Dvorana nije bila daleko, a samo su na četiri mesta morale da gacaju preko blatnjavih ulica. Pričalo se o tome da se podignu drveni mostovi, dovoljno visoki da ispod njih može da se projaše, ali mostovi bi nagoveštavali izvesnu trajnost logora, što niko ne želi. Čak ni sestre koje su o njima pričale nisu istrajavale da se podignu. Tako je jedino preostajalo da se lagano gaca i zadižu suknje i plaštovi, da na odredište ne bi stigli blatnjavi do kolena. Ako ništa drugo, preostala gomila se raščistila kako su se približile Dvorani. Oko nje je kao i uvek bilo pusto, ili bezmalo tako.
Nisao i Karlinja su već čekale ispred zakrpljenog zastora velikog platnenog paviljona. Sićušna Žuta grickala je donju usnu i zabrinuto odmeravala Egvenu. Karlinja je bila slika i prilika spokoja, hladnih očiju i šaka sklopljenih u visini pojasa - samo što je zaboravila plašt, izvezeni rub njene suknje bio je kaljav, a tamne kovrdže vapile su joj za četkom. Njih dve padoše u naklon, pa se pridružiše Anaiji i drugim dvema, malo dalje od Egvene. Tiho zamrmljaše. Ono što je Egvena mogla da čuje bilo je krajnje bezazleno - pričale su o vremenu ili o tome koliko će morati da čekaju. Ovo nije mesto na kojem je pametno da neko primeti kako su previše prisne s njom.
Beonin dotrča niz pločnik i ukopa se u mestu, dok joj se dah ledio; zagledala se u Egvenu pre nego što se pridružila ostalima. U plavosivim očima videlo joj se kako je još napetija nego ranije. Možda je mislila da će sve to imati nekakvog uticaja na njene pregovore. Ali ona zna da će pregovori biti lakrdija, samo varka kako bi se dobilo na vremenu. Egvena poče ravnomerno da diše i da radi polazničke vežbe, ali ništa od svega toga nije pomoglo da joj se glava razbistri. Nikada ne pomaže.
Od Šerijam nije bilo ni traga ni glasa, ali nisu baš bile potpuno same na pločniku ispred paviljona. Akarin i pet drugih sestara koje su otišle s njom, po jedna iz svakog ađaha, čekale su na drugoj strani ulaza. Većina njih rasejano pade u naklon pred Egvenom, ali su se držale dalje od nje. Možda su ih upozorili da nikome ništa ne pričaju dok se ne obrate Dvorani. Naravno, Egvena je mogla jednostavno da zatraži da joj na licu mesta podnesu izveštaj. A možda bi to i učinile na Amirlinino naređenje. Verovatno. S druge strane, odnos Amirlin sa ađasima uvek je osetljiv, što počesto uključuje i ađah iz kojeg je uzdignuta. Osetljiv skoro koliko odnos s Dvoranom. Egvena natera sebe da se nasmeši i ljubazno klima glavom. Ako je iza tog osmeha škrgutala zubima - pa, to joj je pomagalo da ćuti.
Ali nisu sve sestre bile svesne njenog prisustva. Akarin, vitka i odevena u jednostavnu smeđu haljinu s plastom iznenađujuće kitnjasto izvezenim zelenim koncem, zurila je u daljinu, povremeno klimajući sama sebi. Izgleda da je vežbala šta će unutra da kaže. Akarin nije bila snažna kada je o Moći reč, tek nešto malo snažnija od Sijuan, ako i toliko, ali od tih šest samo joj je još jedna - Terva, vitka žena u jahaćoj suknji sa žutim prugama i plaštom sa žutim porubom - bila ravna po snazi. Bio je to uznemirujući pokazatelj koliko su sestre prestravljene tim čudnim svetionikom saidara. Trebalo je da se najsnažnije jave i zatraže zadatak koji je ovima poveren, ali sa izuzetkom Akarin, nijedna sestra nije pokazala polet. Njene saputnice i dalje su delovale nevoljno. Šana je obično bila veoma suzdržana, premda bi se po njenom pogledu reklo da je neprestano nečim iznenađena, ali sada oči samo što joj nisu ispale iz glave od zabrinutosti. Gvirkala je prema ulazu u Dvoranu, zatvorenom teškim zastorima, a sve vreme se igrala s plaštom kao da ne može da smiri ruke. Reiko, zdepasta Plava iz Arafela, pognula je glavu, ali srebrna zvonca u njenoj dugoj tamnoj kosi blago su zveckala kao da pod kapuljačom odmahuje glavom. Samo je Tervino dugonoso lice izražavalo potpuni spokoj, nedodirljivo i sigurno, ali to je samo po sebi bilo rđav znak. Ta Žuta sestra po naravi je bila živahna. Šta li su to videle? Šta Morija i one druge dve Predstavnice hoće da postignu?
