„Rekla sam ti da im ne prilaziš“, strogo je prekide Kecuejn.
Zdepasta žena iznenađeno trepnu na nju. „Pa nisam. Po ulicama uvek kruži gomila glasina, a ja umem da ih spajam i prosejem sitne istine. Jesam videla Alanu i Rafelu, ali pre nego što su me videle sakrila sam se iza jednog čoveka koji je prodavao pite od mesa s kolica. Sigurna sam da me nisu videle." Zastade, očigledno čekajući da joj Kecuejn objasni zašto joj je rečeno da izbegava i sestre.
„Verin, moram da odem kod malog“, kaza Kecuejn umesto toga. U tome je muka kada se čovek saglasi da nekoga savetuje. Čak i kada uspe da postavi sve uslove onako kako želi - bar većinu - opet mora ranije ili kasnije da dođe kada ga taj pozove. Vremenom. Ali to joj daje razlog da izvrda Verininoj radoznalosti. Odgovor je jednostavan. Ako pokušaš da svaku poteškoću lično rešiš, završićeš tako što ništa nećeš rešiti. A kada je o nekim problemima reč, dugoročno posmatrano zapravo i nije bitno kako su rešeni. Ali to što nije odgovorila Verin na pitanje predstavljalo je malu zagonetku za nju i naznaku klizavog puta na kojem valja da se pazi. Kada Kecuejn u nekog nije sigurna, ne želi ni da taj bude siguran u to šta će ona uraditi.
Verin uze svoj plašt i pođe za njom iz sobe. Da li to ta žena namerava da je prati? Ali kada su izašle iz sobe, susrele su Nesunu kako žustro hoda niz hodnik. Ona se naglo zaustavi. Tek je šačici ljudi pošlo za rukom da ne obraća pažnju na Kecuejn, ali Nesuna je u tome bila sasvim uspešna, jer su njene bezmalo crne oči bile ustremljene na Verin.
„Vratila si se, je li?“ Najbolje Smeđe zaista umeju da istaknu ono što je inače očigledno. „Koliko se sećam, ti si napisala rad o životinjskom svetu Potopljenih zemalja." Što je značilo da Verin zaista jeste; Nesuna pamti sve što je u životu videla - što je korisna veština, samo kad bi Kecuejn bila dovoljno sigurna u nju da bi je koristila. „Lord Algarin pokazao mi je kožu neke velike zmije za koju tvrdi da potiče iz Potopljenih zemalja, ali ja sam ubeđena da je reč o istoj vrsti zmije koju sam ja primetila..." Verin se bespomoćno osvrnu i pogleda Kecuejn dok ju je viša odvlačila za rukav, ali i pre nego što su načinile tri koraka niz hodnik, duboko je utonula u razgovor oko te glupe zmije.
Bio je to izvanredan prizor, mada na izvestan način uznemirujući. Nesuna je odana Elaidi, ili je to bila, dok je Verin jedna od onih koje žele da Elaidu svrgnu. Ili je to bila. A sada prijateljski pričaju o zmijama. To što su se obe zavetovale na vernost malom Al’Toru može se pripisati tome što je on ta’veren i što ne znajući šta čini obmotava Šaru oko sebe, ali je li ta zakletva dovoljna da ih natera da zanemaruju svoje suprotstavljene stavove u vezi s time ko bi trebalo da sedi na Amirlin Tronu? Ili su možda zahvaćene time što su u tolikoj blizini jednog ta’verena? To bi žarko želela da zna. Nijedan od njenih ukrasa ne štiti protiv ta’verena. Naravno, ne zna šta dve ribe i jedan mesec rade, ali čini se malo verovatnim da mogu tako nešto. Možda je jednostavno reč o tome što su i Verin i Nesuna Smeđe. Smeđe umeju da zaborave na sve drugo kada se upuste u proučavanje nečega. Zmije. Fuj! Sitni ukrasi u njenoj kosi zanjihaše se kada odmahnu glavom pre nego što se okrenu i ostavi dve Smeđe za sobom. Šta li dečko želi? Nikada nije volela da bude savetnica, bilo to neophodno ili ne.
Promaja što je duvala hodnicima zanosila je ono nekoliko tapiserija na zidovima; behu izatkane u starom stilu i na njima se videlo da su dotrajale od toga što su često skidane i vraćane na zidove. Vlastelinsko zdanje raslo je kao neka seljačka kuća mesto da je odjednom podignuto tako veliko. Proširivalo se svaki put kada se porodično bogatstvo uvećavalo, ili kad se povećavao broj članova porodice. Kuća Pendalon nikada nije bila bogata, ali bilo je vremena kada su bili brojni. To se videlo po mnogo čemu, a ne samo po rasenjenim i staromodnim tapiserijama. Ukrasi koji razdvajaju zidove od tavanice bili su jarko obojeni u crveno, plavo ili žuto, ali hodnici su se razlikovali po širini i visini, a ponekad su se i spajali pomalo nakrivljeno. Prozori koji su nekada gledali na polja sada gledaju na dvorišta, obično gola ako se izuzmu nekolike klupe, ostavljeni samo da bi u zgradi bilo svetla. Ponekad nije bilo drugog izbora da se stigne nekud nego da se pođe natkrivenom kolonadom koja gleda na neko od tih dvorišta. Stubovi su najčešće bili od drveta, mada obojeni čak i kada nisu bili izrezbareni.
