Na grudobranima iznad njih ljudi prljavih lica sumorno su se zgledali i počeli da se došaptavaju, premeštajući samostrele i halebarde iz ruke u ruku. Svega je nekoliko njih nosilo kalpake ili nekakav oklop. Većina ih je bila u kaputima od grube čoje, ali Perinu se učinilo da najednom čoveku ispod sloja prljavštine vidi svilenu odeću. Teško je bilo oceniti, zbog tolike prljavštine. Čak ni njegove uši nisu mogle da razaberu o čemu pričaju.
„Otkud znamo da ste živi?“, neko naposletku promuklo doviknu.
Berelajn iznenađeno trepnu, ali niko se ne zasmeja. Jeste da je to bulažnjenje, ali Perin se i dalje sav ježio. Tu nešto nije kako treba. Aes Sedai kao da ne osećaju da nešto nije u redu, mada one iza tih svojih bezizraznih maski hladnog spokoja mogu da sakriju šta god hoće. Đinđuve upletene u Anurine tanke pletenice tiho zakliktaše udarajući jedne o druge kada ona odmahnu glavom. Masuri ledeno pogleda ljude na grudobranima.
„Ako budem morala da dokazujem da sam živa, ima da zažalite“, obznani Seonid sa odsečnim kairhijenskim naglaskom, ljutita više nego što bi se po njenom licu reklo. „A ako i dalje budeš držao taj samostrel uprt u mene, zažalićeš još više.“ Nekoliko ljudi žurno digoše samostrele prema nebu - ali ne svi.
Niz zidine se opet pronese šaputanje, ali mora da je neko prepoznao Aes Sedai. Naposletku, kapije se uz škripu ogromnih zarđalih šarki otvoriše. Iz grada pokulja ogavan vonj, nalik na smrad koji je Perin sve vreme osećao, samo snažniji. Ustajala prljavština i ustajali znoj, hrpe smeća koje je počelo da se raspada i noćne posude predugo nepražnjene. Perinu uši pokušaše da se priljube uz glavu. Galen krenu da vrati svoj crveni kalpak na glavu pre nego što potera konja kroz kapije. Perin mamuznu Stamenog za njim, pa olabavi na pojasu petlju kroz koju mu je bila provučena sekira.
Odmah iza kapije jedan prljavi čovek u pocepanom kaputu prstom munu Perina u nogu, a onda odskoči kada Stamen škljocnu zubima na njega. Taj čovek je nekada bio debeo, ali kaput mu je sada preveliki a čak i koža mlitava. „Samo sam hteo da se uverim“, promrmlja rasejano se češući po boku. „Moj lorde“, dodade, samo malčice prekasno. Pogled mu se tek tada usredsredi na Perinovo lice i prsti kojima se češao ukočiše se. Zlatnožute oči ipak nisu prizor kakav se viđa svakoga dana.
„Viđaš li mnogo mrtvaka kako hodaju?" zajedljivo upita Perin, pokušavajući da se našali dok je tapšao konja po vratu. Borbeni atovi vole da ih nagrade kada brane svog jahača.
Čovek se tržnu kao da se konj opet iskezio na njega; usne mu se zgrčiše u osmeh i on krenu da se udaljava nekako postrance - sve dok ne nalete na Berelajninu kobilu. Galen je bio odmah iza nje, i dalje delujući spremno da svakog trena vrati kalpak na glavu i pokušavajući da onim jednim okom gleda u šest pravaca istovremeno.
„Gde mogu da nađem vašeg gospodara ili gospu?" htede ona nestrpljivo da čuje. Jeste da je Majen mala zemlja, ali Berelajn nije navikla da je zanemaruju. „Izgleda da su svi ostali zanemeli, ali čujem da se ti služiš svojim jezikom. Pa, čoveče? Govori."
Ovaj je samo pogleda, oblizujući usne. „Lord Kaulin... Lord Kaulin je... otišao. Milostiva." Pogled mu opet polete ka Perinu, pa ga smesta spusti. „Trgovci žitom... Njih tražite. Oni su stalno u Zlatnoj barci. Onamo." Pokaza rukom nekud neodređeno ka središtu grada, a onda odjednom pobeže, osvrćući se kao da se boji da će ga progoniti.
„Mislim da bi trebalo da nađemo neko drugo mesto za kupovinu“, primeti Perin. Onaj čovek se ne boji samo žutih očiju. Oseća se kao da je čitavo to mesto nekako... izvitopereno.