Egvena je suzbijala nestrpljenje u sebi; Dvorana očigledno još ne zaseda. Okupljala se, ali nekoliko Predstavnica prošlo je pored nje i ne žureći ušlo u veliki paviljon. Salita je na trenutak oklevala, kao da će joj se obratiti, ali onda je pala u plitak naklon pre nego što je digla svoj šal sa žutim resama na ramena i produžila u Dvoranu. Kvemsa je pogledala Egvenu dižući svoj oštar nos nebu pod oblake dok je padala u naklon, a s visine je nakratko odmeravala i Anaiju i ostale, mada ta vitka Siva sve žive gleda dižući nos. Nije visoka, ali pokušava da bude. Berana, nadmenog izraza lica i krupnih smeđih očiju hladnih kao sneg, zastade da se ledeno nakloni Egveni i da se namršti na Akarin. Nakon jednog dugog trenutka, možda shvatajući da je Akarin uopšte ne primećuje, zagladi srebrom izvezene bele suknje, kojima to uopšte nije bilo potrebno, pa namesti šal preko ruku kako bi joj bele rese visile na tačno odgovarajući način, a tek onda kao labud uđe u Dvoranu, kao da se slučajno tuda zaputila. Sve tri su među Predstavnicama koje je Sijuan istakla kao premlade. Isto važi za Malindu i Eskaraldu. Ali Morija je Aes Sedai već stotinu trideset godina. Svetlosti, Sijuan svuda traži zavere!
Taman kada je Egvena počela da misli kako će joj se glava raspući od osujećenosti, ako već ne od glavobolje, odjednom se pojavi Šerijam, zadižući plašt i suknje dok je napola pretrčavala blatnjavu ulicu. „Majko, užasno mi je žao“, zadihano kaza, užurbano usmeravajući da sa sebe očisti blato kojim se uprskala. Kada je cimnula suknje, s njih se na pločnik sručio prah. „Ja... čula sam da Dvorana zaseda i znala sam da ćeš me tražiti, pa sam došla što sam brže mogla. Veoma mi je žao.“ Dakle, Sijuan je i dalje traži.
„Bitno je da si stigla“, odlučno odgovori Egvena. Žena mora da se zaista potresla kada se izvinjava ispred drugih, pogotovu ispred Akarin i njenih saputnica. Čak i kada ljudi znaju da nije tako, imaju običaj da te prihvataju onako kako izgledaš, a Čuvarka ne bi trebalo da se vidi u javnosti kako se izvinjava i krši prste. Valjda je toga svesna. „Hajde, najavi me.“
Duboko uzdahnuvši, Šerijam zabaci kapuljaču, namesti uzanu plavu ešarpu i uđe u Dvoranu. Glas joj zazvoni obrednim rečima. „Ona dolazi, ona dolazi..
Egvena jedva sačeka završne reči: „... plamen Tar Valona, Amirlin Tron“, pre nego što prođe kroz prsten gorionika i podnih svetiljki uz platnene zidove paviljona. Podne svetiljke davale su dobro osvetljenje, a čitav taj prostor grejali su gorionici, danas posuti lavandom. Niko ne želi da mora da zanemaruje hladnoću kada može da oseća pravu toplotu.
Raspored u paviljonu sledio je drevna pravila, tek neznatno prilagođena činjenici da se ne sastaju u Beloj kuli, u velikoj kružnoj odaji zvanoj Dvorana Kule. Nasuprot ulaza, jednostavna premda uglačana klupa nalazila se povrh četvrtastog postolja prekrivenog tkaninom obojenom u sedam boja svih ađaha. To i ešarpa oko Egveninog vrata začelo je jedino u čitavom logoru na čemu je Crveni ađah uopšte predstavljen. Neke Plave htele su da se ta boja ukloni, pošto je Elaida izgleda naredila da se presto koji se takođe zove Amirlin Tron ponovo oboji a da se i istka ešarpa bez plavetnila, ali Egvena tu nije htela da popusti. Ako će već da pripada svim ađasima i nijednom, onda će pripadati svim ađasima. Niz slojeve jarkih tepiha kojima je tlo bilo zastrto, dva reda iskošenih klupa u skupinama od po tri pružala su se od ulaza, povrh postolja prekrivenih tkaninama u bojama ađaha. Pa, šest ađaha. Po običaju, dve najstarije Predstavnice mogle su da za svoje ađahe zatraže mesto najbliže Amirlin Tron, tako da su te položaje ovde zauzele Žute i Plave. Nakon toga, pitanje je ko prvi dođe i ko želi gde da sedne, pri čemu one koje prve dođu biraju mesta za svoje ađahe.