Na jednom od tih prolaza s debelim zelenim stubovima, dve sestre su stajale i zajedno gledale šta se dešava u dvorištu ispod njih. To jest, zajedno su gledale kada je Kecuejn otvorila vrata što vode na kolonadu. Beldejn je vide, pa se ukoči i cimnu šal zelenog poruba koji nosi manje od pet godina. Lepuškasta s visokim jagodicama i pomalo iskošenim smeđim očima, još nije postigla bezvremenost, pa je izgledala mlađe i od Min, naročito kada je ošinula Kecuejn ledenim pogledom i odjurila u suprotnom smeru.
Merisa, s kojom je bila, nasmešila se za njom kao da je sve to zabavlja, malčice pomerivši svoj šal zelenih resa. Visoka i obično sasvim ozbiljna, kose čvrsto povezane da joj ne pada na bledo lice, Merisa nije žena koja se često smeši. „Beldejn počinje da se brine zbog toga što još nema Zaštitnika“, kaza tarabonskim naglaskom kada Kecuejn stade pored nje, mada joj se plave oči vratiše dvorištu. „Izgleda da razmatra Aša’mana, ako bude mogla da nađe nekog. Rekla sam joj da popriča s Dejđin. Ako to ne bude pomoglo njoj, pomoči će Dejđin."
Svi Zaštitnici koje su imale sa sobom bili su okupljeni u kaldrmisanom dvorištu - svi u košuljama, premda je bilo hladno. Većina njih sedela je na obojenim drvenim klupama gledajući dvojicu kako vežbaju drvenim mačevima. Džahar, jedan od Merisine trojice, bio je lep mladić preplanuo od sunca. Srebrna zvonca na krajevima njegove dve duge pletenice zveckala su od siline njegovog napada. Kretao se kao crnokoplje. Ni dašak povetarca nije dunuo, ali osmokraka zvezda u Kecuejninoj kosi, nalik na zlatnu ružu kompasa, kao da se pomerila. Da ju je držala u ruci, osetila bije kako jasno podrhtava. Mada, već zna da je Džahar Aša’man, a zvezda ga ne bi pokazala, već bi joj samo stavila do znanja da je u blizini muškarac koji može da usmerava. Otkrila je da što je više muškaraca koji mogu da usmeravaju, to snažnije zvezda drhti. Džaharov protivnik, veoma visok čovek širokih pleća i kamenog lica s upletenom kožnom vrpcom vezanom oko prosedih slepoočnica da mu do ramena duga kosa ne bi padala u oči, nije bio drugi Aša’man tamo dole, ali beše jednako smrtonosan na neki svoj način. Zapravo, nije delovalo kao da se Lan kreće tako brzo, ali nekako je... tekao. Njegovo sečivo od uvezanog pruća stalno je skretalo u stranu Džaharove udarce, neprestano pomerajući mladića za trunčicu više van ravnoteže.
Odjednom, Lanovo drveno sečivo uz glasan prasak tresnu o Džaharov bok, što bi bio ubistven udarac da je mač od čelika. Dok se mlađi čovek još zanosio od siline udarca, Lan se skladnim pokretom za tren oka vratio u pripravan položaj, držeći obema rukama dugo sečivo pravo pred sobom. Netan, još jedan od Merisinih, skoči na noge - vitak čovek kose potpuno sede na slepoočnicama i visok, mada za šaku ili više niži od Lana. Džahar mu mahnu da se vrati i opet diže svoj mač za vežbanje, glasno zahtevajući da proba još jednom.
„Kako se Dejđin drži?“, upita Kecuejn.
„Bolje nego što sam očekivala“, priznade Merisa. „Previše boravi u svojoj sobi, ali ipak plače jedino kada je sama." Pogled joj s muškaraca što su plesali s mačevima prelete na zelenu klupu, gde je Verinin zdepasti i sedokosi Tomas sedeo pored starijeg čoveka kojem je na glavi ostao samo rub sede kose iznad ušiju. „Damer hoće da isproba svoje Lečenje na njoj, ali Dejđin ga je odbila. Možda nikada pre toga nije imala Zaštitnika, ali zna da je žaljenje mrtvog Zaštitnika sastavni deo sećanja na njega. Iznenađena sam što se Korela nosi mišlju da to dopusti."