Negde oko Amirlinine radne sobe, koja je uprkos imenu zapravo bila samo platneni šator šiljatog krova i zakrpljenih smeđih zidova, gomila se proredila i nestala. Baš kao Dvorana, to je mesto koje se izbegava ako čovek tu nema nekog posla ili ako nije pozvan. Nikada se ne dešava da nekoga tek tako zamole da dođe u Dvoranu Kule ili Amirlininu radnu sobu. I najbezazlenija pozivnica jeste poziv, što je činjenica koja je taj jednostavan šator pretvarala u utočište. Prošavši kroz ulaz, zbacila je plašt sa sebe sa osećajem olakšanja. Nakon jahanja i šetnje, u šatoru je bilo divno toplo zbog dva gorionika s kojih se dizalo tek malčice dima. Još se osećao blagi slatkasti miris suvog bilja poprskanog po usijanim ugarcima.
„Kako se one glupe devojke ponašaju, čovek bi pomislio da sam ja...“, zagunđa, pa naglo umuknu.
Nije bila nimalo iznenađena što vidi Sijuan kako, odevena u skromnu haljinu od plave vune, lepog ali jednostavnog kroja, stoji sa širokom kožnom torbicom za spise prigrljenom uz grudi. Većina sestara izgleda da je i dalje verovala, kao na primer Delana, da je ona svedena na to da Egvenu podučava zvaničnom ophođenju i da trčkara oko nje, i to u oba slučaja nevoljno, ali izgleda da još niko nije primetio kako je ona tu od ranog jutra. Sijuan jeste bila Amirlin ljuta kao guja, mada u to niko ko to već nije znao nikada ne bi poverovao. Polaznice su je isticale jednako često kao Leanu, ali sumnjajući tla je ona zaista ta o kojoj sestre pričaju. Lepa, skoro prelepa, nežnih usnica i tamne sjajne kose koja joj je padala do ramena, Sijuan je izgledala još mlađe nego Leana, tek nekoliko godina starije od Egvene. Da joj nije bilo šala s plavim resama prebačenog preko ruku, mislili bi da je jedna od Prihvaćenih. Zato ona nikada ne izlazi bez tog šala, kako bi izbegla neprijatne greške. Ali oči joj se nisu promenile ništa više nego duh i bile su ledena plava šila uprta u ženu čije je prisustvo bilo iznenađujuće.
Halima je svakako dobrodošla, ali Egvena nije očekivala da je vidi prostrtu po jastucima jarkih boja nagomilanim uz jedno šatorsko krilo, glave oslonjene na ruku. Ako je Sijuan bila lepa, jedna od onih mladih žena - bar naizgled mladih - kojima se i muškarci i žene smeše, Halima je zapanjujuća, s krupnim zelenim očima na savršenom licu i jedrim čvrstim grudima, žena pred kojom muškarci ostaju bez daha a druge žene se mršte. Mada se Egvena nije mrštila, niti verovala pričama koje šire žene ljubomorne na to što Halima privlači muškarce samom svojom pojavom. Na kraju krajeva, nije ona kriva zbog toga kako izgleda. Ali čak je i njeno nameštenje kao Delanine pisarke očigledno bilo plod dobrodušnosti Sive sestre - slabo obrazovana seljanka, Halima je pisala nezgrapno kao malo dete - Delana joj obično nalazi nekakve izmišljene poslove kojima se ona po ceo dan bavi. Retko kada se dešavalo da dođe pre vremena za spavanje, a i tada skoro uvek zato što je čula da Egvenu boli glava. Nisao ništa nije mogla da uradi s tim glavoboljama, čak ni koristeći novo Lečenje, ali Halimine masaže činile su prava čuda čak i kad je Egvena cvilela od bolova:
„Majko, kazala sam joj da ovoga jutra nećeš imati vremena za posete“, oštro reče Sijuan i dalje streljajući ženu na jastucima pogledom dok je slobodnom rukom prihvatala Egvenin plašt, „ali kao da sam pričala u prazno." Okačivši plašt na grubu vešalicu, prezrivo frknu. „Možda bi obratila pažnju na mene da nosim čakšire i imam brkove." Sijuan je izgleda verovala u sve do jedne glasine o Haliminim navodnim haranjima među lepšim zanatlijama i vojnicima.
