Zagledana u taman talog na dnu kositrenog pehara, Egvena uzdahnu. Moraće i ona da bude tamo - i da se suoči s Predstavnicama i s glavoboljom i tim groznim ukusom u ustima. Možda se to može nazvati pokorom zbog onoga što će učiniti u Dvorani.
19
Iznenađenje
Običaj nalaže da se Amirlin obavesti o zasedanju Dvorane, ali nigde se ne pominje da je moraju sačekati do početka sednice, što znači da vremena verovatno nema. Egveni je došlo da skoči na noge i pojuri pravo u veliki paviljon pre nego što Morija i one dve stignu da sprovedu u delo kakvo god da su joj iznenađenje pripremili. Iznenađenja u Dvorani retko kada su prijatna. Iznenađenja za koja se prekasno sazna još su gora. Svejedno, da bi Amirlin ušla u Dvoranu moraju se poštovati pravila propisana zakonom, a ne običajima, tako da je ostala da sedi i poslala Sijuan da pozove Šerijam kako bije Čuvarka hronika mogla propisno najaviti. Sijuan joj je kazala da je to zapravo samo upozorenje Predstavnicama da će biti prisutna - uvek ima nekih pitanja koje bi one htele da razmotre a da Amirlin ne zna za njih - pri čemu nije baš potpuno zvučala kao da se šali.
U svakom slučaju, nema nikakve svrhe da kreće u Dvoranu pre nego što bude mogla da uđe. Suzbivši nestrpljenje, nasloni glavu na ruke i poče da masira slepoočnice pokušavajući da pročita još neki izveštaj ađaha. Uprkos odvratnom „čaju“, ili možda upravo zbog njega, svaki put kad bi trepnula reči bi joj od glavobolje zaigrale na stranici, a Anaija i one druge dve nimalo nisu pomagale.
Čim je Sijuan otišla, Anaija je zabacila plašt, sela na tronožac s kojeg je Sijuan ustala - pod njom se nije klatio, bez obzira na to što su mu nogari nejednaki - i počela da nagađa šta Morija i ostale hoće da postignu. Ona nije lakomislena žena, tako da su njene pretpostavke - po datim okolnostima - bile krajnje suzdržane. Suzdržane, mada ništa manje uznemirujuće.
„Majko, prestravljeni ljudi prave gluposti, čak i Aes Sedai“, promrmlja, pa se uhvati za kolena, „ali bar možeš biti sigurna da će Morija, makar dugoročno gledano, biti neumoljiva prema Elaidi. Što se nje tiče, Elaida je odgovorna za sve sestre koje su poginule kada je Sijuan svrgnuta. Morija hoće da Elaida bude išibana za svaku smrt pojedinačno pre nego što ode na panj. Ona je teška žena, u nekim stvarima još teža od Lelejne. U svakom slučaju je gadnija. Ta ne bi ni trepnula na nešto zbog čega bi Lelejna ustuknula. Bojim se da će zahtevati da se grad napadne što je pre moguće. Ako Izgubljeni povlače tako vidljive poteze i tolikih razmera, onda je bolje da Kula bude ranjena cela, a ne podeljena. Bar se bojim da Morija tako gleda na stvari. Naposletku, koliko god mi želele da izbegnemo da sestre ubijaju sestre, to ne bi bilo prvi put. Kula dugo istrajava i zacelila se od mnogih rana. Izlečićemo se i od ove.“
Anaijin glas sasvim je odgovarao njenom licu i bio je topao, strpljiv i utešan. Ali dok je izgovarao te reči, zvučao je kao škripanje noktiju po tabli. Svetlosti, ma koliko Anaija pričala da se pribojava tih Morijinih stavova, izgledalo je da je u priličnom saglasju s njima. Ona je promišljena, nepokolebljiva a nikada nesmotrena s rečima. Ako je ona za napad, koliko je još sestara za to?
Kao po običaju, Mirela je bila sve samo ne suzdržana. Plahovita i vatrena dve su reči koje nju najbolje opisuju. Ne bi znala šta je strpljenje ni da je ugrize za nos. Koračala je napred-nazad, koliko je to skučeni šator dozvoljavao, udarajući nogama u svoje tamnozelene suknje, a ponekad, pre nego što bi se okrenula da se vrati, i u jastuke jarkih boja nagomilane uza zid. „Ako je Morija dovoljno uplašena da traži napad, onda je sišla s uma od straha. Kula toliko ranjena neće moći da se suprotstavi Izgubljenima, niti ikome drugom. Malinda bi trebalo da te zabrinjava. Ona uvek ističe kako bi Tarmon Gai’don svakog trenutka mogao da nas zadesi. Čula sam je kako priča da je ono što smo osetile lako moguće prvi udarac Poslednje bitke i da bi naredni mogao tla padne upravo ovde. Gde drugde Senka da udari nego na Tar Valon? Malinda se nikada nije ustručavala da donosi teške odluke, niti da se povuče ako to smatra neophodnim. Ta bi digla ruke od Tar Valona i Kule za tren oka, samo da misli da bi to neke od nas sačuvalo za Tarmon Gai’don. Ona će predložiti da odustanemo od opsade i da se povučemo negde gde Izgubljeni ne mogu da nas nađu, sve dok se ne pripremimo da uzvratimo udarac. Ako to pitanje predstavi Dvorani na pravi način, možda to bude podržano čak većinskom saglasnošću." I od pomisli na to reči još više zaigraše na stranici ispred Egvene.
