To reče, pa naposletku spusti čarapu u svoju kotaricu za šivenje i ustade da prihvati Egvenin plašt. I da uzvikne kako je Egvena hladna kao led. Što se nje tiče, to je još jedan uzrok glavobolja. Aes Sedai ne obraćaju pažnju na studen ili vrelinu, ali telo zna kako se zaista oseća. Najbolje je lepo se utopliti. I nositi crvene potkošulje. Svi znaju da je crvena najtoplija. A i hrana pomaže. Prazan stomak uvek dovodi do cvokotanja. Pa ona nikada ne cvokoće, zar ne?
„Hvala ti, majko“, vedro joj odvrati Egvena, što ovu natera da tiho frkne od smeha. I da je zabezeknuto pogleda. Uprkos svim slobodama koje sebi daje, Čeza se toliko držala pravila ophođenja da je naspram nje Aledrina delovala popustljivo. Bar u duhu, ako ne toliko često u slovu tih pravila. „Zahvaljujući onom tvom čaju, večeras me ne boli glava." Možda i jeste bila reč o čaju. Ma koliko kao lek bio ogavan, nije bio gori od zasedanja Dvorane koje je trajalo duže od pola dana. „A nisam baš mnogo gladna. Biće mi dovoljna jedna rolnica."
Naravno, nije to baš toliko jednostavno. Odnos između gospodarice i sluškinje nikad nije jednostavan. Živite jedna drugoj u džepu, a ona te viđa u najgorem izdanju i zna sve tvoje hirove i mane. Od služavke se ništa ne može sakriti. Čeza je mrmljala i gunđala sebi u bradu sve vreme dok je pomagala Egveni da se skine, tako da je na kraju, umotana u kućnu haljinu - od crvene svile, s murandijskom čipkom belom kao morska pena i izvezenom letnjim cvećem, poklon od Anaije - Egvena pustila da ona skine lanenu krpu s poslužavnika na okruglom stočiću.
Sočivo se spihtijalo u zdeli, ali malo usmeravanja je to sredilo, tako da je Egvena već s prvom kašikom shvatila da je ipak gladna. Olizala je činiju, a pojela je i komad belog sira prošaranog plavim žilama, pomalo smežurane masline i dve hrskave smeđe rolnice, mada je iz obe morala da vadi žiške. Budući da nije htela da prebrzo zaspi, popila je samo jedan pehar začinjenog vina, koji je takođe morala da podgreje, pa je bilo malo gorko, ali Čeza joj se blistavo smešila s takvim odobravanjem kao da je počistila sve s poslužavnika. Međutim, kada je pogledala posude - prazne izuzev koštica maslinki i nekoliko mrvica, shvatila je da je to i učinila.
Kada je Egvena legla na svoj uzani ležaj, pa dva mekana vunena ćebeta i jorgan pun guščjeg paperja navukla do brade, Čeza je uzela poslužavnik, ali je zastala na ulazu u šator. „Majko, hoćeš li da se vratim? Ako te zaboli glava... Pa, ona žena je našla društvo, inače bi već bila ovde.“ U rečima ona tena bilo je otvorenog prezira. „Mogla bih da ti skuvam još čaja. Nabavila sam ga od jednog torbara, koji mi je kazao da je izvanredan lek za glavobolje. Ali i za bolne zglobove i bolove u trbuhu."
„Čezo, misliš li zaista da je ona laka žena?“, promrmlja Egvena. Već utopljena ispod pokrivača, obuzimala ju je pospanost. Htela je da zaspi, ali ne još. Glavobolja i bolovi u zglobovima i u trbuhu? Ninaeva bi se na to do suza nasmejala. Možda su joj ipak glavobolju raspršile sve one blebetave Predstavnice. „Pretpostavljam da Halima zaista očijuka, ali mislim da nikada nije otišla dalje od toga.“
Čeza na trenutak zaćuta, pa napući usne. „Od nje mi je... nelagodno, majko“, naposletku odgovori. „Jednostavno nešto nije kako treba u vezi s tom Halimom. Osećam to svaki put kada sam u njenoj blizini. Osećam se kao da mi se neko prikrada ili kao da sam upravo shvatila da me muškarac posmatra dok se kupam ili...“ Ona se nasmeja, ali nije zvučalo kao da joj je prijatno. „Ne umem da objasnim. Samo, nešto nije kako treba.“
Egvena uzdahnu i ušuška se pod pokrivače. „Laku noć, Čezo“, reče i usmeravajući na tren, ugasi svetiljku tako da šator uroni u mrkli mrak. „Noćas spavaj u svom krevetu." Halima će se možda naljutiti ako dođe i zatekne neku drugu u svom ležaju. Je li ta žena zaista nekom čoveku polomila ruku? Taj mora da ju je nekako izazvao.
Noćas želi da sanja, i to spokojne snove - bar snove kojih će moći da se seti; malo je njenih snova koji bi se mogli opisati kao spokojni - ali najpre mora da uđe u jednu drugu vrstu sna, a već je prošlo to vreme kad je morala zaista da spava da bi to učinila. Niti je njoj potreban jedan od onih ter’angreala koje Dvorana onako pomno čuva. Dovoljno joj je bilo da reši pa sklizne u lagani zanos, naročito tako umorna i...
