No, nije bilo vremena da se odmara i pijucka čaj. Egvena ispravi ešarpu i zauze mesto za pisaćim stolom, nesvesno cimnuvši nogu stolice da se ne bi sklopila pod njom kao što se često dešavalo; Sijuan se ugnezdila na klimavu stoličicu s druge strane, a čaj se hladio. Nisu razgovarale o svojim namerama, niti o Garetu Brinu, niti o nadama; što je ovde moglo da se uradi, urađeno je. Izveštaji i teškoće gomilali su se dok su se kretali, a iscrpljenost je ometala njene pokušaje da se njima i pozabavi, ali sada, kada su se zaustavili, morala je proći kroz sve to. Vojska pred njima nije menjala tu činjenicu.
Egvena se ponekad pitala odakle im toliko papira kad se sve drugo toliko teško nabavljalo. Izveštaji koje je Sijuan podnosila uglavnom su nabrajali šta sve nedostaje, i ništa više. Ne samo ono što je Šerijam bila pomenula, već ugalj i klinovi i gvožđe za potkivače i kolare, koža i nauljeni konac za sarače, ulje za lampe i sveće i stotine drugih stvari, pa čak i sapun. A ono čega nije ponestajalo bilo je izanđalo, od cipela do šatora, sve nabrojano Sijuaninim krupnim rukopisom, koji je postajao još napadniji ukoliko je potreba koju je zapisivala bila preča. Njen obračun preostalog novca delovao je kao da je urezan u papir čistim besom. I ništa nije moglo da se učini u vezi s tim.
Među Sijuaninim papirima bilo je i nekoliko podnesaka od Predstavnica koje su predlagale načine rešavanja novčanih poteškoća. Ili, tačnije, obaveštenja za Egvenu o tome šta nameravaju da predlože Dvorani. Svaka od tih zamisli imala je malo prednosti, ali zato je svaka bila puna stupica. Morja Kerntanis predlagala je da prestanu s plaćanjem vojnika, a Egvena je bila pomislila da je Dvorana već shvatila kako bi im se vojska istopila poput rose na letnjem suncu. Malinda Nečnin predlagala je molbu susednim velikašima koja je više zvučala kao zahtev i koja je mogla da okrene celu zemlju protiv njih, kao što bi se dogodilo i zbog predloga Salite Toranes da propišu dažbine za gradove i sela kuda prolaze.
Stiskajući pesnicu sa sva tri zgužvana podneska, Egvena mahnu njome ka Sijuan. Poželela je da tog trenutka steže grla trima Predstavnicama. „Zar sve one misle kako stvari uvek moraju da se odvijaju po njihovim željama, bez obzira na stvarnost? Svetlosti, one su te koje se ponašaju kao deca!“
„Kula je dovoljno često uspevala da svoje želje pretvori u stvarnost“, samozadovoljno primeti Sijuan. „Zapamti, neki bi mogli reći da ni ti ne obraćaš pažnju na stvarnost.“
Egvena šmrknu. Na svu sreću, šta god da Dvorana izglasa, nijedan od predloga ne može se sprovesti u delo bez njenog dopuštenja. Čak i pod ovim, napetim, okolnostima, ipak je imala malo moći. Vrlo malo, ali i to je bilo bolje nego nimalo. „Je li Dvorana uvek ovako gadna, Sijuan?"
Sijuan klimnu glavom, malo se pomerivši kako bi bolje uspostavila ravnotežu. Na njenoj stoličici ni dve noge nisu bile iste dužine. „Ali moglo je da bude i gore. Podseti me da ti ispričam o godini četiri Amirlin; to je bilo oko sto i pedeset godina po osnivanju Tar Valona. U tim danima, svakodnevni rad Kule gotovo da je bio ravan onome što se događa danas. Svaka je šaka pokušavala da se dočepa kormila, samo ako je mogla. U jednom delu godine u Tar Valonu su čak postojale dve suprotstavljene Dvorane Kule. Gotovo kao sada. Na kraju su gotovo svi propatili, uključujući onih nekoliko koje su mislile da će spasti Kulu. Neka bi možda i mogla, da nije ugacala u živi pesak. Kula je ipak preživela, naravno. Uvek preživi.“
Za tri hiljade godina odigralo se mnogo istorije, od čega je dosta toga bilo zataškano, skriveno od svih osim nekoliko očiju, a opet, činilo se da Sijuan poznaje svaku pojedinost do tančina. Mora da je provela dobar deo svojih godina u Kuli zakopana u te tajne istorije. Egvena je bila sigurna u jedno. Izbeći će Šejininu sudbinu, ako ikako bude mogla, ali neće ostati ni ono što je bila sada, malo bolja od Kemajle Sorentajn. Dugo pre nego što je okončala svoju vladavinu, jedina odluka koju je Kemajla samostalno donosila bila je koju će haljinu obući. Moraće zamoliti Sijuan da joj ispriča o godini četiri Amirlin, ali se nije radovala tome.
