedna moć.
Međutim, čim je saidin nestao, bes proključa na njegovom mestu, belo usijanje koje je pržilo, vrelo gotovo koliko i Moć. Zar Seanšani i razbojnici koji su se krili iza njegovog imena nisu bili dovoljni? Smrtonosna razaranja koja nije mogao da priušti. Je li to Samael posezao iz groba? Je li on posejao Šaidoe da niču poput trnja kud god Rand pruži ruku? Zašto? Taj čovek sigurno nije ni pomišljao kako će umreti. Ako je i polovina priča koje je Rand čuo bila tačna, bilo ih je još, u Murandiji, i Altari, i samo je Svetlost znala gde još! Mnogi od zarobljenih Šaidoa pominjali su Aes Sedai. Da li je Bela kula nekako bila umešana? Zar ga Bela kula nikada neće ostaviti na miru? Nikada? Nikada.
Zauzet borbom protiv gneva nije ni primetio da su ga Gregorin i ostali sustigli. Kada su došli među plemiće koji su čekali na vrhu grebena, tako je naglo pritegnuo uzde da se Tai’daišar propeo, mašući kopitima po vazduhu i razbacujući blato s njih. Plemići odmakoše konje, povlačeći se unazad pred njegovom konjem, pred njim.
„Dao sam im do podneva“, objavio je. „Posmatrajte ih. Ne želim da se ova rulja razbije u pedeset manjih skupina i da umakne. Ja ću biti u svom šatoru.“ Izuzimajući njihove plaštove koje su vitlali na vetaru, izgledali su kao da su se okamenili, ukopani na mestu, kao da je nameravao da im izda naređenje kako treba lićno da ih nadgledaju. U tom trenutku nije ga bilo briga hoće li tu ostati sve dok se ne zalede ili se ne otope.
Bez ijedne reči otkasao je niz padinu zadnjeg dela grebena, s dvojicom Aša’mana u crnim kaputima i svojim Ilijanskim barjaktarima. Vatra, i led, i smrt nadolaze. Ali on je čelik. Čelik.
14
Poruka od M’hejla
Na milju zapadno od grebena počinjali su logori ljudi, konji i logorske vatre, i stegovi su vijorili na vetru, a nekoliko skupina raštrkanih šatora grupisanih po narodima, po Kućama, behu razdvojeni jezerima od ugaženog blata koja su se protezala preko šibljem načičkane ledine. Konjanici u sedlima i pešaci posmatrali su Randove barjake koji su se vijorili dok su njegovi ljudi prolazili i pri tom bacali poglede ka ostalim logorima, da bi odmerili njihove reakcije. Dok su Aijeli bili prisutni, ovi ljudi su bili napravili jedan jedini, ogromni logor, sjedinjeni jedinim od malo toga što im je zaista bilo zajedničko. Oni nisu bili Aijeli, i plašili su ih se, koliko god da su tvrdili kako ih se ne plaše. Svet će umreti ako on ne bude uspeo, međutim, nije imao nikakvih predrasuda o tome da li su mu odani, niti o njihovim verovanjima kako se sudbina sveta može promeniti da bi ugodila njihovim sopstvenim težnjama, njihovim žudnjama za zlatom, slavom ili moći. Šačica njih je možda i bila odana, majušna šačica, ali uglavnom su ga pratili zato što su ga se bojali mnogo više nego što su se bojali Aijela. Možda čak i više nego što su se bojali Mračnoga, u koga neki od njih nisu stvarno verovali, ne iz dubine srca, ne tako da bi on mogao, niti da će zbilja dodirnuti svet jače nego što je to već činio, sada. Rand im je bio pred nosom, i oni su u to verovali. On je to prihvatao, za sada. Imao je i suviše bitaka pred sobom da i gubio vreme na naprezanje oko onih koje nije mogao da dobije. Dok god su ga pratili i pokoravali mu se, to je moralo da bude dovoljno.
