Arimila se naduri i ćudljivo cimnu jahaće rukavice. Nije dobila ono što je želela - a to je po njoj veliki greh. „Ako hoćeš da budeš na bezbednom od svojih obožavalaca, trebalo bi da se držiš uz mene a ne da lutaš kao muva bez glave. Zar sam ja kriva što ti privlačiš muškarce? A jesam te izbavila iz nevolja. Nisam čula reči hvale za to.“
Elenija stisnu zube tako jako da je zaboleše. Zbog toga što se pretvara da tu ženu svojevoljno podržava često joj dođe da nekog ugrize. Jasno joj je stavljeno do znanja koji su joj izbori: da pošalje pismo Džaridu ili da istrpi produženi medeni mesec sa svojim „verenikom“. Svetlosti, možda bi se na to i odlučila, samo da nije bila sigurna da bi je Nasin zatočio na neki zabačeni vlastelinski posed i da bi, nakon što bude morala da istrpi njegove šape na sebi, vremenom zaboravio na nju - i ostavio je tamo. Ali Arimila je uporno želela da se to pretvaranje nastavi. Zapravo, uporno je tražila mnogo toga, a neke od tih stvari bile su potpuno neizdržive. A opet, morale su se otrpeti. Za sada. Kada se neke stvari razreše, možda bi gazda Lunalt mogao da na nekoliko dana svu svoju pažnju posveti baš Arimili.
Nekako je smogla snage da se nasmeši u znak izvinjenja i naterala sebe da pogne glavu kao da je jedna od onih ulizičkih pijavica koje je tako pomno gledaju. Naposletku, ako ona puzi pred Arimilom, to samo dokazuje da su oni u pravu što to čine. Od njihovih pogleda na sebi osećala se opoganjeno, a zbog toga što to radi pred Nijanom došlo joj je da vrišti. „Arimila, nudim ti svu zahvalnost koju u sebi imam.“ Pa, to nije bila laž. Sva ta zahvalnost svodila se na želju da je zadavi. Lagano. Ali morala je duboko da udahne pre nego što je smogla snage za naredni deo. „Molim te, moraš mi oprostiti što sam bila spora.“ Veoma gorka reč. „Zbog Nasina sam se sva rastrojila. Znaš kako bi se Džarid poneo ako bi saznao za Nasinovo ponašanje." Tih nekoliko poslednjih reči izgovorila je glasom nalik na oštricu kame premazanu medom, ali glupača se zakikotala. Zakikotala se!
„Elenija, naravno da ti je oprošteno“, zasmeja se, a lice joj se ozari. „Trebalo je samo da kažeš. Džarid je prava usijana glava, zar ne? Moraš da mu pošalješ pismo i da mu kažeš koliko si zadovoljna svojim trenutnim stanjem. Zadovoljna si, zar ne? Možeš da kažeš to pismo mom pisaru u pero. Što ja mrzim da mastilom prljam prste, a ti?"
„Arimila, svakako da sam zadovoljna. Kako ne bih bila?" Ovoga puta nije morala da se pomuči kako bi se nasmešila. Ta žena zaista misli da je pametna. Koriščenje Arimilinog pisara isključivalo je svaku mogućnost tajnih mastila, ali ona svejedno može sasvim otvoreno reći Džaridu da ne radi ništa a da se prethodno ne posavetuje s njom i bezumna tikvetina će misliti da joj se pokorila.
Klimajući glavom, s grozno samozadovoljnim izrazom na licu, Arimila prikupi uzde, a njena svita stade da je oponaša. Kad bi stavila saksiju na glavu i nazvala je šeširom, svi bi smesta počeli da nose saksije. „Već je kasno“, reče, „a hoću da sutra krenemo rano izjutra. Kuvar Edele Barin spremio je sjajnu večeru, koja nas sada čeka. Elenija, ti i Nijana morate da jašete sa mnom." Izgovorila je to kao da im ukazuje čast, a njih dve nisu imale drugog izbora nego da se ponašaju kao da jeste tako, pa su poterale konje njoj sleva i zdesna. „I naravno, Silvaza. Silvaza, hajde."
Nasinova unuka potera svoju kobilu bliže, ali ne pored Arimile. Sledila je malo iza nje, a Arimilini čankolizi gurali su se za njenim petama, budući da oni nisu pozvani da jašu s Arimilom. Uprkos tome što im je ledeni vetar zanosio skute plastova, nekoliko žena i dvojica ili trojica muškaraca bezuspešno su pokušavali da zapodenu priču sa devojkom. Ona je retko kada izgovarala više od dve reči u istoj rečenici. Svejedno, kada nadohvat ruke nema Visokog sedišta kome će se ulizivati, poslužiće i naslednica Visokog sedišta, a možda se i neko od onih muških nadao da će se dobro oženiti. Vrlo je verovatno da su jedno ili dvoje zapravo nekakvi čuvari ili makar uhode koje se staraju da ona ne pokuša da stupi u dodir s ma kim iz svoje Kuće. Toj bagri bi tako nešto bilo uzbudljivo - dodirivanje rubova moći. Elenija je imala svoje planove za Silvazu.
