Vlastelinska kuća i sve okolne zgrade sada su prepune ljudi. Činilo se neizbežno da će pre ili posle neko pokušati da iskoristi Zaštitnike koji su ostali u Kairhijenu; njihove Aes Sedai nisu udarale na sva zvona da će otići da nađu Ponovorođenog Zmaja, ali nisu to baš ni tajile. Svejedno, nikada ne bi ni pretpostavio ko će s njima stići. Davram Bašer sa stotinu svojih saldejskih lakih konjanika, koji su sjahivali šibani vetrom i kišom, gunđajući o upropaštenim sedlima. Šestorica-sedmorica u crno odevenih Aša’mana koji se iz nekog razloga nisu zaštitili od padavina. Jahali su s Bašerom, ali kao da su to dve družine stigle, uvek pomalo udaljene jedna od druge, snažno odišući opreznim međusobnim motrenjem. A jedan od Aša’mana bio je Logan Ablar. Logan! Puni Aša’man s mačem i zmajem na okovratniku!
I Bašer i Logan hteli su da pričaju s njime, ali nasamo, a naročito ne jedan ispred drugoga. Bilo to neočekivano ili ne, teško da su oni bili posetioci zbog kojih se najviše iznenadio. Mislio je da su Aes Sedai, osam njih, sigurno neke Kecuejnine prijateljice, ali zakleo bi se da je ona bila jednako iznenađena što većinu njih vidi. Još čudnije je bilo to što su sve sem jedne izgleda sa Aša’manima! Ne zarobljenice, a svakako ne čuvarke, ali Logan nije bio voljan da objasni šta je s njima u Bašerovom prisustvu, a Bašer nije bio voljan da prepusti Loganu da prvi razgovara s Random. Sada se svi suše i smeštaju u svoje sobe, dok on pokušava da se pribere. Onoliko koliko može kad mu je Min u blizini. Šta li će Kecuejn uraditi? Pa, pokušao je da je pita za savet, ali događaji su ih oboje pretekli. Šta god Kecuejn mislila, odluka je doneta. Munja opet blesnu u prozoru. Munje su izgleda iste kao Kecuejn - nikad se ne zna gde će da udare.
Alivija će je dokrajčiti, promrmlja Lijus Terin. Ona će nam pomoči da umremo; ako joj kažeš, ukloniće Kecuejn zbog nas.
Ne želim da je ubijem, uputi Rand svoje misli tom mrtvom čoveku. Ne mogu da priuštim da ona umre. Lijus Terin to dobro zna, ali svejedno je nastavio da gunđa. Od Šadar Logota činilo se da je ponekad malo manje lud. Ili je možda Rand malo više. Naposletku, počeo je da svakoga dana u glavi priča s mrtvim čovekom, a to teško da je zdravo.
„Moraš da učiniš nešto“, progunđa Min, pa prekrsti ruke ispod grudi. „Loganova aura i dalje govori o slavi, više nego ikada. Možda on i dalje misli da je pravi Ponovorođeni Zmaj. A u slikama koje sam videla oko lorda Davrama ima nečeg... mračnog. Ako se on okrene protiv tebe, ili pogine... Čula sam jednog vojnika kako kaže da će lord Dobrejn možda umreti. Izgubiti jednog od njih bio bi težak udarac. Ako izgubiš svu trojicu, možda ti bude bila potrebna čitava godina da se oporaviš."
„Ako si to videla, onda će se dogoditi. Min, moram da radim šta mogu, a ne da se brinem zbog onoga što ne mogu.“ Ona ga pogleda jednim od onih tipično ženskih pogleda, kao da on pokušava da započne svađu.
Glava mu se munjevito okrenu kada začu grebuckanje na vratima, a Min promeni stav. Pretpostavljao je da je krišom izvukla nož za bacanje iz rukava i da ga krije iza zapešća. Ta žena nosi više noževa sa sobom nego Tom Merilin.
Ili Met. Boje mu se uskomešaše u glavi i bezmalo skrasiše u... šta? Muškarca I na kolskom sedištu? U svakom slučaju, ne u lice koje mu se ponekad javljalo u mislima, a taj prizor za tren oka nestade, nepropraćen vrtoglavicom koja se sa onim licem javlja.
„Napred“, doviknu i ustade.
