27
Ono što se mora učiniti
Prosejavalo se na snegom pokrivenoj istočnoj obali reke, gde ništa nije stajalo na putu oštrom severnom vetru. Ljudi i žene iz grada vukli su vreće preko mosta u zapregama od četiri konja, kolima koja vuče jedan konj, pa čak i u ručnim kolicima. Kupci obično dovoze svoja kola do skladišta, ili se žitarice i suvi pasulj u najgorem slučaju nose do pristaništa, ali Perin nije imao namere da svoje vozare šalje u So Habor. Ili ikoga drugog, kad je već kod toga. Šta god da ne valja u tom gradu, možda je zarazno. Vozari se i ovako osećaju nelagodno, mršteći se na prljave građane koji nikada ne govore ali se bojažljivo smeju kada nekoga slučajno pogledaju u oči. Trgovci prljavih lica koji su ih nadgledali dok rade nisu bili ništa bolji. U rodnom Kairhijenu ovih vozara, trgovci su čisti i poštovani ljudi, bar naizgled, koji se veoma retko štrecaju samo zbog toga što su krajičkom oka primetili da se neko kreće. Od trgovaca koji sumnjičavo gledaju sve koje ne poznaju i od građana koji se vuku kada se vraćaju preko mosta, očigledno nevoljni da se vrate među sopstvene zidine, vozari su bili na rubu živaca. Skupljali su se u male družine, bledi i u tamnu odeću odeveni muškarci i žene, hvatajući se za noževe i više zagledajući meštane kao da je reč o luđacima ubicama.
Perin je lagano jahao, posmatrajući prosejavanje i gledajući red zaprežnih kola do grebena i iza njega, van videla, što čekaju na utovar, i gradska kola, taljige i kolica kako se kotrljaju preko mosta. Dobro je pazio da svima bude naočigled. Nije mu baš bilo jasno zašto taj prizor njega u sedlu naizgled bezbrižnog sve smiruje, ali izgleda da je tako. Ako ništa drugo, dovoljno ih smiruje da niko ne beži, mada vozari i dalje žitelje So Habora gledaju ispod oka. I bolje što se drže dalje od njih. Samo neka Kairhijenjani utuve sebi u glavu da neki od tih ljudi zapravo nisu živi, i pola njih ima da na licu mesta okrene kola i potera konje u beg. A većina ostalih ne sačeka dugo nakon što padne mrak. Takva priča će noću svakome pomutiti pamet. Nejako sunce, skoro skriveno tmurnim oblacima, još nije prevalilo pola puta do svog podnevnog vrhunca, ali bilo je sve očiglednije da će tu morati da provedu noč.
I to možda više od jedne. Vilični mišići grčili su mu se od napora koji je ulagao u to da ne škrguće zubima, a čak je i Niejld počeo da izbegava njegovo mrštenje. Ali nije bio on ni prema kome otresit - samo je želeo da bude.
Prosejavanje je dug, dosadan i naporan postupak. Sve vreće su se morale otvoriti, do jedne, i isprazniti u velike pljosnate kotarice od pruća. Svaku je držalo po dvoje ljudi i bacalo u vazduh zrnevlje žita ili pasulja. Hladni vetar odnosio je žižak kao kišu crnih tačkica, a ljudi i žene s tkanim dvoručnim lepezama pravili su dodatnu promaju. Brza struja odnosila je sve što je bivalo oduvano u reku, ali sneg na obali ubrzo je bio izgažen u sivu bljuzgavicu izmešanu s bubama, mrtvim ili umirućim od hladnoće, i pozamašnom količinom ovsa i ječma poprskanim crvenim pasuljem. Novi sloj je neprestano nadomeštao prethodni, nogama ugažen u sneg. Ono što je ostajalo u kotaricama izgledalo je čistije, mada ne baš potpuno čisto kada se sipalo na2ad u vreće od grubog platna, koje su pre toga deca izvrnula i žestoko istukla štapovima da bi istresla gamad. Napunjene vreće tovarile su se u kairhijenska kola čim bi bile zavezane, ali hrpa praznih vreća rasla je sve brže.
Naslonivši se na jabuku Stamenovog sedla, pokušavao je da izračuna jesu li potrebna čitava dvoja kola iz skladišta da se napune jedna njegova, kada je Berelajn zauzdala svoju belu kobilu pored njega, jednom rukom u crvenoj rukavici držeći skerletni plašt da joj ga vetar ne raskrili. Anura je zauzdala konja nekoliko koraka dalje odatle, bezvremenog lica potpuno bezizraznog i nečitkog. Aes Sedai kao da ih je ostavila da pričaju nasamo, ali je ipak dovoljno blizu da čuje sve što nije prošaptano, čak i bez Moći. Bezizraznog lica ili ne, danas je zbog tog svog orlovskog nosa izgledala kao grabljivica. Njene mnogobrojne pletenice s đinđuvama podsećale su na spuštenu krestu nekog čudnog orla.
