„Iznenađena sam što si se vratila“, kaza Elaida ustajući i gladeči bore na suknji crvenih pruga. Nikada nije prestala da se oblači kao Crvena. Čudno, ali smešila se dok je obilazila sto. Nije to bila naznaka smeška, već puno i zadovoljno izvijanje usana. „Jesi li se krila negde u gradu otkad su pobunjenice stigle? Mislila sam da ćeš pobeći brodom čim si saznala da su ovde. Ko bi pomislio da će ponovo otkriti Putovanje? Zamisli šta ćemo moći da postignemo kada to budemo znale." Smešeći se, koračala je kao da lebdi nad tepihom.
„ A sad, da vidim - čega ja to imam da se bojim od tebe? Cela Kula priča o glasinama iz Kairhijena, ali čak i da su se sestre zaista pokorile malom Al’Toru, u šta ja prva ne mogu da poverujem, sve zbog toga krive Koiren. Ona je bila odgovorna za to da ga dovede ovamo, a što se sestara tiče - njoj je suđeno i presuđeno." Elaida stade tačno ispred Alvijarin, pribijajući je u ugao. Taj smešak s njenih usana ni u jednom trenutku nije se preneo na njene oči. Smešila se, a oči su joj iskrile. Alvijarin nije mogla da se otrgne od tog pogleda. „Poslednjih nedelja čule smo mnogo toga i o Crnoj kuli“ Elaidine usne zgađeno ispljunuše to ime. „Izgleda da tamo ima još više muškaraca nego što si ti pretpostavila. Ali sve misle da je Tovejn morala imati toliko mozga u glavi pa da to otkrije pre nego što je napala. Mnogo se raspravljalo o tome. Ako se dovuče ovamo onako poražena, ona će požnjeti svu krivicu. Tako da tvoje pretnje..."
Alvijarin nalete na zid, trepćući da raščisti svetlace ispred očiju, pre nego što je uopšte shvatila da ju je ova ošamarila. Obraz joj je već oticao. Sjaj saidara okruži Elaidu i štit pade na Alvijarin pre nego što ona stiže i da se mrdne, odsecajući je od Moći. Ali Elaida nije imala namere da koristi Moć. Digla je pesnicu. I dalje se smešila.
Lagano, ta žena duboko udahnu i spusti ruku. Mada nije sklanjala štit. „Da li bi zaista to upotrebila?“, upita skoro blagim glasom.
Alvijarina šaka kao oprljena odlete s drške noža koji je nosila za pojasom. Zgrabila ga je čisto nagonski, ali sve i da Elaida ne drži u sebi Moć, kad bi je ubila u trenutku kada tako mnogo Predstavnica zna da su njih dve zajedno bilo bi isto kao da je ubila samu sebe. Svejedno, lice joj buknu od crvenila kada Elaida prezrivo šmrknu.
„Alvijarin, jedva čekam da vidim tvoj vrat na glavosečinom panju zbog izdaje, ali svejedno ima nekoliko stvarčica koje mogu uraditi dok sakupljam dokaze. Sećaš li se koliko puta si naredila da Silvijana dođe da bi mi davala privatne pokore? Nadam se da se sećaš, jer ćeš ti dobiti deset za svaki dan koji sam ja istrpela. I da.“ Naglo i grubo strže Alvijarin s vrata ešarpu Čuvarke. „Budući da niko nije mogao da te nađe kada su pobunjenice stigle, zatražila sam od Dvorane da te ukloni s mesta Čuvarke. Naravno, ne od pune Dvorane. Tu možda još imaš malo uticaja. Ali od onih koje su tog dana zasedale bilo je iznenađujuće lako dobiti saglasnost. Čuvarka bi trebalo da je uz svoju Amirlin, a ne da ide kuda ona hoće. Kada malo bolje razmislim, možda i nemaš nikakvog uticaja, pošto se ispostavilo da si se sve vreme krila u gradu. Ili si se vratila nekim brodom i zatekla propast, pa si zaista pomislila da ćeš spasti nešto iz ruševina?
Nije bitno. Možda bi ti najpametnije bilo da skočiš na prvi brod koji isplovljava iz Tar Valona. Mada moram priznati da pomisao na tebe kako se vučeš od sela do sela previše posramljena da se pokažeš nekoj drugoj sestri nije ništa naspram zadovoljstva koje ću osećati dok te budem gledala kako patiš. Sad mi se gubi s očiju pre nego što rešim da zaslužuješ šibe mesto Silvijaninog kaiša.“ Bacivši belu ešarpu na pod, okrenu se i pusti saidar, pa skladnim koracima pođe prema svojoj stolici kao da Alvijarin više ne postoji.