Elza raširi tamnozelene suknje i pade u skladan naklon kada uđe u sobu, očiju blistavih. Žena prijatnog izgleda i hladne suzdržanosti kao mačka, kao I da nije ni videla Min. Od svih sestara koje su mu se zavetovale na odanost, Elza je najgorljivija. Zapravo, jedina koja je gorljiva. Ostale su sve imale svoje razloge zbog kojih su mu se zaklele na odanost i svoja objašnjenja, a Verin i sestre koje su došle da ga pronađu kod Dumajskih kladenaca nisu ni imale nekog izbora suočene s ta’verenom; ali ma koliko Elza spolja delovala hladno, iznutra kao da je izgarala od strastvene želje da on stigne do Tarmon Gai’dona. „Rekao si da te obavestim kada Ogijer dođe“, kaza ona, ne spuštajući pogled s njegovog lica.
„Loijale!“, razdragano viknu Min, pa tutnu nož nazad u rukav i projuri pored Elze, koja trepnu kad vide sečivo. „Htela sam da ubijem Randa što te je , pustio da odeš u svoju sobu pre nego što sam te videla!" Veza mu je govorila j da ne misli zaista tako. Ne potpuno.
„Hvala ti“, reče Rand Elzi, osluškujući zvuke radosti iz dnevne sobe, Minin zvonki smeh i Loijalovu grmljavinu ogijerskog veselja, koje je zvučalo kao da se zemlja trese.
Možda je strast te Aes Sedai obuhvatala i želju da zna šta je rekao Loijal, jer joj se usne same od sebe stisnuše i na tren zastade pre nego što opet pade u naklon i izađe iz spavaće sobe. Kratka stanka u iskazivanju radosti obznanila j je da je prošla kroz dnevnu sobu, a nastavljanje obeleži njen odlazak. Tek je tada zgrabio Moć. Pokušavao je da ne dozvoli da ga iko vidi kako to radi.
Oganj pokulja u njega, vreliji od sunca i tako studen da je naspram toga i najgora mećava bila kao prolećni lahor; sav od uskomešanog besa, naspram kojeg je oluja što napolju duva beznačajna, pretio je da ga rastrgne ako mu pažnja popusti samo na tren. Grabljenje saidina je borba za opstanak. Ali zeleni ukrasi koji razdvajaju tavanicu od zidova odjednom postaše zeleniji, crnilo njegovog kaputa crnje, zlatni vez izraženiji. Razabirao je godove u drvetu na krevetskom uzglavlju izrezbarenom u vidu puzavica, gotovo neprimetne tragove koje je pre svih tih silnih godina zanatlija ostavio za sobom. Od saidina se oseća kao da je bez njega napola slep i obamro. To je deo onoga što oseća.
Čist, prošapta Lijus Terin. Opet je čist.
Jeste. Opačine koja je još od Slamanja poganila mušku polovinu Moći više nema. Ali to nije sprečavalo da Randa opseda mučnina, silovit poriv da se presamiti i povrati na pod. Soba kao da se na tren zanese oko njega, a on se uhvati za najbliži stub baldahina da bi se smirio. Nije znao zašto on i dalje oseća tu mučninu kada je pogan očišćena. Lijus Terin ne zna, ili neće da kaže. Ali mučnina je razlog zbog kojeg ne može da dopusti da ga iko vidi kako uzima saidin, ako je to ikako moguće. Elza možda izgara za tim da on stigne do Poslednje bitke, ali ima previše ostalih koji bi želeli da on propadne, pri čemu nisu svi oni Prijatelji Mraka.
U tom trenutku slabosti, mrtvak posegnu za saidinom. Rand ga je osećao kako halapljivo grabi za njim. Da li je to postalo još teže da ga odgurne? Na neki način, Lijus Terin kao da je od Šadar Logota postao opipljiviji deo njega. Nije to bitno. Ostalo mu je još samo malo, pa će moći da umre. Samo mora da istraje dotle. Duboko udahnuvši i ne obraćajući pažnju na ostatke mučnine koje oseća, uz urlanje grmljavine izađe u dnevnu sobu.
Min je stajala nasred prostorije i obema rukama držala jednu Loijalovu, smešeći mu se. Morala je obema šakama uhvatiti jednu Loijalovu, a njene dve ni izbliza nisu pokrivale njegovu. Teme mu je bilo svega za stopu niže od tavanice. Obukao je čist kaput od tamnoplave vune, koji se u donjem delu širio preko vrečastih čakšira sve do vrhova čizama, visokih do kolena, ali džepovi mu za promenu nisu bili razvučeni od četvrtastih knjiga. Oči veličine šoljica za čaj zablistaše kada ugledaše Randa, a široka usta razvukoše mu se u kez od kojeg mu se lice gotovo razdeli nadvoje. Ćubaste uši što su štrcale kroz čupavu kosu zadrhtaše od zadovoljstva.