Ali izgleda da se družini neko pridružio dok je Egvena zurila u Kulu.
S uzanom plavom ešarpom, znamenjem svog položaja, preko plašta, Šerijam je uspela da se veoma svečano pokloni iz sedla. Ta žena kose boje plamena znala je da se ponekad ponaša izuzetno ozbiljno. „Majko, Predstavnica Delana želi da ti se obrati“, kazala je kao da Egvena ne vidi zdepastu Sivu sestru u sedlu vrane i šarene kobile, dlake tamne skoro kao u Šerijaminog crnonogog ata. „I to u vezi s pitanjem od velike važnosti, kako kaže." A tračak zajedljivosti u njenom glasu značio je da joj Delana nije saopštila o kojem se to pitanju radi. Šerijam se to svakako nije dopalo. Ume da veoma ljubomorno čuva svoj položaj.
„Nasamo, majko, ako ti je volja“, kaza Delana i zabaci tamnu kapuljaču, otkrivajući bezmalo srebrnu kosu. Glas joj je bio dubok za ženu, ali teško da se u njemu čula žurba, kao što bi bilo u slučaju nekoga ko želi da razgovara o bitnim stvarima.
Doduše, njeno prisustvo jeste pomalo iznenađujuće. Delana često podržava Egvenu u Dvorani Kule, kada se Predstavnice raspravljaju oko toga je li neka određena odluka zaista u vezi s ratom protiv Elaide. To znači da Dvorana mora da pruži podršku Egveninim zapovestima kao da je na snazi većinska suglasnost, a to se ni najmanje ne dopada čak ni Predstavnicama koje su se zalagale za rat, što često dovodi do beskrajnih rasprava. One žele da svrgnu Elaidu, ali prepuštena samoj sebi, Dvorana bi se samo svađala. Doduše, istini za volju, Delanina podrška nije baš uvek dobrodošla. Jedan dan ume da bude slika i prilika Sive pregovaračice koja teži da postigne saglasje, a već sledećeg ima tako oštre stavove da se sve Predstavnice koje je čuju odmah uzjogune. A dešavalo joj se i da i na druge načine napravi pometnju. Čak je tri puta zahtevala da Dvorana zvanično objavi da je Elaida pripadnica Crnog ađaha, što je neumitno dovodilo do nelagodne tišine koja je vladala sve dok se neka ne bi setila da iznese predlog da se sednica zaključi. Malo je sestara voljno da otvoreno raspravlja o Crnom ađahu. A Delana je spremna da raspravlja o svačemu, od toga gde da nađu odgovarajuću odeću za devet stotina osamdeset sedam polaznica pa do toga uživa li Elaida među sestrama tajnu podršku, što je još jedna tema od koje se većina sestara ježi. A sve to vodi do pitanja zašto je tako rano pošla na jahanje - i to sama. Nikada ranije nije prišla Egveni a da nije bila u društvu neke druge Predstavnice, ako ne i njih tri. Delanine bledoplave oči nisu odavale ništa više nego njeno glatko lice jedne Aes Sedai.
„Dok budemo jahale“, kaza joj Egvena. A kada Šerijam otvori usta, dodade: „Bićemo nas dve nasamo. Molim te, budi sa ostalima." Čuvarkine zelene oči na tren blesnuše skoro besno. Šerijam je sposobna i predana svom poslu, a u Egvenu polaže velike nade i ne taji kako ne voli da bude isključena iz Egveninih sastanaka. Ali bez obzira na to je li uznemirena ili ne, naklonila je glavu u znak prihvatanja nakon tek neznatnog oklevanja. Šerijam nije uvek znala koja od njih zapoveda, ali je naučila.
Od reke Erinin tlo se lagano uzdizalo, ali se nije pretvaralo u brda već se jednostavno dizalo prema čudovišnom vrhu koji se na zapadu nadnosio nad čitavim krajolikom, tako ogroman da je izgledalo kao da se ruga nazivu planina. Zmajeva planina bila bi viša od svakog drugog vrha čak i na Kičmi sveta; u manje-više ravnom predelu oko Tar Valona, njena snežna glava kao da je dosezala nebesa, naročito kada se s njenog krezubog vrha diže tanani stub dima, kao što je sada slučaj. Tanana nit posmatrana s tolike udaljenosti i na tolikoj visini svakako je nešto sasvim drugo posmatrano izbliza. Na pola puta uz Zmajevu planinu drveća nestaje, a nikada nikome nije pošlo za rukom da dosegne njen vrh, pa čak ni da mu se približi, mada se priča da su njene padine posute kostima onih koji su pokušavali. A niko nije mogao da objasni zašto bi uopšte neko to činio. Ponekad bi se duga večernja senka te planine pružala čak do grada. Ljudi koji tu žive navikli su se da Zmajeva planina vlada nebom, baš kao što su bili naviknuti na to da se Bela kula nadnosi nad gradske zidine i da je vidljiva s milja i milja udaljenosti. I jedno i drugo su nepromenljivi životni činioci koji su oduvek tu i uvek će biti, ali običnom svetu u životu su bitniji njihovi zanati i usevi nego planine ili Aes Sedai.
U sićušnim zaseocima sa po desetak ili dvanaest kamenih kuća, krovova pokrivenih rogozinom ili Sindrom, i u ponekom selu sa stotinak domova, deca što su se igrala u snegu ili nosila vedra sa vodom iz bunara zastajala su da blenu u vojnike; jahali su zemljanim stazama koje - kada nisu pokrivene snegom - u tom kraju služe kao drumovi. Nisu nosili barjake, ali nekoliko vojnika je na plaštovima ili rukavima imalo izvezen Plamen Tar Valona, a po onim neobičnim zaštitničkim plaštovima moglo se odmah pretpostaviti da su bar neke od žena Aes Sedai. Čak i tako blizu grada, sestre su sve doskora bile neuobičajen prizor, a i dalje su dovoljna retkost da detinje oči zablistaju kad ih vide. Mada, što se dece tiče, na spisku čudesa vojnici su najverovatnije bili veoma blizu sestrama. Tu je zemlja mahom bila prekrivena imanjima koja su prehranjivala Tar Valon - kamenim zidovima ograđena polja grlila su velike kuće i visoke ambare podignute od kamena ili cigle, između kojih su se prostirali lugovi, gajevi i šumarci, a skupine seoske dece često su trčale pored njihove povorke, skačući po snegu kao zečevi. Zbog zimskih poslova većina starijeg sveta nije izlazila iz kuća i ambara, ali oni koji jesu - s više slojeva odeće na sebi zbog hladnoće - jedva da su i gledali vojnike, Zaštitnike ili Aes Sedai. Proleće samo što nije stiglo, a s njim oranje i setva - a ono što Aes Sedai rade na to neće uticati. Neće, ako Svetlost da.