I Egvenu preplavi neki sumorni talas. Ove oko nje su neke od najvatrenijih Elaidinih protivnica, čak i kolebljiva Beonin, koja bi uvek radije da priča nego da dela. Pa, Sive su poznate po tome što veruju da se sve može rešiti s dovoljno priče. Trebalo bi da to nekom prilikom probaju s Trolokom, ili bar nekom secikesom, pa da vide kako će da prođu! Bez Šerijam i ostalih, otpor Elaidi raspao bi se i pre nego što bi mu se ukazala prilika da se obrazuje. To se bezmalo svejedno desilo. Ali Elaida je ukopana u Kuli jednako čvrsto kao na početku, a nakon svega kroz šta su prošle i šta su učinile, čini se da čak i Anaija uviđa kako će se to sve rasplinuti u nedaću.
Ne! Duboko uzdahnuvši, Egvena se ispravi u sedlu i zategnu ramena. Ona je zakonita Amirlin, šta god Dvorana mislila da će dobiti kada suje uzdigle na taj položaj - i na njoj je da pobunu protiv Elaide održi u životu i da održi nadu da će se Kula zaceliti. Ako je potrebno da se pretvaraju da pregovaraju kako bi se to postiglo, neće biti prvi put da se Aes Sedai pretvaraju da im je cilj jedno, dok je prava meta nešto sasvim drugo. Šta god da je potrebno kako bi se pobuna održala u životu i Elaida svrgla - ona će to učiniti. Šta god da je potrebno.
„Rastegni pregovore što duže možeš“, naredila je. Te su reći bile upućene Beonin. „Možeš da pričaš o čemu god hoćeš, samo da sačuvaš tajne koje je potrebno sačuvati, ali ne pristaj ni na šta i odugovlači pregovore." Siva se zanjiha u sedlu, sasvim sigurno izgledajući lošije od Anaije. Činilo se kao da će svakog časa povratiti.
Kada je logor izbio na vidiku, a sunce skoro na pola puta do podnevnog vrhunca, pratnja lako oklopljenih konjanika odvojila se od njih i poterala konje ka reci, ostavljajući Egvenu i sestre da poslednju milju preko snega prejašu u pratnji Zaštitnika. Lord Garet je zastao kao da bi hteo da opet porazgovara s njom, ali naposletku je okrenuo dorata na istok i pošao za konjanicima, terajući konja u kas da ih sustigne dok su oni zamicali za jedan izduženi luk. On nije čovek koji bi pomenuo njihove nesuglasice, pa čak ni njihove razgovore, tamo gde bi neko drugi mogao to da čuje, a verovao je da su Beonin i ostale upravo ono što svi za njih misle - ađaški psi čuvari. Bila je malo tužna što od njega krije ponešto, ali što manje ljudi zna za neku tajnu, to je veća verovatnoća da se ta tajna neće otkriti.
Logor se sastojao od bezbroj šatora raznoraznih oblika, veličina, boja i različite istrošenosti i skoro je potpuno pokrivao širok, drvećem obrubljen pašnjak, na pola puta između Tar Valona i Zmajeve planine, u prstenu od sapetih konja i redova kola i taljiga, skoro jednako raznolikih kao šatori. Nekoliko milja iza krošanja iz dimnjaka se dizao dim, ali obližnji seljaci držali su se podalje od njih, izuzev kako bi prodavali jaja, mleko i maslac, ili kada neko pretrpi neku nesreću, pa mu je potrebno Lečenje, a od vojske koju je Egvena za sada okupila nije bilo ni traga. Garet je svoje oružane snage usredsredio duž reke, delimično da zauzmu varoši podignute pored mosta na obe obale, a ostatak je rasporedio u nešto što je on zvao logorima za rezervu, postavljenim tako da ljudstvo iz njih može pohrliti i pomoći da se odbije svaki ispad iz grada, čisto za slučaj da je pogrešno procenio visokog zapovednika Čubajna. Uvek imaj na umu mogućnost da su tvoje pretpostavke pogrešne, kazao joj je. Naravno, niko nije imao primedbe na to kako je rasporedio vojsku, bar ne u načelu. Čitav niz sestara bio je spreman da cepidlači oko sitnica, ali zauzimanje varoši pored mostova ipak je jedini način da se Tar Valon stavi pod opsadu. To jest, s kopna. A poprilično Aes Sedai bilo je zadovoljno time što ne moraju da gledaju vojnike i da misle na njih.