Najveći među logorima bio je njegov, a u njemu su bili i ilijanski Saborci u zelenim kaputima sa žutim orukavljem, rame uz rame s tairenskim Braniocima kamena u kaputima s debelim rukavima sa crnim i zlatnim prugama, kao i jednak broj Kairhijenjana prikupljenih iz preko četrdeset Kuća, u tamnim kaputima, a nekima je nad glavom stajao ukočeni kon. Kuvali su na različitim vatrama, razdvojeno su spavali, zasebno su ograđivali konje, i oprezno su jedni druge merkali, ali su se mešali. Oni su bili odgovorni za sigurnost Ponovorođenog Zmaja, i taj posao su ozbiljno shvatali. Bilo koji od njih pojedinačno možda bi ga i izdao, ali nipošto dok su ostali bili tu i dok mogu to da primete. Stare mržnje i nove netrpeljivosti doneli bi razotkrivanje svake zavere pre nego što bi izdajnik stigao i da je osmisli.
Celični prsten stajao je na straži oko Randovog šatora, ogromne šiljate građevine od zelene svile koja je uzduž i popreko bila ukrašena pčelama od zlatoveza. Nasledio ga je od svog prethodnika, Matina Stepaneosa, i dobio ga je, na neki način, zajedno s krunom. Saborci sa uglačanim kalpacima stajali su rame uz rame s Braniocima, koji su imali zašiljene i oivičene kalpake, i Kairhijenjanima sa zvonastim kalpacima, ne obraćajući pažnju na vetar; zatvorena straža skrivenih lica, pažljivo nagnutih helebardi. Nijedan se nije ni za dlaku pomerio kada je Rand zauzdao konja, medutim, grupa slugu je smesta dotrčala da se pobrine za Randa i Aša’mane. Koščata žena u zeleno-žutom prsniku konjušara kraljevske palate iz Ilijana, preuzela je od njega uzde, dok mu je uzengiju pridržavao tip baburastog nosa u crno-zlatnoj livreji Kamena Tira. Njega su pozdravili s puno poštovanja, cimnuvši se za čuperak nad čelom, a sami su se tek jednom oštro pogledali. Boriejna Kerajvin, niska, bleda, stamena žena u tamnoj haljini, ponosno mu je ponudila vlažnu krpu iz koje se dizala para. Ova Kairhijenjanka je nadzirala drugo dvoje, više kao da hoće da bude sigurna kako će svoje zadatke obaviti ispravno, nego zbog međusobne mržnje koju su jedva prikrivali. Ali je i dalje bila pažljiva. Ono što je delovalo na vojsku, delovalo je i na poslugu.
Skidajući zaštitne rukavice, Rand mahnu Boriejni da ukloni poslužavnik. Dok je on sjahivao, Damer Flin ustade s bogato izrezbarene klupe ispred šatora. Potpuno ćelav, izuzevši jedan otrcani sedi čuperak, Flin je više ličio na nečijeg dedu nego na Aša’mana. Na prekaljenog dedu, kome jedna noga beše ukočena, i bolje je poznavao svet negoli sopstveno imanje. Mač na njegovom kuku delovao je kao da mu je tamo i mesto, kako je i priličilo bivšem vojniku kraljičine garde. Rand mu je verovao više nego drugima. Na kraju krajeva, Flin mu je spasao život.
Flin ga vojnički pozdravi, prinoseći pesnicu grudima, a kad mu Rand uzvrati klimanjem glave, došepa bliže, sačekavši da se konjušari sa životinjama udalje pre nego što je tiho progovorio: „Torval je ovde. Kaže da ga je poslao M’hejl. Želeo je da čeka u šatoru saveta. Rekao sam Narišmi da pripazi na njega.“ To je bilo Randovo naređenje, iako ni sam nije bio siguran zašto ga je izdao; nikoga ko je došao iz Crne kule nije smeo ostaviti samog. Oklevajući, Flin dodirnu Zmaja na svom crnom okovratniku. „Uopšte nije bio srećan kada je čuo da si nas sve uzdigao.“
„Ma nemoj?“, meko reče Rand zadenuvši rukavice za opasač, onaj o kom mu je visio mač. A pošto je Flin još uvijek izgledao nesigurno, dodade: „Svi ste to zaslužili.“ Imao je nameru da pošalje jednog Aša’mana Taimu M’hejlu, vođi, kako su ga Aša’mani zvali ali sada je Torval mogao da posluži kao glasnik. U šatoru saveta? „Neka pošalju osveženje“, rekao je Flinu, a onda Hopvilu i Dašivi dade znak da ga prate.