„Ko je posetilac?“, upita on.
„Nije se predstavio, bar ne meni“, odgovori Falion, pa gurnu stolicu uz vrata hodnika kako se ne bi zatvorila. To je značilo da i ono malo toplote beži iz kuhinje, ali htela je da može da čuje ako je Šiejn pozove. Ili je možda želela da se postara da ne može da prisluškuje. „Vitak čovek, visok i prekaljen, izgleda kao vojnik. Možda neki vojni zapovednik od izvesnog ugleda, a možda i plemić, sudeći po njegovom ophođenju - a po naglasku bih rekla da je Andorac. Izgleda mi pametno i oprezno. Odeća mu je sasvim jednostavna, mada skupa, a ne nosi prstenje niti pribadače." Namršteno pogleda sto, pa priđe jednom visokom otvorenom kredencu pored vrata i prinese još jedan kositreni pehar onome koji je on izvadio za sebe. Nije mu ni sinulo da pripremi dva. Dovoljno je teško to što mora sam sebi da sprema vino. Bila ona Aes Sedai ili ne, ipak je služavka. Ali ona sede za sto i odgurnu zdelu sa začinima od sebe kao da očekuje od njega da on nju služi.
„Ali zato je Šiejn juče imala dva posetioca, daleko nehajnijih od ovoga danas“, nastavi. „Jedan je došao ujutro, a na oklopnim rukavicama imao je zlatne veprove Saranda. Verovatno je mislio da niko neće primetiti sitan vez, ako je uopšte razmišljao. Dežmekasti žutokosi sredovečni čovek, koji je sve gledao s visine, pohvalio vino kao da se iznenadio što je u ovoj kući zatekao pristojnu berbu i tražio da Šiejn naredi da me istuku jer nisam pokazala dovoljno poštovanja." Čak je i to ispričala hladno i odmereno. Jedini put kada je u njoj bilo makar malo žestine bilo je kada ju je Šiejn istukla kaišem. Tada ju je vala čuo kako zavija. „Čovek sa sela koji retko dolazi u Kaemlin, ali misli da zna kako se ponašaju oni višeg staleža od njega - bar bih tako rekla. Poznaćeš ga po bradavici na bradi i malom ožiljku u obliku polumeseca pored levog oka. Čovek koji je došao po podne bio je nizak i crmpurast, oštrog nosa i opreznog pogleda, bez ožiljaka ili belega koje bih mogla da primetim, mada je na levoj ruci nosio prsten sa četvrtastim granatom. Bio je škrt na rečima i pomno je pazio da ništa ne oda u govoru, ali je nosio bodež sa četiri meseca Kuće Marn na jabuci."
Prekrstivši ruke, Henlon se nasloni uz kamin, pazeći da mu lice ostane spokojno premda je izgarao od želje da se namršti. Bio je siguran da je namera da se Elejna uspe na presto, mada je zagonetka šta će nakon toga uslediti. Obećana mu je kao kraljica. Njemu ama baš nimalo ne znači hoće li ona nositi krunu kada je bude uzeo ili neće, sem što bi to malo začinilo stvari - kroćenje te dugonoge drolje bilo bi čisto zadovoljstvo sve i da je kćer nekog seljaka, naročito pošto ga je onako izribala danas ispred svih onih žena! Ali dogovaranja sa Sarandovima i Marnovima značila su da je Elejni možda ipak suđeno da umre nekrunisana. Možda je on, uprkos svim onim silnim obećanjima da će prevrnuti kraljicu, tamo postavljen da bi je mogao ubiti u nekom odabranom trenutku, kada bi njena smrt dovela do nekih određenih posledica koje Šiejn želi. To jest, koje želi Izabrani koji joj izdaje naređenja. Taj se zove Moridin, a Henlon to ime nikada u životu - pre dolaska u ovu kuću - nije čuo. To ga nije mučilo. Ako čovek ima petlje da se naziva jednim od Izabranih, Henlon nije tolika budala pa da ga preispituje. Ali mučila ga je mogućnost da on u celoj toj priči nije ništa drugo do bodež. Sve dok bodež obavi posao, je li bitno hoće li se usput polomiti. Mnogo je bolje biti šaka na balčaku nego sečivo.
„Jesi li videla da zlato menja ruke?“, upita je. „Jesi li nešto čula?"
„Rekla bih“, ukočeno ona odgovori. „A po našem dogovoru, sada je na mene red da postavljam pitanja."