Tri Zaštitnika u plaštovima promenljivih boja izjahalo je iz logora taman kada su se Egvena i ostale približile. Jedan od njih bio je veoma visok a jedan veoma nizak, tako da je izgledalo kao da su se poredali po visini. Klanjajući se Egveni i sestrama, klimajući Zaštitnicima iza njih, svi su zračili onim opasnim izgledom ljudi tako samouverenih da nemaju potrebe da nekoga ubeđuju koliko su opasni, zbog čega je ta činjenica samo bila još očiglednija. Zaštitnik kad je opušten i lav kad drema na brdu - tako je počinjala jedna stara izreka koja kruži među Aes Sedai. Drugi deo je davno zaboravljen, ali zapravo nije ni bilo potrebe da se kaže nešto više. Sestre pod tim okolnostima nisu bile baš u potpunosti bezbrižne kada je reč o bezbednosti logora, čak i punog Aes Sedai. Zaštitnici su obilazili okolinu miljama daleko od logora sa svih strana - kao lavovi koji vrebaju.
Anaija i ostale, sve sem Šerijam, raštrkale su se čim su stigle do prvog niza šatora iza kola. Svaka od njih poći će da potraži glavu svog ađaha, navodno da podnese izveštaj o tome da je Egvena jahala do reke s lordom Garetom, a još važnije od toga, da se uvere da glave ađaha znaju da neke Predstavnice razmatraju pregovore sa Elaidom i da je Egvena nepokolebljiva. Bilo bi lakše kad bi ona znala ko su te žene, ali čak ni zaveti na odanost ne obavezuju toliko tla joj one tako nešto otkriju. Mirela se umalo zadavila sopstvenim jezikom kada je Egvena to nagovestila. Biti tek tako ubačen u neki posao bez ikakve obuke nije najbolji način da se taj posao nauči i savlada, a Egvena je dobro znala kako još neizmerno mnogo ima da nauči u vezi s time šta znači biti Amirlin. Neizmerno mnogo ima da nauči, a da pri tom obavlja taj posao.
„Oprosti mi, majko“, zausti Šerijam kada Beonin, poslednja koja je otišla, nestade među šatorima, praćena svojim Zaštitnikom lica prepunog ožiljaka. „Čeka me sto zatrpan hartijama.“ Odsustvo poleta u njenom glasu moglo se razumeti. Ešarpa Čuvarke dobija se uz sve veće hrpe izveštaja koje valja razvrstati i spisa koje valja pripremiti. Premda je bila više nego predana kada je o ostatku njenog posla reč, što u ovom slučaju znači da se stara za svakodnevni život tog logora, Šerijam je umela da u javnosti gunđa sebi u bradu, suočena s nekom novom hrpom hartije, kako iz sve snage i od srca želi da je i dalje nadzornica polaznica.
Svejedno, čim joj je Egvena dala dozvolu, ona je poterala svog crnonogog Šarca u kas, raštrkavši povorku težaka u grubim kaputima i sa šubarama na glavama, koji su na leđima nosili velike kotarice. Jedan se okliznu sred polusmrzlog blata koje se pretvaralo da je ulica i pade na nos. Šerijamin Arinvar, vitak Kairhijenjanin s prosedim slepoočnicama, zastao je taman toliko da se uveri da je čovek dobro i da se diže na noge, a onda potera svog tamnoriđeg pastuva za njom, ostavljajući težaka da psuje, uglavnom svoje saputnike koji su mu se smejali. Svi znaju da se sklanjaš s puta Aes Sedai koja nekud žuri.
Egveni pogled pade na ono što se prosulo iz njegove kotarice, pa se ona i trese - velika hrpa krupnog brašna kojom je toliko žižaka gmizalo da se činilo kako tih pokretnih crnih tačkica ima koliko i tih mlevenih žitarica. Mora da svi ti ljudi nose upropašteno brašno na smetlište. Nema svrhe da se ono prosejava kada je toliko puno žiška - to bi mogao da jede samo neko ko umire od gladi - ali muka je u tome što se svakoga dana baca previše kotarica brašna i zrna. Kad je već kod toga, polovina buradi usoljene svinjetine i govedine bazdi kada se otvori, tako da ne preostaje ništa drugo nego da se zakopaju. Za sluge i težake, bar za one koji su upoznati sa životom u vojničkom logoru, to nije bilo ništa novo. Možda malo gore nego što je to uobičajeno, ali nikako nečuveno. Žižak može da se pojavi u svakom trenutku, a trgovci koji pokušavaju da malo više zarade stalno prodaju pokvareno meso pomešano s dobrim. Ali za Aes Sedai sve je to bilo povod za duboku zabrinutost. Svako bure mesa, svaki džak žita, brašna ili jarme bili su okruženi Čuvanjem čim su ga kupili, a ono što je obmotano Čuvanjem ne može se promeniti sve dok se tkanje ne ukloni. Ali meso se i dalje kvarilo, a bube množile. Kao da sam saidar slabi. Čovek bi pre naterao neku sestru da priča šale o Crnom ađahu nego da se bavi time.