Varošani su dok se sunce sve više uspinjalo po nebu radili kao ljudi koji žele da se izgube u poslu i boje se da će se ponovo setiti nečega čim prestanu s radom. Perin je zaključio da je od So Habora počeo da se zanosi glupostima. Svejedno, izgleda da je ipak u pravu. Vazduh između zidina i dalje je delovao premračno, kao da nad gradom visi nekakav tmuran oblak.
Vozari su u podne raščistili sneg s padine koja se spuštala ka reci kako bi zapalili vatrice i skuvali slabašan čaj, koji su po treći ako ne i po četvrti put potapali u vodu. U gradu nije bilo čaja da se kupi. Neki vozari su gledali mostove kao da razmišljaju da uđu u So Habor i vide šta mogu da nađu za jelo. Jedan pogled na kaljave ljude koji prosejavaju žitarice bio je dovoljan da se vrate svojim vrećicama ovsa i mlevenog žira. Bar znaju da je ta mešavina čista. Nekoliko njih je pogledima odmeravalo vreće već utovarene na kola, ali pasulj mora da se potopi u vodu a žitarice da se propuste kroz velike ručne mlinove ostavljene u logoru - i to nakon što kuvari istrebe iz njih još toliko žižaka da jelo bude podnošljivo.
Perin nije bio gladan, čak ni da mu neko ponudi najčistiji mogući hleb, ali kada ga je Latijan pronašao pio je iz jednog ulubljenog lončića onaj razvodnjeni čaj. Kairhijenjanin mu nije zapravo prišao. Mesto toga, taj nizak čovek u prugastom tamnom kaputu lagano je projahao kraj vatrice za kojom je Perin stajao, pa onda malo dalje zauzdao konja mršteći se. Sjahavši, Latijan diže prednje desno kopito svog uškopljenog konja, pa se namršti na njega. Naravno, dvaput je pogledao da vidi dolazi li Perin.
Perin uzdahnu, pa vrati ulubljeno lonče zdepastoj ženici od koje ga je pozajmio, prosede vozarke koja raširi tamne suknje padajući u naklon, a onda se isceri i pogleda Latijana odmahujući glavom. Verovatno ume da se šunja deset puta bolje od tog čoveka. Niejld, čučeći pored vatre s drugim lončetom u rukama, zasmejao se toliko da je morao da obriše suzu iz oka. Možda je počeo da ludi. Svetlosti, ala ovo mesto u njemu budi vesele misli.
Latijan se ispravi dovoljno da se pokloni Perinu i kaže: „Vidim te, moj lorde“, pa onda opet čučnu i kao budala zgrabi konju nogu. Konj se tako ne hvata za noge ako nećeš da te njima udari. Mada, Perin zapravo ništa sem gluposti i nije očekivao. Latijan se najpre igrao Aijela, vezujući do ramena dugu kosu u rep, bedno oponašajući kako se Aijeli šišaju, a sada se igra uhode. Perin spusti ruku konju na vrat da ga malo smiri nakon sveg tog grabljenja i zagleda se u kopito kojem ama baš ništa nije, kao da tu ima nešto zanimljivo. Sem jednog zareza u potkovici, gde će gvožđe možda pući za nekoliko dana ako se ne zameni. Dlanovi su ga svrbeli od želje da se prihvati potkivačkog alata. Činilo mu se kao da je godinu dana prošlo otkad je poslednji put zamenio potkovice ili radio u kovačnici.
„Gazda Balver šalje glas, milostivi“, tiho kaza Latijan, glave pognute. „Njegov prijatelj putuje da bi prodavao svoju robu, ali očekuje se da će se vratiti sutra ili prekosutra. Kazao je da pitam hoće li biti u redu ako te tada sustignemo.“ Zagledavši se ispod konja u pravcu reke i ljudi koji prosejavaju žitarice, dodade: „Mada mi se čini da su mali izgledi da ćeš pre toga krenuti."
Perin se namršti na taj prizor. Namrštio se i na red kola koja čekaju da se natovare, kao i na njih nekoliko s već privezanim platnenim pokrivačima. U jednim kolima bio je prvi deo pošiljke kože za krpljenje čizama, sveća i tako toga. Ali nije bilo ulja. Ulje za svetiljke u So Haboru bilo je užeglo jednako kao jestivo. Šta ako Gaul i Device donesu neki glas o Faili? Šta ako su je primetili? Sve bi dao samo da može popričati s nekim ko ju je video, s nekim ko mu može reći da nije povređena. Šta ako se Šaidoi iznenada pokrenu? „Reci Balveru da me ne čeka predugo“, procedi kroz zube. „Što se mene tiče, krećem za sat vremena."