Zrak svetlosti koji se pomerao nad rupom za dim na krovu pokazivao je da se primiče podne, međutim, Sijuanina gomila papira kao da se nije smanjivala. Obradovala bi se bilo kakvom ometanju, pa makar to bilo i prerano razotkrivanje. Dobro, to možda i ne.
“Šta je sledeće, Sijuan?“, procedila je kroz zube.
Titraj pokreta privuče Aran’garin pogled i ona proviri kroz drveće, ka vojnom logoru, mračnom prstenu oko šatora Aes Sedai. Red kola-saonica polako se kretao ka istoku, a pratili su ih ljudi na konjima. Bledo sunce odsijavalo je od oklopa i vrhova kopalja. Nije mogla a da ne šmrkne prezrivo. Koplja i konji! Zaostala rulja koja nije mogla da se kreće brže nego što čovek hoda, a predvode je ljudi koji nisu imali pojma šta se na stotinu milja od njih događa. Aes Sedai? Mogla je da ih uništi celu gomilu, a čak ni dok bi umirale ne bi imale pojma ko ih ubija. Naravno, ne bi ih mnogo nadživela. Stresla se od te pomisli. Veliki gospodar davao je veoma malo drugih prilika u životu, a ona nije imala nameru da proćerda svoju.
Sačekavši da se jahači izgube s vidika, u šumi, krenula je nazad ka logoru, opušteno premišljajući o noćašnjim snovima. Iza nje, gladak sneg skrivaće ono što je zakopala sve dok ga proleće ne otopi, što je bilo više nego dovoljno dugo. Tamo napred, neki od muškaraca u logoru konačno su je primetili i podigli su se od onoga što su radili da bi je posmatrali. Nije mogla da se uzdrži a da se ne nasmeši i da ne poravna suknje na bokovima. Sad je već bilo teško stvarno se setiti kako je to izgledalo živeti kao muškarac; je li i ona tada bila takva budala kojom je tako lako upravljati? Bilo je teško neopaženo se probiti kroz taj osinjak s lešom, čak i za nju, ali zato je uživala u šetnji nazad.
Jutro je proticalo u naizgled beskrajnom pregledanju papira, dok se nije stvarno i desilo ono za šta je Egvena znala da će se desiti. Neki dnevni događaji bili su sasvim izvesni. Biće užasno hladno, biće snega, biće oblaka, biće sivog neba i vetra. I biće dnevnih poseta Romande i Lelejne.
Iscrpljena sedenjem, Egvena je taman ispružila noge kada Lelejna ulete u šator, s Faolajn za petama. Ledeni vazduh ukotrljao se za njirna pre nego što se šatorsko krilo spustilo. Gledajući oko sebe s blagim neodobravanjem, Lelejna skide svoje plave kožne rukavice dok je dopuštala Faolajn da joj s ramena skine ogrtač postavljen krznom lasice. Vitka i dostojanstvena u tamnoplavoj svili, prodornih očiju, ponašala se kao na svome. Neobavezan pokret rukom bio je dovoljan da se Faolajn povuče u jedan od uglova, noseći odeću, i samo zabacivši unazad sopstveni ogrtač. Očito je bila spremna da pođe onog trenutka kada Predstavnica ponovo mahne rukom. Njene tamne crte bile su oličenje bespogovorne pokornosti, što nimalo nije ličilo na nju.
Lelejnina uzdržanost popustila je samo na trenutak, kada je uputila iznenađujuće topao osmeh Sijuan. One su bile prijateljice, jednom, pre mnogo godina, a ona je čak bila ponudila nešto poput pokroviteljstva kakvo je Faolajn prihvatila, štit Predstavnice i zaštitničku ruku protiv mrštenja i optužbi drugih sestara. Dotakavši Sijuanin obraz, Lelejna meko promrmlja nešto što je delovalo saosećajno. Sijuan pocrvene, dok joj se na licu ogledala užasna nesigurnost. Egvena je bila sigurna da se ne pretvara. Sijuan se teško nosila sa onim što se stvarno promenilo u njoj, a još više s time kako se lako tome prilagođavala.
Lelejna odmeri stoličicu pred radnim stolom, a onda, kao i obično, upadljivo odbaci tako nesigurno sedište. Tek tada se udostojila da primeti Egvenu, samo klimnuvši glavom. „Potrebno je da razgovaramo o Morskom narodu, majko“, obratila joj se glasom koji je bio malo prečvrst za obraćanje Amirlin Tronu.