Flin je ponovo vojnički pozdravio, međutim, Rand se već krupnim koracima udaljavao, čizmama rasprskavajući crno blato. Na vetru koji je besneo nije bilo usklika u njegovu čast. Mogao je da se priseti vremena kada je bilo i toga. Osim ako to nije bilo jedno od sećanja Lijusa Terina. Ako je Lijus Terin ikada i bio stvaran. Blesak boje na samom rubu vidnog polja, osećaj da neko želi da ga dodirne otpozadi. Bio mu je potreban napor da se usredsredi.
Šator saveta bio je paviljon sa crvenim prugama, nekada postavljen na ravnicama Mareda, a sada ubačen u središte Randovog logora, okružen s trideset koraka ledine. Ovde nikada nije bilo straže, osim ukoliko se Rand nije sastajao s plemićima. Hiljadu pažljivih očiju smesta bi primetilo svakoga ko bi pokušao da mu se privuče. Tri stega, na visokim jarbolima, stajala su u trouglu oko šatora, Izlazeće sunce Kairhijena, Tri polumeseca Tira i Zlatne pčele Ilijana, a nad krvavocrvenim krovom, viši od ostalih, bili su postavljeni Zmajev barjak i barjak Svetlosti. Svi su vijorili, nabirajući se i ispravljajući, a stranice šatora podrhtavale su od udara vetra. Unutra su raznobojni ćilimi s resama zastrli pod, a jedini nameštaj bio je ogroman sto, gusto izrezbaren i pozlaćen, sa umecima od slonovače i tirkiza. Neuredna gomila karata prekrivala je gotovo celu površinu stola.
Torval podiže pogled s mapa, očito spreman da izriba svakog ko mu je tako upao. Gotovo sredovečan i viši od svih osim od Randa ili Aijela, namršteno je piljio niz oštar nos koji je, i bukvalno, podrhtavao od gneva. Pri svetlosti stonih lampi, zmaj i mač blistali su sa okovratnika njegovog kaputa, svilenog, blistavo crnog, skrojenog da bi pristajao i nekakvom lordu. Njegov mač je imao srebrne dodatke presvučene zlatom i crveni bleštavi dragulj na vrhu balčaka. Još jedan se mračno presijavao na njegovom domalom prstu.
Ne možeš ljude obučavati da postanu oružje, ne očekujući pri tom da ne ispolje određeni stepen nadmenosti, no Rand nikako nije voleo Torvala. A opet, nije mu bio potreban glas Lijusa Terina, negde u glavi, da bi bio sumnjičav prema svakome ko nosi crni kaput. Koliko on stvarno veruje čak i Flinu? Međutim, morao je da ih predvodi. On je stvorio Aša’mane i oni su bili njegova odgovornost.
Kada je Torval ugledao Randa, neobavezno se ispravio i vojnički ga pozdravio, ali izraz lica jedva da mu se promenio. }oš prvi put kad ga je Rand susreo, usta je držao kao da će zarežati. „Moj gospodaru Zmaju“, oglasio se s tarabonskim naglaskom, kao da se obraća sebi ravnom. Ili kao da iskazuje milost prema nekom od sebi podređenih. Jednim razmetljivim naklonom obuhvatio je i Hopvila i Dašivu. „Imaš moje čestitke za osvajanje Ilijana. Velika pobeda, da? Bilo bi vina za dobrodošlicu, ali ovaj mladi... Predani... kao da ne razume naređenja koja mu se izdaju.“
U uglu, srebrni zvončići na krajevima dveju Narišminih dugih tamnih pletenica jedva čujno zazvečaše kada se pomerio. Od južnjačkog sunca bio je veoma preplanuo, međutim, ponešto se na njemu nije uopšte promenilo. Iako stariji od Randa, u licu je delovao mlađe od Hopvila, samo što je crvenilo na njegovim obrazima poticalo od ljutnje, a ne od stida. Ponos na tek dobijeni mač, zakačen na okovratnik, beše tih ali dubok. Torval mu se nasmeši sporim osmehom; istovremeno se zabavljao, ali je bio i opasan. Dašiva se isto nasmeja, kratko i promuklo, a onda se umiri.
„Šta ćeš ti ovde, Torvale?“, grubo upita Rand. Bacio je Zmajev skiptar i rukavice preko karata, a za njima i opasač s mačem u kanijama. Torval nije imao nikakvog razloga da proučava te karte. Nije mu bio potreban glas Lijusa Terina.