Morvrin, neumoljivog okruglastog lica, položi ruke na pozamašne bokove i svaku od tih pretpostavki dočeka oštrim odgovorom. „Još ne znamo dovoljno da bismo bile sigurne kako je reč o Izgubljenima“, i: „Ne znaš šta će ona reći dok to ne bude kazala"; „Možda jeste, a možda i nije" i na kraju: „Pretpostavka nije dokaz." Pričalo se da ona ne veruje ni da je jutro dok lično ne vidi sunce. Po odlučnom glasu bilo je očigledno da ne trpi besmislice, što se naročito odnosi na preuranjene zaključke. Ni to nije pomagalo Egveninoj bolnoj glavi. Zapravo, predloži joj nisu smetali, već je samo bila otvorena za razne mogućnosti. Spremnost na prihvatanje raznih mogućnosti može da bude od velike pomoći kada dođe do tačke razdora.
Egvena glasno zatvori torbicu za spise. Od odvratnog ukusa na jeziku i oštrog dobovanja u glavi - a njihove dosadne glasove i da ne pominje - svejedno ne može da čita. Tri sestre je iznenađeno pogledaše. Odavno im je jasno stavila do znanja da je ona glavna, ali pokušavala je da se ne predaje plahovitoj naravi. Bez obzira na zavete na odanost, plahovitu mladu ženu prelako otpišu sa obrazloženjem da se duri. Zbog čega je ona samo još više besnela, zbog čega ju je glava samo još više bolela, zbog...
„Dovoljno sam čekala“, kaza, trudeći se da joj glas bude što staloženiji. Zbog glavobolje je svejedno u njemu bilo oštrine. Možda Šerijam misli kako bi trebalo da je sačeka u Dvorani.
Uzevši plašt, izađe na hladnoću ogrćući ga oko ramena, a Morvrin i druge dve samo su na tren oklevale pre nego što pođoše za njom. Prateći je do Dvorane možda će pomalo podsećati na njenu svitu, ali one je ipak navodno drže na oku, a pretpostavljala je da je čak i Morvrin željna da čuje šta Akarin ima da izvesti i šta će Morija i ostale na osnovu toga učiniti.
Egvena se nadala da joj neće biti preteško da s time izađe na kraj - da to neće biti ni nalik onome što Anaija i Mirela misle. Ako bude neophodno, pokušaće da primeni Zakon o ratu, ali sve i da to bude uspešno, vladavina ukazima ima svojih mana. Ako ljudi moraju da se pokoravaju kada je o jednoj stvari reč, uvek iznalaze načina da vrdaju i izbegavaju poslušnost kod nekih drugih stvari, a što ih više primoravaju na poslušnost, to nalaze više mesta za izvrdavanje. To je prirodna ravnoteža iz koje se ne može pobeći. A da sve bude još gore, shvatila je koliko je zarazno da ljudi skaču čim ona progovori. Čovek to počne da smatra prirodnim poretkom, a kada u nekom trenutku ti ljudi ne skoče kada im se kaže, biva uhvaćen u raskoraku. Sem toga, kako joj u glavi tutnji - sada zaista tutnji, a ne dobuje, mada možda ne onako oštro kao maločas - kako je glava boli, spremna je da prasne na svakog ko je makar nezgodno pogleda, a to nikada ne prođe dobro čak ni kada ljudi moraju da progutaju.
Sunce je stajalo tačno na sredini neba, kao zlatna kugla na plavom nebu sa šačicom belih oblačaka, ali nije zračilo toplinom, več je samo bacalo blede senke i belasanje po snegu tamo gde nije bio izgažen. Vazduh je bio studen kao pored reke. Egvena nije obraćala pažnju na hladnoću, odbijajući da joj dopusti da je dodirne, ali samo su pokojnici mogli da je ne budu svesni, pošto se svima živima dah ledio ispred lica. Vreme je bilo za ručak, ali nije postojala mogućnost da istovremeno hrane toliko polaznica, pa su se Egvena i njene pratilje opet kretale kroz talas u belo odevenih žena što su skakale da im se sklone s puta i padale u naklon nasred ulice. Nametnula je takav korak da su obično prolazile pored skupina prolaznica pre nego što bi ove stigle i da rašire suknje.