Arimila je bila još jedna od onih kojima nije smetalo da trtljaju kada se pametne žene ušuškavaju u plastove i kapuljače, pa je dok su jahali kroz zamiruće sunčeve zrake blebetala o svemu i svačemu, od toga šta će Lirova sestra poslužiti za večeru pa do planova za njeno krunisanje. Elenija je slušala tek toliko da u prigodnim trenucima promrmlja nešto u znak odobravanja. Ako ta budala ima nameru da ponudi zavet na opšte pomilovanje svima koji su joj se suprotstavili, daleko bilo da će joj Elenija Sarand govoriti da je budala. Dovoljno je bilo bolno to što mora da se... uvlači... toj ženi, a kamoli još da je sluša. A onda je jedna Arimilina rečenica zatuče kao malj.
„Neće ti smetati da ti i Nijana delite krevet, zar ne? Izgleda da trenutno vlada nestašica pristojnih šatora."
Nastavila je da blebeće, ali Elenija na jedan trenutak nije čula ni reč. Osećala se kao da joj je sneg natrpan svuda uz kožu. Neznatno okrenuvši glavu, pogledala je Nijanu pravo u zabezeknute oči. Nije bilo ama baš nikakvih izgleda da Arimila zna za njihov slučajni susret, ne još, a sve i da zna - zašto bi im pružila priliku da skupa spletkare? Zamka? Uhode da prisluškuju šta će pričati? Nijanina služavka, ili... Ili Džani? Ceo svet joj se okrenu, a ispred očiju zaigraše crne i srebrne tačkice. Učinilo joj se da će se onesvestiti.
Odjednom ona shvati da je Arimila kazala nešto neposredno njoj i da čeka na odgovor - i to mršteći se sa sve većim nestrpljenjem - pa smesta poče panično da pretražuje misli u nadi da će se setiti šta je to bilo. Da, setila se.
„Pozlaćena kočija, Arimila?" Kakva besmislena zamisao. Kao da se voziš u krparskim kolima! „O, predivno! Pa ti imaš tako sjajne zamisli!"
Kada se Arimila zadovoljno zasmejulji, Elenija poče malo lakše da diše. Ta žena jeste glupača bez trunčice mozga. Možda zaista vlada nestašica odgovarajućih šatora. Mada je verovatnije da ona jednostavno misli da je sada bezbedna od njih dve. Da su ukroćene. Elenija se iskezi tako da joj svi zubi blesnuše, a onda to nekako pretvori u sladunjavi osmeh. Ali smesta odbaci zamisao da naredi Taraboncu da „zabavlja" tu ženu, makar i na sat vremena. Sa Džaridovim potpisom na zavetu, samo je jedan način da joj se raščisti put do prestola. Sve je pripremljeno i spremno. Jedino pitanje je da li najpre da umre Arimila ili Nasin.
Noć je pritisla Kaemlin okrutnom studeni koju su oštri vetrovi još dublje pribijali uz grad. Tu i tamo je svetlost, blistajući iz nekog prozora na spratu, govorila da ima ljudi koji su još budni, ali većina kapaka bila je namaknuta na prozore, a tanka mesečeva oštrica nisko na nebu kao da je samo naglašavala teško breme tame. Čak je i sneg povrh krovova i nagomilan pred zgradama, gde je utekao od dnevnog saobraćaja, bio senovit i siv. Usamljeni čovek zabrađen od glave do pete u tamni plašt, koračajući kroz smrznutu bljuzgavicu levo od kaldrme, jednako se lako odazivao i na Devid Henlon i na Doilen Melar; njemu je ime značilo taman koliko kaput, a čovek kaput menja kad god mu je to potrebno. Koliko godina ima da ih je nosio čitav niz. Da je po njegovom, sada bi mu noge bile dignute na stolicu ispred razbuktale vatre u Kraljevskoj palati, s peharom u ruci, ibrikom rakije pored sebe i voljnom devojčurom na kolenu, ali ne pita se on već neko drugi. Bar su u Novom gradu ulice čistije. Ne bi se baš moglo reći da su dobre, pošto su prekrivene tim zaleđenim blatom zbog kojeg se neoprezan korak lako može završiti padom, ali tu je manje verovatno da će se čizme izmaći ispod čoveka negoli na strmijim padinama Unutrašnjeg grada. Sem toga, odgovarala mu je noćašnja tama.
Malo je ljudi bilo na ulicama kada je izašao, a kako je noč odmicala, bivalo ih je sve manje. Pametni ljudi ne izlaze kada padne mrak. Povremeno bi se neke nejasne prilike pojavile u tamnijim senkama, ali pošto bi nakratko posmatrale Henlona, zamakle bi za ulične uglove ispred njega ili bi se povukle u uličice, pokušavajući da priguše psovke dok se probijaju kroz sneg koji sunčevi zraci verovatno nisu ni dotakli. On nije širok, a tek je neznatno viši od prošeka, a plastom je sakrivao mač i oklopni prsnik, ali džeparoši i razbojnici motre na slabosti ili kolebljivost, a on se kretao očigledno samouvereno i ne plašeći se vrebača u tami. Da ima taj stav pomagao mu je i dugi bodež prikriven u desnoj šaci, koja je bila uvučena u verižnu rukavicu.