Slegnuvši ramenima, Torval izvadi pismo iz džepa na kaputu i pruži ga Randu. „M’hejl, on ti šalje ovo.“ Papir je bio snežnobeo i tanak, a pečat u obliku zmaja utisnut na velikom ovalu od plavog voska presijavao se zlatnim mrljama. Skoro da pomisliš da je od Ponovorođenog Zmaja. Taim je imao visoko mišljenje o sebi. „M’hejl je rekao da su tačne priče o Aes Sedai u Murandiji koje prati vojska. Kruže glasine da su to pobunjenice protiv Tar Valona“ Torvalov podrugljivi osmeh je odisao nevericom „ali one marširaju ka Crnoj kuli. Uskoro one mogu postati pretnja, da?“
Rand prstima razdrobi veličanstveni pečat u paramparčad. „One idu u Kaemlin, ne u Crnu kulu, i ne predstavljaju nikakvu pretnju. Moja naređenja bila su jasna. Aes Sedai će biti ostavljene na miru osim ako ne krenu za vama."
„Ali kako možeš biti siguran da one nisu pretnja?“, ustrajavao je Torval. „Možda stvarno idu u Kaemlin, kao što kažeš, ali ako grešiš, nećemo to znati sve dok nas ne napadnu.“
„Torval je možda u pravu“, zamišljeno dobaci Dašiva. „Ne bih rekao kako bih mogao da verujem ženama koje su me strpale u kutiju, a ove nisu ni položile nikakve zakletve. Ili jesu?“
„Rekao sam, ostavite ih na miru!“ Rand je tako jako raspalio šakom po stolu da je Narišma poskočio od iznenađenja. Dašiva se ljutito namrštio pre nego što je brzo umirio lice, ali Rand nije bio zainteresovan za Dašivina raspoloženja. Slučajno bio je siguran da je bilo sasvim slučajno šaka mu se spustila na Zmajev skiptar. Ruka mu je podrhtavala od želje da ga podigne i probode Torvala, pravo kroz srce. Uopšte nije imao potrebe za Lijusom Terinom. „Aša’mani su oružje koje će biti upereno u ono što ja kažem, a neće lepršati uokolo poput uznemirenih kokoši svaki put kad se Taim uplaši šačice Aes Sedai koje večeraju u istoj gostionici. Ako moram, mogu se vratiti da pojasnim ponešto.“
„Siguran sam da nema potrebe za tim“, brzo reče Torval. Napokon je nešto skinulo taj izopačeni osmeh s njegovog lica. Skupivši oči, raširio je ruke, gotovo sramežljivo i pomalo izvinjavajući se. Očigledno prestrašen. „M’hejl je samo hteo da te obavesti. Tvoja naređenja čitaju se naglas svakog dana na jutarnjim zapovedima, odmah posle glavnih smernica.“
„Onda dobro.“ Rand je održavao hladnoću u glasu, krajnjim naporom uspevajući da se ne namršti. Jer čovek se plašio svog cenjenog M’hejla, a ne Ponovorođenog Zmaja. Plašio se da će mu Taim zameriti ako se Rand razbesni na Taima zbog nečega što je rekao. „Zato što ću ubiti svakoga ko se približi tim ženama u Murandiji. Vi sečete gde vam ja pokažem.“
Torval se ukočeno naklonio, promrmljavši: „Kako vi kažete, gospodaru Zmaju.“ Pokazivao je zube, pokušavajući da se osmehne, nos mu se zacrveneo dok je pokušavao da izbegne poglede ostalih a da to deluje kao da ih ne izbegava. Dašiva se oglasi ponovnim cerekanjem, a Hopvil se slabašno osmehnu.
Međutim, Narišma nije uživao u Torvalovoj neugodnosti, niti je uopšte obraćao pažnju na njega. Gledao je Randa ne trepćući, kao da je osetio duboka značenja koja su oštalima promakla. Većina žena i ne baš malo muškaraca videli su ga samo kao lepog momka, ali te prekrupne oči ponekad su izgledale kao da znaju više od ostalih.
Rand povuče ruku sa Zmajevog skiptra i bez zadrške otvori pismo. Ruke gotovo i da mu nisu podrhtavale. Torval se slabašno osmehnu, nakiselo, ne primećujući ništa. Narišma se pomerio ka stranici šatora, opustivši se.
Tada je uneto osveženje, koje je donela veličanstvena povorka predvođena Boriejnom, za kojom je sledio red Ilijanaca, Kairhijenjana i Tairenaca u svojim raznovrsnim livrejama. Po jedan sluga za svaku vrstu vina nosio je srebrni krčag na srebrnom poslužavniku, a još dvoje nošahu poslužavnike pune srebrnih pehara za vruč punć i začinjeno vino, kao i majstorski urađene kupe za ostala. Momak ružičastog lica, u žutom i zelenom, nosio je poslužavnik na kome će se točiti, a tamna žena u crnom i zlatnom bila je zadužena za posluživanje. Bilo je tu koštunjavog i ušećerenog voća, sira i maslina, a svako posluženje je prinosio poseban član posluge. Dok je Boriejna davala uputstva, proticali su u tom zvaničnom plesu klanjanjući se, izvodeći kniksove, propuštajući jedni druge dok su nudili posluženje koje su nosili.