Za divno čudo, Halimu je izgleda zabavljao taj glas koji ju je pratio. Lako moguće da čak uživa u njemu. Zasmejala se tiho i baršunasto i protegla po jastucima kao mačka. Nažalost, gajila je nesrećnu sklonost prema duboko izrezanim steznicima, što je po ovakvom vremenu bilo za nevericu, tako da je umalo ispala iz svoje haljine od zelene svile s plavim prugama. Teško da je uobičajeno da pisarke nose svilenu odeću, ali Delanina dobrodušnost veoma je velika, ili pak njen dug prema Halimi.
„Majko, jutros si mi delovala veoma zabrinuto“, promrmlja zelenooka žena, „a iskrala si se onako rano da bi otišla na jahanje, pokušavajući da me ne probudiš. Mislila sam da bi možda volela da malo popričamo. Ne bi te toliko bolela glava da više pričaš o onome što te muči. Bar znaš da sa mnom možeš o svemu da razgovaraš." Odmeravajući Sijuan, koja ju je prezrivo gledala s visine, Halima se ponovo baršunasto nasmej a. „I znaš da od tebe ne tražim ništa, za razliku od nekih drugih." Sijuan opet frknu i namerno spusti torbicu na pisaći sto, nameštajući je da bude tačno između kamene mastionice i zdele s peskom. Čak se petljala i oko pernice.
Egveni jedva pođe za rukom da se suzdrži da ne uzdahne. Na jedvite jade. Halima zaista nije tražila ništa sem ležaja u Egveninom šatoru, kako bi mogla da joj se nađe pri ruci čim je zaboli glava, a to što tu spava mora da joj uzrokuje poteškoće u obavljanju svojih dužnosti prema Delani. Sem toga, Egvena je volela njenu prizemnu otvorenost. Veoma je lako malčice zaboraviti na to da je Amirlin Tron kada razgovara s Halimom, i da se opusti kako ne može čak ni sa Sijuan. Toliko se grčevito borila da je priznaju kao Aes Sedai i Amirlin, a to priznanje je i dalje prelabavo. Svaki put kada se oklizne i ne bude Amirlin lakše će doći do sledećeg pogrešnog koraka, pa do sledećeg i narednog nakon toga, sve dok se opet ne svede na to da je smatraju za dete koje se igra. Tako je Halima bila pravo blago i dragocenost koje valja ceniti ne samo zbog onoga što njeni prsti rade Egveninim glavoboljama. Ali živciralo ju je što izgleda sve do jedne žene u logoru dele Sijuanino mišljenje, uz mogući izuzetak Delane. Ta Siva preterano drži do čestitosti da bi plaćala neku laku ženu, bez obzira na to koliko je blagonaklona prema njoj. U svakom slučaju, uopšte nije bitno da li ta žena juri muškarce ili se sapliće o njih.
„Halima, bojim se da me zaista čeka posao“, kaza skidajući rukavice. Uglavnom je čeka planina posla svakoga dana. Naravno, na stolu još nema ni traga od Šerijaminih izveštaja, ali začelo će ih poslati uskoro, skupa sa ono nekoliko molbi za koje misli da zavređuju da ih Egvena pogleda. Svega nekoliko; deset ili dvanaest molbi za odgovor na pritužbe, pri čemu se od Egvene očekuje da za svaku od njih donese presudu kao Amirlin. To se ne može bez proučavanja i propitivanja, svakako ne ako želi da donese pravednu odluku. „Možda bi mogla da večeraš sa mnom." To pod uslovom da završi na vreme, pa da ne mora da jede za svojim pisaćim stolom tu u radnoj sobi. Već se bliži podne. „Možemo tada da popričamo."
Halima se naglo diže u sedeći položaj, sevajući očima i stiskajući pune usne, ali njeno mrštenje nestade jednako brzo kao što se pojavilo. Ali oganj je i dalje tinjao u njenom pogledu. Da je mačka, leđa bi joj bila povijena a rep nakostrešen. Skladno ustavši na slojeve tepiha, zagladi haljinu preko bokova. „Onda u redu. Ako si sigurna da nećeš da ostanem."
Sa iznenađujućim vremenskim podudaranjem, tupi bol zaključa Egveni negde iza očiju, predobro poznati prethodnik zaslepljujuće glavobolje, ali ona samo odmahnu glavom i ponovi da ima posla. Halima je oklevala još trenutak, ponovo stiskajući usne a šake skupljajući u pesnice, a onda zgrabi svoj krznom postavljeni svileni plašt s vešalice i izjuri iz šatora i ne trudeći se da se ogrne. Mogla bi da se razboli od toga što tako izleće na hladnoću.