Ona sama jahala je pred barjakom, sa Šerijam i Sijuan i Brinom. Ostali su, izgleda, utonuli u sopstvena razmišljanja. Lord Brin je opušteno sedeo u sedlu, dok se izmaglica njegovog ujednačenog disanja ledila u tankom sloju na njegovom viziru, međutim, Egvena je mogla da vidi kako smireno proučava krajolik kojim su jahali. Za slučaj da mora da se bori za njega. Sijuan je jahala tako ukočeno da će imati modrice mnogo pre nego što budu stigli na odredište, ali piljila je ka severu kao da već može da vidi jezero, a ponekad je klimala ili odmahivala glavom. Ne bi to radila da nije bila uznemirena. Šerijam nije znala ništa više od onoga što će se dogoditi nego što su to znale Predstavnice, međutim, delovala je još uznemirenije od Sijuan, neprekidno se vrteći u sedlu i kriveći lice. Isto tako, zbog nečega su njene zelene oči isijavale bes.
Odmah iza barjaka išla je cela Dvorana Kule, u dvostrukoj koloni, noseći tako izvezenu svilu i tako bogata krzna i pliš, i ogrtače sa ogromnim Plamenom na leđima. Žene koje su retko nosile išta više od nakita izuzev prstena Velike zmije, danas su bile okićene najboljim draguljima koji su se mogli pronaći u kutijama za nakit po logoru. Njihovi Zaštitnici bili su još upečatljiviji prizor, samo zato što su nosili svoje ogrtače koji menjaju boju; činilo se da delovi muškaraca nestaju kada bi se ogrtač ustalasao na povetarcu. Pratile su ih sluge, po dvoje ili troje za svaku sestru, s najboljim konjima koji su se za njih mogli naći. Oni sami mogli bi da prođu kao neko niže plemstvo, da veliki broj njih nije vodio tovarne životinje; svaki kovčeg u logoru bio je prekopan da bi se oni odenuli u žive boje.
Možda zato što je bila jedna od Predstavnica koja nije imala Zaštitnika, Delana je sa sobom povela Halimu, na vatrenoj beloj ždrebici. Njih dve su jahale gotovo dotičući se kolenima. Ponekad bi se Delana nagnula ka Halimi da joj nešto kaže, mada se činilo kako je Halima suviše uzbuđena da bi je slušala. Halima je, navodno, bila Delanina pisarka, ali svi su verovali da je tu u pitanju milosrđe, ili možda prijateljstvo, koliko god da je to delovalo neverovatno, između dostojanstvene svetlokose sestre i tamnokose seljanke vatrene naravi. Egvena je bila videla Halimin rukopis, a on je ličio na neispisan švrakopis deteta koje tek uči slova. Danas je ona bila odevena bogato kao bilo koja sestra, s draguljima koji su bili dostojni Delaninih, a lako može biti da su od nje i poticali. Kad god bi joj nalet vetra raskrilio plišani ogrtač, otkrila bi se zapanjujuća količina poprsja, a ona se stalno smejala i nije žurila da ponovo prikupi ogrtač, odbijajući da prizna kako oseća hladnoću, baš kao što to nisu činile ni sestre.
Bar jednom je Egveni bilo drago zbog svih darova u odeći koji su joj bili dati, što joj je omogućilo da nadmaši Predstavnice. Njena zelenoplava svila bila je ispresecana belim prugama od sitnih bisera. Biseri su joj ukrašavali čak i nadlanice rukavica. U poslednjem trenutku Romanda joj je nabavila ogrtač postavljen hermelinom, a ogrlica i minđuše od smaragda i belih opala stigle su od Lelejne. Mesečevo kamenje u njenoj kosi donela je Dženija. Danas Amirlin mora da blista. Čak je i Sijuan delovala kao da se spremila za bal, u plavom plišu i bledožutoj čipki, sa širokom bisernom trakom oko vrata i još čipke u kosi.
Romanda i Lelejna predvodile su Predstavnice, jašući tako blizu stegonoše da se on napeto okretao preko ramena i povremeno terao svoga konja bliže jahačima pred njim. Egvena je uspela da se ne osvrne više od jednom ili dvaput, međutim, mogla je da oseti kako joj se njihovi pogledi utiskuju među lopatice. Svaka je mislila da ju je propisno uvezala, ali svaka od njih se pitala čije su veze jače. O, Svetlosti, ovo ne može da pođe naopako. Ne sada.