„Ne možeš sve da spaseš“, smireno mu reče Berelajn. Dalje od gradskog smrada, njen miris je bio pun oštre žurbe i još oštrijeg gneva. „Ponekad moraš da odabereš šta ćeš. So Habor je dužnost lorda Kaulina. On nije imao nikakvo pravo da napusti svoje ljude." Znači, nije ljuta na njega.
Perin se namršti. Zar ona to misli da on oseća grižu savesti? Naspram Failinog života, muke koje So Habor ima ne mogu ni dlaku da dodaju na tas. Ali svejedno okrenu konja tako da gleda sive gradske zidine preko reke, a ne decu praznih očiju koja slažu ispražnjene vreće. Čovek čini ono što može. Ono što mora. „Ima li Anura neko mišljenje o onome što se ovde dešava?“, procedi on kroz zube. Tiho, ali svejedno nimalo nije sumnjao da ga je Aes Sedai čula.
„Nemam ja predstave šta Anura misli“, odgovori Berelajn, nimalo se ne trudeći da govori tiho. Ne samo da nije marila za to ko će je čuti, već je i želela da se čuje. „Više nije predusretljiva kao što je nekada bila - kao što sam ja mislila da jeste. Na njoj je da spoji ono što je pokidano." Ne gledajući Aes Sedai, okrenu konja i odjaha.
Anura ostade, netremice gledajući Perina pravo u lice. „Da, ti si ta’veren, ali i dalje si samo jedna nit u Šari, baš kao i ja. Na kraju, čak je i Ponovorođeni Zmaj samo nit utkana u Šaru. Čak ni nit koja je ta’veren ne može da bira kako će biti tkana."
„Te niti su ljudi“, iznureno odgovori Perin. „Ljudi možda ponekad ne žele da budu utkani u Šaru a da ih niko ništa ne pita."
„A ti misliš da to nešto menja?" Ne čekajući odgovor, ona diže uzde i mamuznu svoju vitonogu smeđu kobilu u galop da pristigne Berelajn, te joj se plašt zavijori za njom.
Ali ona nije bila jedina Aes Sedai koja je htela da porazgovara s Perinom.
„Ne“, on odlučno reče Seonid saslušavši je, tapšući Stamenog po vratu. Ali zapravo je jahaču bilo potrebno ohrabrenje. Hteo je da što pre pobegne iz So Habora. „Već sam ti rekao - ne; a kada to kažem, mislim - ne."
Ukočeno je sedela u sedlu, bleda ženica isklesana od leda. Samo su joj oči bile kao usijano crno ugljevlje, a bazdila je na jedva suspregnutu uvređenu srdžbu. Seonid je s Mudrima bila blaga kao mleko, ali on nije Mudra. Iza nje je Alharino tamnoputo lice bilo kao od kamena, a kovrdžava crna kosa bila inu je prošarana sedim vlasima kao da se po njoj uhvatio mraz. Vinteru se lice crvenelo iznad usukanih brkova. Njih dvojica su morali da prihvataju ono što se dešava između njihove Aes Sedai i Mudrih, ali Perin nije... Vetar zanese njihove zaštitničke plaštove, tako da su im sada ruke slobodne da se late mačeva ako budu morali. Vijoreći se na vetru, plaštovi su munjevito menjali boje, od sive i smeđe pa do plave i bele. Bilo je manje mučno nego kada zbog njih izgleda da nedostaju delovi tela onih ljudi koji ih nose. Nešto manje mučno.
„Ako budem morao, poslaću Edaru da te vrati“, upozori je on.
Lice joj ostade hladno, a oči usijane, ali strese se tako da joj se mali beli dragulj koji joj visi preko čela zanjiha. Ne od straha zbog toga šta će joj Mudra uraditi ako bude morala da je vraća, već od iste one uvređenosti na Perinove reči zbog koje je mirisala kao glogovo trnje. Već se navikao na to da vređa Aes Sedai. To nije navika pametnog čoveka, ali izgleda da ne može da je izbegne.
„A šta je s tobom?“, upita on Masuri. „Hoćeš li i ti da ostaneš u So Haboru?“
Vitka žena bila je poznata po tome da govori ono što misli, neposredna kao da je Zelena iako je Smeđa, ali ona samo spokojno odvrati: „Zar ne bi poslao Edaru i po mene? Služi se na mnogo načina, a ne možemo baš uvek da odaberemo na koji." Mada, kada malo bolje razmisli, to što mu je rekla možda i jeste neposredno. On i dalje nema predstave zašto je ona u tajnosti odlazila Masemi. Da li možda ona pretpostavlja da on za to zna? Masurino lice bilo je potpuno bezizrazno, a Kirklinovo - sada kada su izašli iz So Habora - nosilo je izraz dosade. Premda je sedeo u sedlu potpuno pravo, uspevalo mu je da nekako deluje pogureno i nemarno, glupo kao noć. Covek koji poveruje da je Kirklin sutradan će se vratiti da kupi drugu mačku u džaku.