Alvijarin nije otišla, već pobegla, trčeći kao da joj psomraci dahću za vratom. Sve otkad je čula reč izdaja kao da nije bila u stanju da razmišlja. Od te reči, koja joj je odjekivala u glavi, došlo joj je da počne da zavija. Izdaja može da znači samo jedno - Elaida zna i traga za dokazom. Neka bi se Mračni gospodar smilovao, ali on to nikada ne čini. Milost je za one koji se boje da budu snažni. Nije bila uplašena. Bila je kao mešina naduvana čistim užasom sve do tačke pucanja.
Trčala je nazad niz Kulu, a ako je u hodnicima naletela makar na nekog slugu, nije ga videla. Od strave koju je osećala bila je slepa za sve što se nije nalazilo neposredno pred njom. Trčala je sve do šestog sprata, do svoje odaje. To jest, pretpostavljala je da su za sada još njene. Odaje s balkonom koji gleda na veliki trg ispred Kule išle su uz položaj Čuvarke. Za sada je dovoljno to što ima odaje. I priliku da preživi.
Odaje su bile još opremljene domanskim nameštajem koji je ostao za prethodnom žiteljkom - sav od bledog drveta sa intarzijama od sedefa i jantara. U spavaćoj sobi otvorila je širom jedan ormar i pala na kolena, sklanjajući u stranu haljine kako bi u dubinama ormara potražila jedan kovčežić, kutiju ni dva pedlja široku, koja je već mnogo godina njena. Rezbarije na kutiji bile su zamršene ali nezgrapne, redovi raznolikih kvrgica koje kao da je izrezbario drvodelja s više želje i revnosti nego veštine. Ruke su joj se tresle dok ju je nosila do stola, a kada ju je spustila obrisala je znojave dlanove o haljinu. Kako bi otvorila kutiju treba jednostavno da raširi prste koliko god može pa da istovremeno pritisne četiri kvržice na izrezbarenom delu kutije, s tim da dve ne smeju biti iste. Poklopac se malčice odškrinu, a ona ga širom otvori i tako otkri najdragocenije što ima, umotano u zavežljajčić od smeđe tkanine kako ne bi čegrtalo u slučaju da neka služavka prodrma kutiju. Većina slugu u Kuli ne bi se usudila na krađu, ali većina ne znači svi.
Alvijarin provede jedan trenutak samo gledajući u taj zavežljaj. Najdragocenije što ima, iz Doba legendi, ali nikada se ranije nije usudila da to upotrebi. Mesana je rekla da ga koristi samo u najgorem slučaju, u očajničkoj potrebi, ali šta bi moglo biti kobnije od ovoga? Takođe je kazala da to može istrpeti udarce maljem a da se ne polomi, ali ona je svejedno pažljivo razmotala tkaninu kao da je u njoj nežno staklo, otkrivajući ter'angreal - blistavocrveni štapić ne duži od njenog kažiprsta, potpuno gladak - ako se izuzmu nekolike tanane linije na površini, iscrtane u vijugavim obrascima koji se međusobno seku. Ona prigrli Izvor, pa dodirnu taj obrazac u dve tačke preseka kao vlat kose tankim tokovima Vatre i Zemlje. To u Dobu legendi ne bi bilo potrebno, ali nešto što se zvalo „stojeći tokovi" više ne postoji. Svet u kojem skoro svaki ter'angreal mogu koristiti ljudi koji ne mogu da usmeravaju njoj se činio neverovatno čudnim. Zašto je tako nešto bilo dozvoljeno?
Snažno pritisnuvši palcem jedan kraj štapića - Jedna moć sama po sebi nije bila dovoljna - skljokala se u stolicu i zavalila u nju, zureći u tu stvar u svojoj ruci. Gotovo je. Sada se osećala prazno, ispunjena neizmernim ništavilom kroz koje strahovi lepršaju kao ogromni šišmiši kroz tamu.
Umesto da ponovo umota ter'angreal, ona ga tutnu u torbicu za pojasom i ustade samo na toliko da strpa kutiju nazad u ormar. Dok ne bude sigurna da je bezbedna, nema namere da igde ostavlja taj štapić. Ali nakon toga preostalo joj je samo da sedi i čeka, ljuljajući se napred-nazad sa šakama sklopljenim medu kolenima. Nije bila u stanju da prestane da se ljulja ništa više nego da spreči tiho ječanje koje joj se iskradalo kroz zube. Od osnivanja Kule nijedna sestra nikada nije bila optužena da pripada Crnom ađahu. O, pojedine sestre bile su pod sumnjom, a povremeno se dešavalo da Aes Sedai umru kako bi bilo sigurno da se te sumnje neće raširiti, ali nikada niko nije zvanično optužen. Ako je Elaida spremna da otvoreno priča o glavosečinom panju, mora da je blizu toga da otvoreno iznese optužbe. Veoma blizu. Dešavalo se da mrak proguta i Crne sestre kada sumnje postanu prevelike. Crni ađah ostaje skriven bez obzira na cenu. Priželjkivala je da može prestati da ječi.