Izuzimajući njihovu kolonu, malo šta se kretalo po tom snegom potpuno prekrivenom krajoliku. Neko vreme jedan je soko raširenih krila kružio nad njima naspram hladnog plavog neba, a potom je odleteo ka istoku. Dva puta je Egvena primetila lisice crnih repova kako trče u daljini, još uvek u svom letnjem krznu, a jednom je krupan jelen razgranatih rogova nečujno protrčao u daljini i nestao među drvećem. Zec koji je istrčao tačno pred Belina kopita i odskakutao dalje, naterao je punačku kobilu da zanjiše grivom, a Sijuan da vrisne i dočepa uzde kao da se bojala da će se Bela propeti. Naravno, Bela je samo nezadovoljno frknula i produžila da se vuče napred. Više se trgao Egvenin visoki uškopljeni šarac, a zec mu se uopšte nije približio.
Pošto je zec odskakutao, Sijuan zagunđa ispod glasa, a trebalo joj je vremena pre nego što je olabavila Beline uzde. Ona je uvek bila zlovoljna kada je bila na konju kad god je to bilo moguće, putovala je u kolima ali retko je bila baš ovoliko razdražljiva. Nije bilo potrebno pogledati dalje od lorda Brina i besnih pogleda koje mu je upućivala, pa da se zna i zašto.
Ako je i primećivao Sijuanine poglede, on to nije pokazivao. Budući jedini koji se nije doterao, izgledao je kao i uvek, obično i pomalo pohabano. Stena koja je odolevala olujama i koja će odoleti i narednima što su pristizale. Egveni je, zbog nečega, bilo drago da je odoleo svim njihovim naporima da ga odenu u nešto bolje. Zaista im je bilo potrebno da ostave utisak, a opet, njoj se činilo da on to odlično izvodi baš takav kakav je bio.
„Baš je lepo jutro da se bude u sedlu“, posle nekog vremena oglasi se Šerijam. „Ništa ne pročišćava glavu kao dobro jahanje po snegu.“ Glas joj nije bio tih, a očima je, slabašno se osmehujući, sevala na Sijuan koja je još uvek gunđala.
Sijuan nije ništa rekla teško da bi to mogla pred tolikim svedocima ali je počastila Šerijam jednim žestokim pogledom koji je obećavao oštre reči, kasnije. Žena vatrene kose iznenada se izvi, gotovo r,e trgnuvši. Krilata, njena tamno siva ždrebica sa crnim mrljama, praćakala se nekoliko koraka, a Šerijam ju je umirila gotovo previše odlučno. Ona je pokazivala veoma malo zahvalnosti prema ženi koja ju je bila postavila za nadzornicu polaznica, a kao i mnogi na njenom mestu, nalazila je razloge da krivi Sijuan. Otkada je položila zakletvu, to je bila njena jedina mana koju je Egvena mogla da primeti. Pa, ona se jeste bunila da, kao Čuvarka, ona ne bi morala da prima naređenja od Sijuan, kao što su morale sve ostale koje su se zaklele, međutim, Egvena je smesta shvatila kuda bi ih to odvelo. Ovo nije bio prvi put da je Šerijam pokušavala da ubaci trn. Sijuan je bila ustrajna u tome da se sama obračunava sa Šerijam, a njen je ponos bio suviše uzdrman da bi joj Egvena taj zahtev osporila, osim ako se stvari izmaknu iz ruku.
Egvena je poželela da postoji neki način da ih ubrza. Sijuan se vratila svome gunđanju, a Šerijam je očito premišljala da kaže nešto drugo što neće izazvati zamerke. Sve to mumlanje i sevanje očiju poče Egveni da se uvlači pod kožu. Posle nekog vremena poče da je zamara čak i Brinov uravnoteženi položaj. Uhvatila je sebe kako premišlja o onome što bi ga moglo potresti. Na nesreću ili možda na sreću nije verovala da tako nešto postoji. Ali ako bude morala još dugo da čeka, činilo joj se da će pući od nestrpljenja.
Sunce se pelo ka zenitu, bolno spore milje ostajale su za njima, kada se, konačno, jedan od jahača pred njima okrenu i podiže ruku. Brzo se izvinivši Egveni, Brin odgalopira napred. To je više izgledalo kao da se njegov riđi škopac Putnik gega kroz sneg, ali stigao je do prethodnice, izmenio s njima nekoliko reči, a potom ih poslao napred, kroz drveće, pa je seo i čekao da Egvena i ostali stignu do njega.
Kada je ponovo zauzeo svoje mesto pored nje, pridružiše im se Romanda i Lelejna. Dve su Predstavnice jedva udostojile Egvenu da je primete, pa se zapiljiše u Brina s hladnim dostojanstvom koje je znalo da uzdrma tolike muškarce kada bi se suočili sa Aes Sedai. Osim što je, tu i tamo, svaka od njih bacala zabrinute poglede ka onoj drugoj. Činilo se da i ne primećuju da to rade. Egvena se nadala da su makar upola napete kao ona; to bi joj bilo sasvim dovoljno.