„Već smo ovde, a nema nijednog drugog mesta gde bismo mogli da kupujemo“, odgovori mu Berelajn praktično. Od sveg tog smrada nije mogao da joj oseti miris, tako da će morati da se rukovodi onim što vidi i što čuje, a lice joj je spokojno kao da je Aes Sedai. „Perine, bila sam u gradovima koji su smrdeli gore nego ovaj. Sigurna sam da jesam. A sve i da je ovaj lord Kaulin zaista otišao, neće mi biti prvi put da se nosim s trgovcima. Ne veruješ valjda da su oni zaista videli mrtve kako hodaju, zar ne?" Šta čovek da kaže na to a da ne ispadne čist vunoglavac?
U svakom slučaju, ostali su se već gurali kroz kapije, mada više ne u strogom poretku. Vinter i Alhara pratili su Seonid kao raspareni stražarski psi, jedan svetao a jedan taman - a obojica spremni da za tren oka nekoga zakolju. Oni su vala osetili kako je u So Haboru. Kirklin je jahao pored Masuri i izgledalo je kao da nije voljan ni da sačeka tren oka; ruka mu je počivala na balčaku. Kirejin se držao za nos, a po tome kako je streljao pogledom reklo bi se da će mu neko platiti što mora da oseća taj vonj. Medora i Latijan takođe su izgledali kao da ih je spopala mučnina, ali Balver je samo gledao oko sebe kriveći glavu, pa onda njih dvoje povukao u jednu uzanu bočnu uličicu koja je vodila ka severu. Kao što Berelajn reče, već su tu.
Jarki barjaci potpuno su delovali kao da im tu nije mesto dok je Perin jahao kroz skučene i vijugave gradske ulice. Neke su zapravo bile poprilično široke za grad veličine So Habora, ali svejedno se u njima osećao skučeno, kao da su kamene zgrade nekako više od svojih dva ili tri sprata i samo što mu se ne sruše na glavu. Zahvaljujući bujnoj mašti, te ulice su izgledale i mračno. Mora da je to bilo zbog mašte. Nebo nije toliko tmurno. Bilo je ljudi na prljavoj kaldrmi, ali ne dovoljno ako se u obzir uzmu sva napuštena imanja u tom kraju, a svi su pognutih glava žurili svojim poslovima. Niko nije gledao nikoga drugog. Premda im je reka gotovo na pragu, izgleda da su zaboravili da se kupaju i peru. Nije video nijedno lice a da nije bilo pokriveno slojem prljavštine niti odevni predmet koji nije izgledao kao da je neprekidno nošen nedelju dana, a i to po blatu. Što su više zalazili u grad, to je smrad bivao gori. Valjda se čovek vremenom navikne na to. Ali najgora je bila tišina. Sela su ponekad tiha, mada ne kao šume, ali u gradu se uvek čuje izvestan slabašni žamor, zvuk trgovaca kako se cenkaju i ljudi koji žive svoj život. So Habor nije čak ni šaputao. Jedva da diše.
Teško je bilo dobiti od nekog bolja uputstva, budući da je većina ljudi bežala ako bi im se neko obratio, ali na kraju su sjahali ispred jedne gostionice dobrostojećeg izgleda, trospratnice od uredno isklesanog sivog kamena pokrivene krovom od šindre, s tablom iznad ulaza na kojoj je pisalo Zlatna barka. Pismena su čak bila pomalo pozlaćena, a isto je važilo i za žito natovareno na barku i nepokriveno, što se nikada ne bi desilo u stvarnom životu. Nijedan konjušar nije izašao iz staje pored gostionice, tako da su stegonoše morale da obavljaju dužnost konjušara, što ih nimalo nije usrećilo. Tod je toliko pažnje posvetio prljavim i zarozanim prolaznicima koji su žurno hodali ulicom i maženju balčaka svog kratkog mača da mu je Stamen skoro odgrizao dva prsta kada ga je uhvatio za uzde. Majenac i Geldanac izgleda su priželjkivali da umesto barjaka imaju koplja. Flan je bio jednako razrogačen. Uprkos jutarnjem suncu, svetlost je delovala nekako... senovito. Nije se osećao nimalo bolje ni kada su ušli.
Na prvi pogled, trpezarija je oslikavala bogatstvo gostionice, sa uglačanim okruglim stolovima i pravim stolicama umesto klupa, razmeštenim ispod visoke tavanice sa otkrivenim debelim gredama. Zidovi su bili oslikani poljima ječma, ovsa i prosa kako zru pod jarkim suncem, a na širokom kaminu od belog kamena stajao je šareni sat. Ali kamin je bio hladan, mada je unutra bilo studeno skoro kao napolju. Sat je stao, posiveo od prašine. Prašina je pokrila sve živo. Jedini ljudi u prostoriji behu šestorica muškaraca i pet žena, zgrčeni nad pićima za jednim ovalnim stolom, većim od ostalih, koji se nalazio nasred sobe.