Njemu nekako pođe za rukom da upitnim pogledom sakrije svoju razdraženost. Ta glupača ga uvek pita za Aes Sedai u palati ili one koje naziva Srodnicama, a ako ne o njima - onda ga propituje o Morskom narodu. Glupa pitanja. Ko se s kime ponaša prijateljski, a s kime neprijateljski. Ko s kime šapuće u potaji, a ko koga izbegava. Šta je čuo da pričaju. Kao da on nema pametnija posla nego da vreba po hodnicima i da ih uhodi. Nikada je nije lagao - preveliki su izgledi da ona sazna istinu, čak i uglibljena u tu kuću kao služavka; naposletku, ipak je ona Aes Sedai - ali sada mu je već sve teže i teže da se seti nečega što joj on već nije kazao, a ona je bila nepokolebljiva u tome da joj on saopštava novosti, ako očekuje da ih i sam čuje. Svejedno, danas on ima nekoliko mrvica za nju - neke pripadnice Morskog naroda odlaze, a dobar deo dana sve do jedne su skakale kao da su im ledenice natrpane uz leda. Time će morati da se zadovolji. Ono što je njemu potrebno da sazna veoma je važno, za razliku od krvavih olajavanja.
Ali pre nego što ona stiže da mu saopšti svoje pitanje, otvoriše se spoljna vrata. Murelin je bio dovoljno veliki da je popunio skoro čitav dovratak, ali studen je svejedno uletela u kuhinju, nošena naletom vetra od kojeg se vatrica rasplamsala i razasula kišu žiški uz dimnjak sve dok grmalj nije zatvorio vrata za sobom. Ničim nije odavao da je osećao zimu, mada - smeđi kaput mu je ipak bio debeo kao dva plašta. Sem toga, taj čovek ne samo da je bio krupan kao vo, već i toliko pametan. Spustivši uz tresak veliki drveni krčag na sto, zadenuo je palčeve za široki opasač i mrsko odmerio Henlona. „Je l’ se ti to petljaš s mojom ženskom?“, promrmlja.
Henlon se lecnu. Ne zato što se plašio Murelina - nije, pošto se mamlaz nalazio s druge strane stola. Iznenadilo ga je to što je Aes Sedai skočila sa stolice i zgrabila ibrik s vinom. Bacivši u njega đumbir i karanfilić, dodala je tome kašiku meda i mućnula ibrik kao da će tako nešto izmešati, a onda preko suknje uhvatila žarač i izvukla ga iz vatre, pa ga gurnula u vino i ne gledajući je li se dovoljno usijao. Za sve to vreme Murelina nije ni pogledala.
„Tvoja ženska?“, oprezno upita Henlon. Ovaj mu se na to podrugljivo isceri.
„Taman tako. Gospa je rekla da bi ja mogo da koristim ono što ti nećeš. Kako god, Fali i ja se noću grejemo." Murelin krenu oko stola, i dalje se cereći, samo sada ženi. Ali povik odjeknu niz hodnik, a on uzdahnu i stade, a kez mu minu s lica.
„Falion!“, oštro doviknu Šiejnin glas iz daljine. „Dovedi sada Henlona - i požuri!" Falion spusti ibrik na sto tako snažno da se vino preli preko ruba i pođe prema vratima i pre nego što Šiejn završi. Kada ona govori, Falion skače.
I Henlon poskoči, mada iz drugog razloga. Sustiže je, pa je zgrabi za ruku laman kada ona zakorači na prvi stepenik. Jednim brzim pogledom uveri se da su kuhinjska vrata zatvorena. Možda Murelin ipak oseća hladnoću. Ali svejedno šapatom reče: „Šta je sad pa ovo?“
„To se tebe ne tiče“, ona mu odbrusi. „Možeš li da mi nabaviš nešto što će ga uspavati? Nešto da mu stavim u pivo ili vino? Taj sve pije, kakvog god da je ukusa."
„Ako Šiejn misli da ne slušam naređenja, onda me se to krvavo tiče, a i ti bi trebalo da tako gledaš na sve to, ako imaš dve krvave mrve mozga u glavi."
Ona naheri glavu i pogleda ga niz onaj svoj dugi nos, hladno kao riba. „Ovo nikakve veze nema s tobom. Što se Šiejn tiče, i dalje ću pripadati tebi kada si ovde. Vidiš, neke stvari su se promenile." Odjednom ga nešto nevidljivo zgrabi za zapešće i otrže mu šaku sa njenog rukava. Nešto drugo ga zgrabi za grlo, pa ga stisnu tako da više nije mogao da diše. Leva ruka mu zaludno polete da dohvati bodež. Njen glas je i dalje bio hladan. „Mislila sam da bi izvesne stvari trebalo da se promene u skladu s tim, ali Šiejn nema logično stanovište. Kaže da će Veliki gospodar Moridin reći kada bude hteo da se moja kazna umanji. Moridin me je dao njoj. Murelin je njen način da se postara da ja to shvatim. Njen način da se postara da budem svesna toga da sam njeno pseto sve dok ona ne kaže drugačije." Odjednom duboko uzdahnu, a pritisak nestade s njegovog zapešća i grla. Vazduh nikada nije bio slađi. „Možeš li da nabaviš ono što sam tražila?“, upita sasvim mirno, kao da nije upravo pokušala da ga ubije pomoću krvave Moći. Sav se naježio od pomisli da ga je to dodirivalo.