Držao se reči. Većina taljiga i vozara morali su da ostanu pa da sami pređu jednodnevni put nazad do logora, a s njima Kirejin i njegovi vojnici sa zelenim kalpacima da ih čuvaju, s naređenjem da niko ne prelazi mostove. Ledenog pogleda i naizgled potpuno oporavljen od svog sloma, Geldanac ga je uverio da je zdrav i spreman. Vrlo verovatno, bez obzira na naređenja koja je dobio, vratiče se u So Habor samo da bi sebe ubedio kako se ne boji. Perin nije traćio vreme na pokušaj da ga od toga odgovori. Bitnije mu je da nađe Seonid. Ona se nije baš krila, ali saznala je za njegov polazak i, ostavivši svoje Zaštitnike da sasvim otvoreno drže njenog konja, vrdala je peške, pokušavajući da između sebe i njega stalno ostavi tovarna kola. Ali bleda Aes Sedai nije mogla da sakrije svoj miris, ili ako je mogla nije mislila da je to neophodno. Iznenadila se kada ju je on brzo pronašao i uvredila kada ju je ispred Stamenog poterao do njenog konja. Svejedno, prošlo je mnogo manje od sat vremena kada je on krenuo da odlazi iz So Habora, s Krilatim stražarima koji obrazuju svoj prsten od crvenih oklopa oko Berelajn, Dvorečanima oko osam natovarenih kola koja se truckaju iza tri preostala barjaka i Niejldom koji se cerio iz petnih žila. A ne treba ni pominjati niti to što je sve vreme zagovarao Aes Sedai. Perin nije znao šta će ako taj čovek zaista poludi. Čim je uzvisina sakrila So Habor iza njih, osetio je kako mu se opušta grč u ramenima za koji do tada nije ni shvatao da ga drži. Nakon toga ostalo je samo deset drugih grčeva, kao i grč nestrpljenja koji mu je čitavu utrobu vezivao u čvor. Ti se nisu opuštali od Berelajninog očiglednog saosećanja.
Niejldova kapija odvela ih je od snegom pokrivenih njiva do male čistine za Putovanje posred visokog drveća, četiri lige u jednom koraku, ali Perin nije sačekao da ono nekoliko kola prođe. Učinilo mu se da čuje Berelajn kako cokće kada je poterao Stamenog ubrzi kas prema logoru. Ilije to možda bila neka Aes Sedai, što je verovatnije.
Kada je ujahao među šatore i kolibe Dvorečana, osetio je mir. Sunce još nije previše odmaklo preko tmurnog neba, ali na vatrama - oko kojih je bilo okupljeno veoma malo ljudi, ogrnutih u plaštove i zagledanih u plamen - nije bilo kazana. Šačica je sedela na grubim stoličicama koje je Ban Kravi umeo da pravi; ostali su stajali ili čučali. Niko ni pogled da digne. A svakako niko nije pritrčao da mu pridrži konja. Nije to bio mir, shvati on odjednom. Napetost. Miris ga je nekako podsetio na luk nategnut do tačke slamanja. Bezmalo da je čuo škripu.
Kada je Perin sjahao ispred šatora s crvenim prugama, iz pravca niskih aijelskih šatora pojavio se Danil, brzo hodajući. Sulin i Edara, jedna od Mudrih, sledile su ga i s lakoćom držale korak s njim, mada ni jedna ni druga nisu izgledale kao da žure. Sulinino lice bilo je kao kožna maska preplanula od sunca, dok je Edarino - koje se jedva videlo od tamnog šala koji je omotala oko glave - bilo slika i prilika spokoja. Premda odevena u široke suknje, koračala je tiho kao sedokosa Devica i od nje se nije čuo čak ni slabašni zveket narukvica i ogrlica od zlata i belokosti. Danil je grickao kraj jednog gustog brka, rasejano izvlačeći mač jedno palac iz kanija i zabijajući ga nazad. Duboko je udahnuo pre nego što je počeo da priča.
„Lorde Perine, Device su dovele pet Šaidoa. Arganda ih je odveo u geldanske šatore kako bi ih ispitivao. Masema je s njima.“
Perin zanemari Masemino prisustvo u logoru. „Zašto si pustila Argandu da ih preuzme?“, upita Edaru. Danil nije mogao da to spreči, ali Mudre su nešto sasvim drugo.
Edara je izgledala kao da nije mnogo starija od Perina, ali njene hladne plave oči kao da su videle daleko više nego što će on ikada videti. Prekrstila je ruke, što je bilo propraćeno zveketom narukvica. I trunčicom nestrpljenja. „Čak i Šaidoi umeju da prigrle bol, Perine Ajbara. Dani će biti potrebni da se nateraju da progovore, a činilo se da nema razloga da se čeka.“