... bestelesno je lebdela u beskrajnom crnilu, okružena beskrajnim morem svetlaca, neizmernim kovitlacem sićušnih zrnaca koja su blistala oštrije nego zvezde u najvedrijoj noći, brojnija od zvezda. To su snovi svih ljudi na svetu, svih ljudi u svim svetovima koji postoje, ili koji postojati mogu, svetova tako čudnih da su njoj nepojmljivi, svi vidljivi tu - u tom sićušnom procepu između Tel’aran’rioda i jave, beskonačnog prostora između stvarnosti i snova. Neke od tih snova smesta je prepoznala. Svi izgledaju isto, ali umela je da ih prepozna sa sigurnošću kao da je reč o licima njenih sestara. Neke snove je izbegavala. Randovi snovi su uvek zaštićeni, a bojala se da će on znati ako pokuša da proviri u njih. Štit će joj svejedno onemogućiti da išta vidi. Baš šteta što ne može na osnovu snova odrediti gde je neko; dva zrnca svetlosti mogu tu biti jedno uz drugo, a da sanjači budu hiljadu milja udaljeni. Počeše da je privlače Gavinovi snovi, a ona pobeže. Njegovi snovi imaju svojih opasnosti, a među njima je i to što je deo nje veoma želeo da u njih utone. Zastala je na Ninaevine snove, i to zbog želje da toj glupači utera strah od Svetlosti u kosti, ali Ninaevi je sve do sada polazilo za rukom da ne obraća pažnju na nju, a Egvena nije imala namere da spadne na to da je protiv njene volje uvuče u Tel’aran’riod. Takvo šta Izgubljeni rade. Ali bila je u iskušenju.
Krećući se bez kretanja, tražila je jednog određenog sanjača. Jednu od dve, u najmanju ruku; bilo koja bi joj odgovarala. Svetla kao da su se vrtložila oko nje i prolazila tako brzo da su se stapala u munje dok je ona nepomično lebdela u tom zvezdanom moru. Nadala se da je bar jedna od onih koje traži zaspala. Svetlost zna da je dovoljno kasno. Tek slabašno svesna svog tela u svetu jave, osetila je kako zeva i savija noge ispod pokrivača.
A onda je ugledala zrno svetlosti koje je tražila i ono je počelo da se uvećava pred njom dok je prema njemu hrlila, od zvezde na nebu preko punog meseca do blistavog zida od kojeg ništa drugo nije mogla da vidi, koji je dobovao kao da je živo stvorenje koje diše. Naravno, nije ga dodirnula; to bi dovelo do svakakvih zamršenosti, čak i s tim snevačem. Sem toga, za nju bi bila sramota da slučajno sklizne u nečiji san. Posegnuvši voljom preko kao vlat kose tankog prostora koji ju je delio od sna, progovorila je pažljivo, da ne bi viknula. Nije imala telo, nije imala usta, ali je govorila.
ELEJNA, EGVENA JE. NAĐI SE SA MNOM NA UOBIČAJENOM MESTU.
Mislila je da niko ne može da je prisluškuje a da ona to ne zna, ali nema svrhe izlagati se nepotrebnim opasnostima.
Zrno nestade. Elejna se probudila. Ali setiće se i znaće da taj glas nije bio samo deo sna.
Egvena se pomeri... postrance. Ili je možda to više bilo nalik na završavanje koraka s kojim je na pola puta zastala. Osećala se kao da je reč i o jednom i o drugom. Pokrenula se i...
... Stajala je u jednoj sobici, praznoj izuzev jednog drvenog stola u lošem stanju i tri stolice pravih naslona. Kroz dva prozora videlo se da je napolju noć, ali opet je bilo nekakve svetlosti, različite od mesečine, blistanja svetiljki ili sunčevog svetla. Kao da niotkuda nije dolazila; samo je postojala. Ali bilo je više nego dovoljno svetlosti da se ta tužna i bedna sobica jasno vidi. Prašnjave drvene ploče po zidovima bile su pune buba, a kroz slomljena prozorska stakla sneg je popadao po grančicama i usahlom lišću koje je naneo vetar. To jest, ponekad je bilo snega na podu i ponekad je bilo grančica i lišća. Sto i stolice ostajale su na svom mestu, ali kad god bi skrenula pogled, sneg bi možda nestao, a grančice i smeđe lišće našli bi se na nekim drugim mestima, kao da ih vetar nosi. Dešavalo se i da se premeste dok ih ona posmatra, u jednom trenutku jednostavno su ovde a u sledečem tamo. To joj više nije bilo čudno ništa više nego osećaj da je neko nevidljiv posmatra. Ni jedno ni drugo nije zaista stvarno, već su stvari u Tel’aran’riodu jednostavno takve. Odraz stvarnosti i san, pa sve to izmešano.